Застава

одобрили смо војпичку плату, плату судијама и улазнице у позориште. Помисли само, како се обрадовала сиротиња, кад смо упркос олигарсима сами себи све то одобрили! А што се тиче новог дивног светилишта Паладина на Акропољу, заједно са стражњом кућом за јавну благајну и са великим кипом Паладиним и на троје подељеним величанствепим тремом, кроз који ће од сада пролазити литија Панатинеја, кад пође на Акропољ а Фидија је већ све удесио, како ће бити то нема ни једног Атинског грађанина, што их је год сад било на саборишту, кбји не би половину имања свог дао, да величанствени храм већ тамо горе стоји онако саграђен, како нам га је Перикле описао и мал те не прстом показао. Само су они са дугачким брадама и дебелим палицама Лаконским стали зановетати та знаш их већ. Достаје, веле, већ грађено; почело се већ и ново хрвалиште а и Одијон, могло би се још причекати са великим мраморним храмом на Акропољу, јер ће страшно много стати зидање. Али у то ево ти Перикла. „Ако ви Атињани", рече, „нећете, да дате о јавном трошку израдити величанствено то дело по плану Фидијину и Иктинову, онда <се већ заветовали и Ипија и Ипоник, и Дијонисодор и Пириламп и многи други најимућнији људи у Атини, да ће о свом трошку дати зидати, па те ће људе славити и хвалити, док је света и века, а не народ Атински!“ То је било доста. Можеш мислити, како

t смо се пожурили те дигли руке и стали на ! глас одобравати то, што хоће Перикле и Фи■ дија Па помисли, ми баш у највећем одушев! љењу, ево ти наједаред Фидије; ввао га Пеt рикле, да нам разложи трошкове зидања и кипарије. Па онда нам стане Фидија; „Ако хоћете i од слонове кости или од злата", вели, „стаће : моја Палада Атина оволико и оволико; од мра, мора или туча пак само оволико и оволико*. ! На то ти се онда заори са свију страна: ' „Од злата и слонове кости! Не треба само i скомрачити, Фидија, па одмах почни!“ ’ Тако је и испричао све Атињанин, човек од ! народа, новоме придошлици из Сикијона. ! Сва се Атина некако узрујала; саборлије г са Пикне разнели су вест по свем граду. t Кроз јужну капију упутио се грошићар из : Алимунта своме завичају. Поносио се као краљ i какав, сањао о улазницама у позориште, о јавt ним играма, величанственим храмовима, сместиi штима за благо, о киповима од злата и вилдиша, а радовао се свему томе, као да је већ , готово па краси сопствену му кућу. Кога год ■ је срео, свакоме је приповедио, шта се одлу[ чило на Пикни, а кад је дошао кући, изашла i му је на сусрет гарава његова жена са дете[ том на руци; чак се и њој свечано јавио овим i речима: „Све смо одобрили!“ (Наставиће се) i

ве и Дунава познато је даље, да је Јован ђорђевић човек ретког класичног изображења, и да му је најјача страна знање опште историје и географије, што је потврдио особито критиком својом на Зечевићеву историју света, штампаном у 133., 134., и 135., књизи Матичиног Летописа. Најпосле позната је и тамо вама и овде нама једнаособина ђорђевићева, којом се мало ко у нас Срба поноси, а та је: поред свсстране научености праваантичка скромност. Па и овакав научник и професор српски у нас се у Београду блатом каља. Знате ли, како се пише о Јовану ђорђевићу у „Новом Београдском-Дневнику“ поводом његове темељне критике на Зечевићеву историју света? То је вредно да чује српски свет, да би видео, до ког су ступња подивљале нарави у ни једног писца, професора и васпитача младежи наше у Србији, јер треба да знате, да су речи, што су просуте против ђорђевића а штампане у поменутом Дневнику, излетеле на уста Милоша Зечевића, васпитача младежи српске крозчетврт столећа у београдској гимназији; и треба да знате, да те речи Зечевићеве код нас овде многи потписују, који се рачунају у „интелигенцију.* 1 Ево како се пише у „Новом Београдском Дневнику* о Јовану ђорђевићу: „гадан ситничар“; »то је необично прикривена подмукла и злурада природа®; „насртљивац"; „један изанђали старац"; „брбљави комедијант“; „остарело па отупело* ; „васпитаник Мађарорсега*; „један безумник*; „један сметењак"; „безобразник**; „стид га било од старости своје"; »ропска душа“; „критичар који блебеће језиком првог књижевника римског*; „један бездушан и неправедан старац*; „највећи себичњак“; „већи је шерет него глупак"; „скандалозни критичарев“ ; „ропска и удварачка природа његова" ; „обично задиркивало, које не води рачуна ни од оно мало памети иобраза, ако му је што год остало“; „ех подлаци и тунејадци, докле ли ће нам така памет баратати по школама“; „у бесомучној пакости спушта се још и у блато јавног денунцијанта“; „међер је овај сметењак угурсуз in folio* ; „на што да трошиш речи, кад оне ма колико биле убедљиве не могу изазвати ни искре румени на окорелом лицу његовом“; „безобразна незналица педагошка.“ И т. д. и т. д. Оваким се ето речима напада у „Новом Београдском Дневнику“на научника и професора, који је поменутом својом критиком прегао, да наше гимназије и реалке ослободи од књиге, која никако није за школу, и да младежи српској олакша учење опште историје. Па у којем се листу овако бесомучно нападана таког једног трудбеника на пољу просветном, какав је Јован ђорђевић, зар тај лист да се не бациблатом и на „Заставу“? Чујте фактум, који је „Новом Београдском Дневнику“ дао повода, да неки дан „всјак зол глагол“ проспе на лист ваш. Тај је фактум, што је српски клуб у Загребу једногласно прогласио „Заставу" својим органом. Услед овог фактума да се помами наш „Н. Б. Д.“ Чисто гледате како му од једа крвава пена иде на уста. У своме броју од 4. јула донео је овај вашарски лист на првом месту дугачак чланак са насловом: „Срби у Хрватској и Застава.“ У овоме чланку куми и преклиње београдски орган свим свецима српски клуб у Загребу, да се клони „Заставе“ и њеног заступања. Па да видите, јаки су и разлози, због којих српски клуб треба да послуша савет „Новог Београдског Дневника." Има их четири. Један је то, што је „Застава" доста удаљена од позорнице, на којој се развија рад и напредак Срба у Хрватској.“ Овај је разлог нашем Дневнику без сумње пао на памет с тога, што он овако умује: Кад ја „Н. Б. Д.“ немам појма ни осрпским односима у Земуну, београдском предграђу, како ће „Застава* моћи разумевати оно, што се збива чак у Загребу?

i Други је разлог, „што је „Застава“ орган једне • нове српске странке, коју сви Срби не одобравају, , па није право, да јој се Срби из Хрватске слепачки • придруже. То би значило, да они одобравају њен i рад, а тиме би се замерили Србима у Угарској.“ 5 Сиромах „Н. Б. Д.“! По његовом мишљењу вредио . би српски клуб у очима Србаља у Угарској јамачно : онда, да је својим органом прогласио тамошње „Српско Коло“, које је срећно већ дотерало до : Јаше Томића. Сад да чујете трећи разлог, који је тако јак, да ■ би част чиниои „Српском Колу.“ „Застава* јелист, ■ који је самога себе преживио. Слабо је уређивана, [ и ни сама не зна ни шта ће ни куда ће.“ Истина ■ жива! Ви тамо немате ни појма о томе, како треба • лист један уређивати, па да свако каже: Аферим. Треба то да учите од „Н. Б. Дневника“, који о на: шим уваженим професорима и научницима уме она- ко писати, као што „Срп. Коло“ о тамошњим ро• дољубима пише. Треба да се научите грдити све ■ који су поштени, па им за тим подметати да они [ то чине, а ви да сте невини као поворођено дете. 1 Тако се нећете преживети, него ћете изгледати да сте од новог кова као и „Н- Б. Д.“ ! Четврти разлог, због којег српски клуб треба да ' се клони „Заставе“ јесте најоштроумнији. Гласи: 1 „Српска странка у Хрватској треба да се осврће и на ■ „Заставино“ држање према Србији. Ми се не клањамо > влади, ми не захтевамо од Срба из Хрватске, да бране > ма коју владу у Србији, али мислимо, да они не могу ’ одобравати и следовати „Застави" у погледу Србије. ' „Застава" се блатом баца на свакога у Србији. Она ! не ће да поштује ни онога, коме ми сви одајемо ' највећу пошту самога српскога владаоца. „Заi става“ скоро у сваком броју вређа Србију". Шта t велите господине уредниче, да ли се може зами■ слити већа перфидија, него што је исказана овим ’ речима? „Застава" вређа скоро у сваком броју Ср■ бију* ! Ако је бесомучном писцу ових речи Србија ’ то исто, што и овај или онај њен министар, чија 1 је неупутна дела „Застава“ осуђивала, онда јеона ' од свог постанка па до данас готово у сваком ' броју вређала Србију. „Застава" неће да поштује ’ ни онога, коме ми сви одајемо највећу пошту самога српскога владаоца“. Оваку клевету баца на ’ ваш лист „Нови Београдски Дневник", којемјеод[ говорни уредник Влада Милојевић, бивши уред' ник радикалског шаљивог листа „ћосе“. Таке ' клевете умеју на другога да бацају само „ради! калне удворице", којих ми овде имамо у више егземплара, а без којих ни ви тамо нисте, јер лањ1 ски наш београдски а садашњи ваш новосадски 1 Јаша Томић јесте по свачем рођенибратацуред■ нику „Новог Београдског Дневника". Па оваки бесомучници намећу се још и за савет■ нике. И то коме се намећу? дру Јовану Субо-1 тићу чију је педесетогодишњицу књижевног рада [ пре месец дана славила Матица Српска; Јовану 1 Живковићу, којем ако ичега треба, али зацело [ савета од радикалних удворица београдских не • треба; Васи ђурђевићу, који је један од најобазривијих и најодличнијих чланова сабора хрватског; . Стеви Поповићу-Вацком, који је као нег. дашњи уредник „Заставин“ 18 месеци одседео . у мађарском затвору за један чланак њен, и који . као мало ко Српство познаје и његове односе; овој 1 четворици и још другима намећу се за саветнике. Према свему овоме, што до сада рекох, треба i ли се чудити, што оваки бесомучници, као што су Милојевићи и Томићи, нападају на „Заставу,“ и j. што им је црн Светислав Касапиновић, којем је у t јавном раду водиљом истина оних речи, што их је j знаменит један немачки историк на завршетку своје . историје написао: Die eine grosse Lehre đer Weltgeschichte ist Maesigkeit (једна једина велика поука , историје света јесте умереност.) . У Београду 15. јула 1884, С.

Политички преглед.

’ Не прође тако рећи ни један даи а да Немци 1 у Аустрији наиме такозвана уставоверна странка 1 у својим гласилама не залелече, како их садања „славенофилска“ влада грофа Тафа уз-а зид при ’ тискује, да, бајаги, не могу душом дахнути, њих, ’ који су правии једини представници и чу-5 вари државне мисли аустријске. Тако ’ Немци. Доказано је до сада већ по сто пута, да су сасма измишљене све тужбе о притискивању немач-1 ког елемента у Аустрији, с тога се нећемо код тог > питања много ни задржавати. Све што је „славе> нофил® гроф Таф Славенима у Аустрији „учинио“. 1 редукује се на непристрасно извађање оних закона, 1 које су „уставоверци 11 немачки сами створили, а од • тога до превласти славенског елемента, за којом у ‘ осталом Славени аустријски и не теже, јесте још ’ веома далек пут. То и Немци врло добро знају, но ’ они би овим лелекањем да прикрију праве болове ' своје, болове који потекоше са делимичног укидања [ превласти „уставоверног" елемента, који је народе ■ аустријске сматрао тек само као просто оруђе за 1 постизавање својих себичних смерова. Нећемо дакле тим тек само привидним јадима немачким да се ба-1 вимо. Друго је, на што смо услед неких најновијих ■ догађаја принуђени обазрети се. То је онај патри-1 јотизам аустријски, што га „уставоверци“ при сва’ ком насртају против Славена аустријских искљу-3 чиво за се рекламују. Као што се и у Угарској 7 Славенима подмећала а делимице и дан данас јо• ште подмећу разноврсне противничке па чак и 1 противдржавне тенденције које су у ствари са’ сма неосноване и пука измишљотина чивуцких но' винара, који у сејању раздора међу народима ове ' 1 монархије налазе најбоље средство за своје себичне " рачуне кад год би народи ти затражили законом 1 [ зајемчена им права и устали у обрану тих права својих, тако исто су и Немци у Аустрији и најбла1 жији израз симпатије тамошњих славенских племе- ' 1 на прама осталим Славенима жигосали ни чим ма1 њим, већ издајством државне мисли аустријске. [ А како изгледа тај хваљени патријотизам „уста-3 вовераца“ немачких? Пустимо нек дела говоре. У претпрошли уторак била је у Липисци у краљевини 1 Саксонској светковина немачке стрељачке задруге, којој су, разуме се, присуствовала и многа „браћа“ из Аустрије. На „свечаном“ банкету пала је много 3 која здравица и изречено је више беседе, разуме се и једне и друге скроз и скроз „патријотског 11 садр3 жаја. Адвокат Барт на пример је рекао како је Аустрија од кад се од Немачке оделила увидила, да 1 обе ове државе спајају неразрешиме силе, и да Немци у царевини немачкој стоје раме уз раме Немцима у Аустрији, која је од вазда била чврст бедем против Славена. На то је бечлија др. Коп одговорио како је свеза која спаја Немце из Ау1 стрије с онима из Немачке тако јака, да је ни рат 7 брата против брата није мбгао раскинити. Споме-3 нув како је народ немачки у Ауетрији и Немачкој 3 заједницом својом запечатио заједницу што је владари ових држава међу собом склопише, рече: „Немци у ’ Аустрији с усхићењем поздрављају сваке године цара немачког, и пред-а-њ се свуда цвеће сипа. Немачка ’ љуби Аустрију као дело немачке руке и ’ рада немачког. Зарецимо секао пријатељиибраћа, ! па ће се остварити мисао за којом сви тако јако те• жимо: јединство здружиће нас у једну це-1 лину, у једну домовину.“ На ове „патријотске“ речи бечлије Копа, одговори градоначеоник 1 липиски Трендлин, да аустријски Немци не војују само за себе, већ и за своју браћу у Немачкој, услед 3 чега су ови обвезани, да се браћи на невољи нађу. 3 „А уздам се сигурно, заврши говорник, да ка ( дође право доба, да ћемо с њима сложно и заједнички у 1 бој полетити. 11 Ето верне слике патријотизма немачких уставовераца. Питамо: кад би се Славени ове монархије датом приликом у овом смислуизразили о заграничном Славенству, шта би на то рек- , ’ ли монополисте патријотизма у овој држави? Не i зна човек заистачему више да се чуди, и рецимо, - диви, да л безобразном разметању, које Аустрију - проглашује „делом немачке руке и рада немачког,“ ■ или дрском наглашавању спајања „у једну целину, • у једну домовину,“ или најзад, најблажије да рече-5 мо, беспримерном немару државне власти, која се ! овоме „патријотскоме" раду „уставоверних 11 Нема■ ца сасма невешта чини. Близу двадесет милијона 1 . аустријских Славена нису дакле Аустрији ништа : привредили. Да дивне скромности ! Заиста, још јед> на ера „уставоверне 11 владавине Немаца аустриј- ■ • ских и Аустрија је била. , ( Читаоцима овога листа познато је, како се противславенска штампа јевропска из дана у дан не- j ! ком ванредном истрајношћу подвргава узалудном j послу, да по што по то докаже противност у од- i ! носима између Русије и појединих славенских пле- ] > мена. И најмања несугласица у том погледу довољ• на је дотичним „представницима јавног мњења јев- . • ропског“ да дуну у сва свирала, мислећи зар да j ■ ће услед те громопуцателне свирке њихове попа- 1 l дати сви бедеми славенске узајамности, слично оној ( гатци из старога доба о паду града Јерихона. На- i ■ име односи међу Русијом и Бугарском беху од l вајкада трн у оку овим фабрикантима „јавног мне• ња јевропског“ и они све и сва употребљаваху да < [ докажу ако не баш непријатељство а оно бар про- тивност међу Русијом и народом бугарским. Ко- > лико је у томе истине, доказује и најновији догађај • који се 12-ог о. м. збио на чувеном Шипка кланцу. Тог дана служио је ту српски митрополит Михаило .

свечан парастос у спомен блаженопочившем цару. ослободиоцу Александру II- и оним руским војницима, што приликом задње војне за ослобођење народа балканских падоше на Шипки „за цара и браћу православну.“ Тужној свечаности овој присуствовао је многобројни народ из северне и јужпе Бу. гарске, а појање је обављала чувена певачка дру. жина Славјанскова. Кад је дружина појала „Сосјатими у покој“ и „Вјечнаја памјат“ народ паде на колена и клечао је док дружина појање не докона, шаљући Богу топле молитве заблаженство цара ослободиоца и погинулих војника руских. У беседи што ју је митрополит Михаило том приликом изговорио, нагласио је велике жртве, што их је народ руски принео и поднео ради ослобођења балканских Славена. Беседу ову говорио је Михаило посред надгробних споменика, и она је учинила веома велики утисак на сакупљени народ. Кад је појана химна у помен смрти блаженопочившег цара-ослодиоца, није било могуће видети лица ком сузе на очи не удрише . . . Помен имена владајућег цара руског Александра 111. поздрављен је одушевљеним усклицима „живио“, а кад је певачка дружина на то почела певати народну химну, руску не би краја одушевљењу народном, и усклици „хура“ разлегали се по Шипки на све стране кад се сакупљени народ почео разилазити. Боље лекције од ове нетреба такозваним представницима јавног мњења јевропског. Колико смо право имали кад смо ввсти о атенту против цара руског Алвксандра прогласили злонамерном измишљотином беспослених, ванредних новости жељних новирарских пискарала, то најбоље доказују извештај из Петрограда у ком се навађа: Многи политички листови разнели су вест, да је варшавска полиција ушла у траг грдној завери. Можемо уверити, да је та вест а тако исто и остали романтички додатци њени плод огромне жеге, којаје за последњих дана владала. Кругови, који су у таким стварима обично врло добро обавешћена, смеју се овој колико смелој толико и глупој измишљотини. 0 путу цара Александра говори се много, али је сасма измишљена и неистинита тврдња, да у меродавним круговима влада каква бојазан пред насиљем такозваних терориста. Ове странке нестало је поготово сасма услед удараца, што их је за ово неколико последњих година претрпила. Поводом тим,'што су у Варшави затворили неки извесни број особа, од којих је већи део поново ослобођен, измислили су и написали беспослени новинари читаве романе. Тако извештај петроградски, а сумње нема да њиме очепљена новинарска пискарала неће сада још већма ђипити против Русије. Кад би јој тиме могли и наудити, никад већег славља у израиљу новинарскоме!

Новосадска изложба народних и вештачких рукотворина Српкиња.

VI. У овај мах када пишемо ове редове субота је по подне можеме свиколици који смо засукали рукаве око распоређивања изложака уздахнути класичком изреком: „Хвала богу сто је постављен!“ Изложба је готова. Велика је то реч готова. Ко је изустио нека стане па размисли шта је то стало труда и муке од замисли ове изложбе па до њеног сутрашњег отварања. Но ко би још то есапио у овом часу у коме ћемо само одахнути да се сутра отпочне нови посао који ће трајати од сутра па док не падне чекић на последњи клинац сандука који ће вратити излошке које се не продаду излагачицама. Изложба је готова - она је и поучна и лепа и сјајна и „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ може сутра рећи: „Овај дан сатворисмо са сестрама и другама својима Јда му се обрадујемо и обеселимо“. И биће то дан радости јер се ено вије већ свеже зеленило око славолука и шатора где ће се изложба отворити. Последњи час завршивања донео је изложби једну дивну српску женску рукотворину. То је велика икона „Погреб Христов' 1 коју је 1804. Јела Страхинића везла иглом по свили посао диван од неоцењене уметничке вредности. Икона је та својина Српске Православне Црквене Општине Пештанске. Икона је та смештена у 6-тој дворани изложбе где су се морали сместити школске рукотворине пошто су пет великих дворана у првом спрату препуних. Његова Преузвишеност г. Аугуст Трефор кр. угар. министар богочасти и просвете поклана изложби особиту пажњу. Чим је позив примио изасла је окао свога заступника и повереника г. Јо си ф а Петерфија-Јагочкога који јејавиоНачелници задруге да ће праћен стручном учитељицом гђцом Јанком Келер стићи у понедељак брзим влаком у Н. Сад у цели да проучава изложбу и дапо томе поднесе о њојзи свој извештај. Перовођа задругин г. Аркадије Варађанин покушао је да из спискова изложака појединих места склопи статистику изложака. По тој статистици дошло је изложака из 48 места свега 3757 ком. Од ових су по врсти 1469 народна, 874 вештачка а 414 ком. школска женска рукотворина. Да се међу тим изложцима збирка разброје на поједине комаде набројало би се више од 4000 изложака. ада нам у очи што из Руме и њезине околи н е нема ама баш ни клете рукотворине на издо-