Застава

ЗАСТАВА.

СЛАВА СРПКИЊАМА!

Векови који су прохујали над глагом 1 ерпскога народа мало су му допрли светли ' и радосни дана. У оним давним вековима када је Србин ' напустио своју колевку па населио опустеле крајеве балканскога полуотока, била му је мисао водиља: да прибере и уједини растурену снагу своју. У вековима када је већ д o прибрао и уједи- • нио ту своју снагу, у добу Неманића, у сво- < јој самосталној кући и држави, била му је мисао водиља: да удари тој држави стал- . на темеља, да је учврсти и заштити, да је рашири и унапреди. Но усуд је тада друкчије усудио био српскоме народу. Уједињена и заснована самостална српска држава клону под неодољивом навалом азијатскога дивљаштва. У добу робовања јачсм но горем од себе, у добу када је кужни и ледени дах силе и варварства немилице затирао и сам животни дах српскога народа, била му је мисао водиља : да одржи име и понос свој до бољих времена јер је свака сила само за времена. У сва та три раздобја, у доба сеобе, у доба самосталности, у доба робовања имао је наш народ увек један и исти сталан, чврст, непоколебив ослонац у тежњи, у раду и у борби својој; тај ослонац му није никада дао да клоне, да се умори, да малакше. Тај чврсти ослонац, тај стуб на коме од векова почива цео наш живот т о ј е дух народа Српскога! Неслога и несвест могле су да нас растроје и ослабе, сила и моћ могле су да нас оборе и раетуре оне су могле много али нису могле све. Нису могле да потру у души нашој, нису могле да ишчупају из срца нашега оно што нам је у душу улио, што нам је у срце усадио сам Бог и природа, што ће с нама и у нама да траје док тече и једнога Србина на свету нису могле да затру, да искорене дух српског н ар о да. Малени смо бројем и слаби смо снагом међу орјашима нашега века али и међу онима који су данас великани међу народима, мало је њих који су толико снажни духом колико је то српски народ. Данашње напредно доба које не мери људе и народе пеђу но памећу, одаје нам и одаће нам још и више признања, да смо ми Срби за доба своје прве самосталне власти и државе били међу браћом предњаци, народ не само срчан, чио ијуначан него и народ будан, свестан и културан. Данашње напредно доба које прибира на есап напретке просвете и људске културе, одаје и одаће нам још и више хвалу, да смо ми Срби у вековима робовања и

борбе за опстанак и грудима својима за- : клањали и богати запад и очували у души својој тежњу за слободом и напретком. У кога се народа дух његов исказује за доба мира онаким напредним културним : радом, за доба борбе онаком јуначком 1 борбом, за доба очаја онаким поносом као што се исказао дух народа српскога толиким споменицима српске културе, то- ; ликим славним бојевима за слободу, тако i дивним народним умотворинама томе < народу уписује и усуд у књигу живота 1 још многе светле и напредне дане. У великој књизи живота и рада људи и народа, у повесници народа и света, писало је до сада на једном листу светлим словима: даје Србинов ум исказао себе у напредним законима и установама, у дивним грађевинама, даје Србинова мишица одолела инадбилау орјашким бојевима, да су Срби н о в е гусле опевале славну прошлост, спасле садањост и засновале будућност нашег народа. Српкиња је уз Србина, уза сва та чувена и славна дела његова стајала скромно и чедно у присенку. За доба раздора и неслоге она је била бранич правде Бога истинога, за доба љутих бојева она је видарица тешких рана, задобаочаја и борбе за опстанак рода и народа она је чиста Весталка која на домаћем огњишту чува свети огањ српскога имена и народности, која песмом и причом точи у млада срца медовину народног језика, која чува и храни светињу кућног и народног обичаја. Али ако је дух Србинов стварао дела којима се клања и диви свет ду ш а Српкињина радила је свој рад тихо нечујно. Душа Српкињина силази у срце и из тога срца потиче реч која светује и учи, лечи и залаже, диже и соколи из тога срца извире песма која прижељкује нежно као славуј у лугу те нас опаја и заноси. Душа Српкињина силази у вр едну руку њезину те се на ту руку ослања кућа наша чвршће но на земљу; та нам рука работом својом реси кућу да нам је кућа и лепа и мила, да нам је у њојзи слатко отпочинути од труда и умора,'да нам је кућа наша и огњиште домаће чисто врело да њиме освежимо и занављамо изнурену и истрошену снагу своју. Вековима ради та божија душа Српкињина све то тихо и нечујно, вредно и истрајно али данас је дошао једва једном дан, да се и Српкињино име златним словима запише у ону велику књигу од живота, у културну повесницу нашега народа и света, да ту светли и блиста свем свету на видику. Србин је уписао у ту књигу име своје оштрим длетом, челик сабљом и пламеном речи. Српкиња не пише, она везе у ту књи-

гу име своје иглом од биљура а поднизује 1 га само једном али великом и светом речи: љ у б а в и. Онај исти дух народа српскога који се исказивао досада у свима делима ' Србиновим исказује се ево данас у раду Српкиње. Народна рукотворина Српкињи н а ступа данас пр в и пу т чедним али смелим и поузданим кораком пред цео образовани свет и на свакоме рукотвору томе пише јасно, мило и лепо да је изљуштен из дубљине душе Српкињине. Заиђите од ћилима до ћилима, од веза до веза, од шупљике дсГшупљике, од трубе до трубе, од убруса до убруса од свега ! тога шаренога, кићенога, златнога рукотвора на свакоме ћете осетити топли • заносни дах поетичке душе Српкињине. Изложба народних и вештач! ких рукотворина Српкиња то су нове српске женске, песме али нису то песме испеване речи и грлом но то су неме песме изаткане чунком и извезене иглом. i Грандиозна је ово поезија као што ! су грандиозне и наше речите народне песме. i Песменародне пронеле су српско i име по целоме образованоме свету по i њима нас је судио свет да смо свесни и будни. [ Народне и вештачке рукотвоi рине Српкиња - овенове дивне химне . укусу, вредноћи и радиности српској прибавиће Српству славе и хвале на пољу рада и привреде. i Рад је душа нашем веку рад је даi нас племенита дужност свакога на свету. Срвкиње излазе ево данас пред тај ве! лики свет радом својими свет ће [ их судити по томе раду. На хиљаде лепих и дивних рукотвоs рина, што су их створиле вредне руке наi ших матера, љуба и сестара Српкиња, војеваће од данас тихо и скромно, да се призна Српству, да је оно још ваздаживо, чило и способно за : сваки напредак да заслужује б!ољу судбину, ведриј е и светлије , дане. „Вој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“. Српкиње су данас тај наш јунак. Слава Српкињама! с. в. п.

АСПАСИЈА.

РОМАН ИЗ ЖИВОТА СТАРИХ ЈЕЛИНА. НАПНСАО РОБЕРТ ХАМЕРЛННГ. (Наставак 17.) ( У то су скинули већ заставу, која је са Пикне Атињанима оглашивала, да ће тог дана бити народна скувштива. Кад се застава свине, то је знак, да се скувштина почиње. Сад се пожури и грошићар из Алимувта те уђе у ограђен вростор a овростп се са Сикијовавинсм нола с попосом, вола са сажаљењем, што је Сиквјоњавип морао остати пред огрвдом. Као у пуном гшезду тичијем цвркут, тако се овде разлегла смеса гласова у Атввага, што се гурали по широкоме простору. Тада повиче телал једап, ди се народ смири. Јасви му глас зазвучи надалеко по вису. Утиша се све. Сикијо&апин је остао ва оном месту, где је мало час дввавио са грошвћарем из Алимувта, ва је сад гледао, колико је из те даљиве могао, шта се збвва ва пространоме саборишту, што је било дупком пуно. Место је вегово било мало узвишево, те је могао вад главама варода прегледати све. Па тако је видио, кад се л>уди сасвим сми-

рили, како су унаоколо восили прасе, што је i било заклано у име требине, па како су крвљу i прасећом попрскали сабориште и клупе. Видио је затим, како су потпирили јаку ватру и принели праву жртву. И наново је чуо глас_ телалов, који је свечано нризивао богове. Видио је, како се испред притана дигао један, како су Атињани прионули да чују, што се чита из 1 неког писмена, на коме су зацело написани били пред народ изнесени предлози стратига Перикла и нретходне вресуде савета, како се затим опет телал двгао, да пита, ко жели гогорити о томе предмету; видио је, како се сад пењали говорници ва говорвицу, како су по старем обичају мећали на главу генац миртов, како су говорили народу; видио је, како варод одобрава или вегодује, час веданимице слуша, час невирво узавре, вајпре лагано, као класје, кад га ветрвћ савије, а затим бурно, с лармом и виком, као гора, кад бура по њој бесви, тако, да је телал ва мвг првога притана морао гласно псвигати, да буде мира; видиоје, како покаткад, вад се ве слажу мњења, хоће да дође већ до туче, како овде човек један од народа песнгцом прети олггарху једном, онде опет један присталица Лакоњава ва сва уста грди и ружи вародњаке а дигао већ палицу; видио је. вако велика маса народа као из једног грла кличе и одобрага а олигарси или мрмљају или ћуте као валивеви; па овда је опет видио, како

олигарси и лицем и рукама и гласом исказују своје задовољство а варод у љутини виче и прети. Тако је прошло неколико сати. Час надвлада ово мњење, час оно, час је овакав, час онакав расположај. Сад ће се наново на говорницу попети стратиг Перикле, који је још пре говорио народу али само у неколико речи. Опет со све утишало. Мирно и достојапствено дизао се посред s народа лик тога човека, што су га звали Олим- пљавином. Није Перикле млатао рукама ни i много се нревијао. Рука му је била у горњој • хаљиви. Али му је глас звучио чудновато и , продирао у срце слушаоцима. Сикијоњанин је l чуо звук гласа тога, речи није могао разумети , ва је ипак као неком чаролијом обузет слушао , те гласе, што су били мили и благи, као поi ветарац са завада, али уједно и снажни, као гром, што се лагано ваља по небу. Наједаред види Сикијоњанин, како је Пе■ рикле извадио руку из горње хаљине, у којој i је досад била, па како ју пружио, показујући i на вис Акропоља, што се дизао баш преко пута. Кад је Перикле пружио руку, окренули се i сви Атињани, што их се ту слегло неколико хиљада, па сви погледали у правцу пружене i руке говорникове на свети вис Акропоља, тпто i се сијао на сјајној светлости сунчаној. II Си> кијоњввин се осврнуо. Изгледало је, каода се

свети онај вис све јаче и јаче стао светлити, као да лебди над њим нов, тајанствен блесак. А тајанствен блесак тај, што се сјао са Акропоља, као да се огледао и одсевнуо у очима Атињана, који су нетренимице преко гледали. Изгледало је, као да се тамо на>звук речи Периклових пред душевним њиховим очима нешто указује, што телесне очи још нису кадре видити. Тако је било, као да хоће брег да се крунише чаровном круном, која ће преживити многе круне владалачке и претрајати многа поколења људска а мирно светлити у чистом сјају, док је света и века.... Чуо јС Сикијоњанин,; како су одјекнуле громовите речи Олимпљанина Перикла, видио је, како је говорник скинуо с главе венац, како се сишао а народ му кличе и честита, како је притац-председник позвао народ, да гласа, како се народ позиву одазвао и дигао руке, како је објапљена била одлука и најпосле како је телал на миг пританов викнуо, да је скупштина свршена. Народ се гомилама стао враћати кроз отворену ограду. С узбурканим таласима слила се та река низ обронак Пикне. Сикијоњанин дочека пријана свога Алимувћавипа па га запита: „Но, како је прошло, пријашко?“ „Све смо одобрили! кликне грошићар а очи му све сетају. „Најпре смо надгласали олигархе и присталице Лакоњана*, настави, „и

Једном београдском „журналу.“

Последње две године покренуто *је у престоници српској више вашарских листова, од којих је једноме име: „Нови Београдски Дневник.“ У спољним питањима управља се овај лист по пештанским и бечким повинама, јер што ове пишу о намапротив Русије, против Гледстона, исто то пише и он, сва могућа зуцања по београдским сокацима и каванама можете читати у овоме листу; укус својих читалаца

облагорођава тај лист најтачнијим извештајима о београдским крадљивцима, блудницама и њиховим болестима; од времена до времена хоће тај лист и да чита буквицу књижевницима, научпицима, књижевним друштвима и разним „надлежнима"; најпосле хоће он себи да допусти и најружније насртаје на част и име наших заслужних и уважених трудбеника око напретка народног. Чујте само. Управник наше државне штампарије г. Стева Рајчевић познат је на сва четири краја Српства као човек, који свој посао скроз и скроз разуме, који се одликује ретком вредноћом, усталачношћу, одлучношћу, љубављу к тачности и уредности и најозбиљнијом строгошћу, која га поставља у стањеда може одржати примеран ред у државној штампарији поред сто млаћих: слагача, слагачица, шегрта, ливаца, машиниста, сушионичара, каменорезаца, дрворезаца, радника у маркарници. робијаша и њихових чувара, чиновника ири каси и књиговодству, фактора, књиговезаца, разних муштерија итд. Сви наши књижевници без разлике политичне боје признају да је г. Стева за 20 година свога службовања стекао неоцењиве заслуге за штампарску уметност у Српству и за унапрећење српске књижевности и да између свију штампарија српских државна штампарија ради најлепше и најјефтиније. Шта више и еиглески путници тврде, да су радови наше државне штампарије најлеши на целом балканском полуострову. Ако ко сумња о истинитости ових наших речи, ми му препоручујемо да прочита у „Србадији“ за год. 1881. чланак „Наше штампарије“ од Јована Бошковића, а у „Авали“, бр. 9. да прочита чланак „Наша државна штампарија“ од а —в. А у „Новом Београдском Дневнику“ могли сте недавно читати, да је под Рајчевићем технички рад у државној штампарији опао; да су књиге, које из ње излазе исиод сваке критике, да г. Стеву хвале само његови лични пријатељи, дужници и они, које оп у винограду Своме гостољубиво дочекује. И какве још клевете није речени лист изнео на г. СтевуГ'" Од почетка ове године почео је биоу Београду да излази један самосталан и независан лист за књижевност и забаву, нод именом „Авала." У овомлисту, који је до месеца маја излазио, можете читати чланака, који одговарају нашим књижевним и просветним потребама. Нарочито је занимљива једна биографијска црта од Ј. ђорћевића, „Чучук Стана". Тек што је шест бројева Авалиних изишло, дигло је на њу повику „Нови Београдски Дневник" усвоја три броја, назвавши је „листом неваљалим.“ Ако би кога интересовала лекција, што ју је добио „Нови Београдски Дневник" за свој нападај на „Авалу,“ препоручујемо му, да прочита Авалин чланак у 7. броју са насловом: „Нови Београдски Дневник и Авала.“ После овога одговора ћутао је „Н. Б.Дн.“ штоно кажу као риба. И с једне и с друге стране Саве и Дунава познато је светло име Јована ђорђевића, негдашњег одличног професора и историје географије на гимназији новосадској, секретара Матице Српске, уредника Српског Дневника, основатеља народног позоришта, директора гимназије најпре шабачке а по том београдске, а сада професора учитељске школе у Београду. И с једне и с друге стране Са-

„ЗАСТАВД* иммк редевк«! срадом, петиом, педељом, ва целом т»баку, а уторнином на по табака ЦЕИА ЈЕ ОВА за Ауетро-Угерсву аа целу годину 14 ф. в. ва по године 7 ф. н. ва четврт године 3 ф. БО н. ea 1 месец . . • . • 1 ф. 20 п. За Србију (у сребру) на годипу 35 дин. на пола годнне 17 1 /, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 112. У Новом Саду у недељу 22. јула (3. августа) 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 повч. од сваке >i врств.#ји#их ,ситннк< аа жнг се пдаћа по 30 вовд. сваки пут. ДОИИСИ шал,у се уредништву, апретплата и .цгласи мминистрадаји „ЗАСТАВЕ’ у Нови Сад. НЕНАПЛАђЕНА ПИСМА не примају се. | РУКОПИСИ не враћају се патраг. Иоједини бројеви стају 10 новч.