Застава

ЗАСТАВА.

ГВОЗДЕНА РУКА — И СТЕЖЕ И ПО ПУШТА.

I. 1 Председник-министар Тиса рекао је 1 „реч велику“ у Вел. Вараду. Ту беседу његову саопштили смо и ми у броју 137. и 138, овог листа; читаоци 1 наши могоше је и сами прочитати од речи 1 до речи. У уставним земљама беседе оваке по- . главица министарства сваки пут знамените Ј су, а особито с почетка новосазваног сабора и зановљеног рада заступника на- 1 родних. У беседама оваким исказују поглавице ' министарске владе своја начела и свој 1 смишљени програм те тим предсказују, 1 шта ће чинити и како ће радити у сабору * на збору за трајања му, по закону одре- 1 ђеном. ■ Новинарству, припознатој данас умној сили, дужност је по најпреча, у овим при- 1 ликама мотрити на беседе те, и по наче- 1 лима, свак својега листа, растумачити их 1 својим читаоцима, зарад обавештаја и по- 1 том самосталног суђења и пресуђења. 1 Који хвале и преузносе „мудрост и 1 обазривост“ данашњег угарског председ- а ника министарства поредише га некад, поносити, са великим државником Бизмар- <“ ком, „човеком од гвожђа и крви.“ Разбо- 1 ритији пријатељи придевају Коломану Тиси мало мањи прирок па га од милоште 1 зову гвозденом руком мађарскога спа- 1 са и напретка. Но што му драго. Било једно ил друго, ал и противници признају, да Коломан < Тиса није на одмет Мађарству и држави Ј овој а како је другим народностима, 1 то се, да бог-ме, и не пита. с Поменута беседа Тисина у Вел. Вараду знаменита је, куд и камо знаменитија од 1 толиких других, сличних му беседа у при- ( ликама таким и иним. Ни мање ни више, ( него министар Тиса сад наговештава, како 1 хоће: идастежеидапопушта. ‘ На ово прво вични смо ми и дојако ( били; ал то друго: попуштање народ- У ностима и признавање права свакој на- Ј родности и језику на опстанак и развој самосталан у Угарској то је нешто но- • во, што до сад не чусмо из уста Тисиних. Ј Од оних днева прве моћи Деакове и 1 након честитога и правичнога министра 1 Етвеша, који, и један и други, тежише за тим, да измире народности у држави i овој, и сваком своје да буде радо с признајемо, ни један угарски министар не i изговори таких речи, као ето сад Тиса у ] Вел. Вараду. ( Нећемо да нагађамо: откуд тај ветар i сад наједанпут дуну и разблажи ивненада i ваздух великоварадски и мађарски, него j

цигло наглашујемо, да је то тако, као ; што је. И буде-л од тих речи и делажи- ( вих, може се још много шта за времена на бол>е окренути. ] Тиса рече: „Моје је уверење да уна- . шем деловању треба да нас руко- < води умерен, трезвен, либераланЈ правац, по чему се и најудаљеније др- i жаве развитком културе, душевно < једна другој приближују". Ти глаголеши, и ми, на то не бисмо имали ништа вапреки. i Али оно даље, што за тим долази,. је- < сте, што би радовање овако и најлаковер- i нијем човеку, таки на први мах помутити j могло, а сваком озбиљвијем дати оправ < дано повода, да суди и пресуди: како су и најлепше речи Ти си н е сам о р ечи < па речи. ] За чудо је доиста, како државници 1 још никако не могу да се отресу зле коби и баука невидовва: извесних струја, аги- ' тација, дражења народности и тим других подобних маштарија празнолија, које 1 по мишлењу њиховом, иду да поремете : мир у земљи и у зло баце опстанак др- 1 жавни! Колико ми Мађаре познајемо, знају они 1 добро, како стоје; звају они и бол>е и < познају разне народности, како ове не 1 умеју и неће да се сложе на отпор и ревење у страву него свака свој опстанак тражи, свака свој језик чува и хоће да развија, а све народности угарсве, без разлике љубеједнако земљу ову, домовину 1 своју заједничку; другим речима: све им < је право, ил како им је тако им је, само < неће па неће да се помађаре, и не даду < се, да их помађаре!... 1 Него баука моловати по зиду, научи- ' ше државници угарски од својих драгих отуд комшија, јер им је то невидовно средство добро дошло, кад год смисле, да се 1 пред светом похвале а jom већма пред својим рођенима похвастају, како их ’ брига једе и дан и ноћ, да свој народ и језик спасу од напасти инородне и инојезичке. 1 И нарочито министар председник Тиса , хоће радо тим да се послужи, кад год му је стало за тим, што Латини веле: ad сарtandam benevolentiam, да се допадне свом народу, да га завели. „Сувишно је и споменути • рече министар Тиса у Вел. Вараду да у Угарској још и данас, као од вајкада, делуЈе иввесна агитација, да поремети добро спо- ј разумљење међу разним племенима, која ; станују у овој домовини. Та агитација напада говором а кад што задире и штампом у основи, па и у сам опстанак угарске државе“. И, да бог-ме, да то „дра- ј

жење и тај отров“ не треба оставити без казни. За то и министар председник, знањем из историје поткрепљен, као да смера на „прихватање оштријих мера“ и да се у „том погледу има влади дати за кратко време строго ограничена пуно м о ћ, да укине и искорени сва постојећа зла“. Преузвишени министар Тиса помиње ту изреком дражење против вероисповести јеврејске у држави овој, а о агитацијама оставља широко поље сваком, да нагађа и погађа, које агитације мисли, и ва гакве циља тим својим речма министар председник. Ко је у иноземству прочитао ову беседу Тисину, а слабо обавештен о приликама и поретку у држави овој помислиће, да је овде на све стране заиста овладало тако стање, какво у својој бе седи наговештује наш министар председник. И онда, нико неће замерити лвбералности слободњаштву владе угарске, ако преча посла не узима, него да сад у сабору угарском већином својом и законом ограничи слободу говора и слободу штампе. И што по том буде пред светом „оправдано“, Mopahe бити право и сваком на дому у Угарској. Нећемо да се упуштамо ни ми овде у то: има-ли агитација нема-ли и да-л се може спречити „оштријим мерама“ покренуто и у овој држави питање антисемитско, противјеврејско, него ћемо цигло да надовежемо, како баш из историје треба да су државвици угарски научили и знају: да се у сличвим приликама, што-но у нас кажу, клин клином не иетерује. Претиснуто јаче, све на више скаче!. Ено је у немачком царству велики Бизмарк морао на послетку добро да се промисли и да попушта питању радвичком и друштвеном ■— у чем и како, то је да бог-ме друга ствар.| Зла је работа била од вајкада, ограничавати слободу говора и слободу штампе, док се год једно и друго том слободом служи у гравицама закона земаљских. И то нарочито добру не води у земљи уставној, у којој бди закон а порота суди, ко се о закон огреши и слободу говора и штампе на зло употреби. Ако икад, а оно особито у данашњим приликама промашила би смер свој свака „оттрија мера“ и сваке, ма и највећма „ограничена пуномоћ влади дата“ —у данашњим, велимо приликама, кад у народностима угарским са свих страна провејава умеренија отруја политичка. Министру председнику Тиси признају данас и највећи му противници, да је за његове владавине, особито за ово послед-

ње две, три године, био говор подоб р о слободан и слобода штампе, у границама закона, најшира. Најдуже се, што но реч бео барјак вио за владавине Тисине на оној омањој кући у Вацу тавници за кривце политичке и новинарске. Хоће ли сад министар Тиса, сам собом хтети побити тај повољни глас о себи • идемо да видимо. Mutare in melius мењати мисли на боље, завлађује, чини нам се, нашим министром председником, јер у тој евојој беседи изреком вели : „Кад неко после дугог и зрелог размишљања и на основу многогодип њег искуства себе увери, да с обзиром на интересе државе није право оно, што је дуго времена сматрао правим, па ипак остаје код тог мњења, само да му се не пребаци недосљедност, мож е, д о душе,бити досљедан човек, али је врло рђав родољуб." Министар председвик јесте и хоће да и остане добар родољуб зато ваљда и помишља већ и. на недоследност,... да измени дакле своје мисли, свој дојакошњи рад и правац. Хоће-л то мењање мисли бити доиста на боље и од веће користи интересима државним, показаће скорим будућност најближа. АСПАСИЈА.

РОМАН ИЗ ЖИВОТА СТАРИХ ЈЕЛИНА. } НАИНСАО РОБЕРТ ХАМЕРЛННГ. j (Наставак 29.) j VI. j На Кифисовој обали. ч Кад човек према северу ввађе вз старога i града Атине, нешто на лево скрене па пређе ј преко спољашњег Керамика, после настави пут i кров вртове и редове мављенова у »акадимији* < па онда још мало према северу у пољу вро- i хода по обасјаном друму, доћиће онда до љупке, : дивно осевене Кифисове долине. i Чим се уђе у ту долину, одмах је с лева < бујна велева маслинова шума. Као велен опкоп : протеже се та шума вадалеко а све украј пу- : та. Високо је ту посред шуме клијало грмље ј конопљике а плави му цветови првјатно су < одударали од благог велевила уваввх листвћа. Са грања је свуда висвла врежа јаворова; в , тисово се дрвеће дввало ту по окомву па га < тако повривало, да се нвшта друго вије ввди- : ло, до само веленило. i С друге пак страве путу, с десва, јурилв , су бистрв, шумви вали Квфвсови вв долвне < преко белог сјајвог шљувва васусрет путвиву а врили се тек погдегде у грмл>е ружичасте јаворике и конопљике. С оне се стране Кифиса мало ввдаље ви-

дио брежуљак Колон, који је исто тако љупко ј био лиснат и брснат а силним скаскама про- i слављен. j Кад стане човев већ на долину па онда по- < ђе мало даље међу маслиноввм гајем и жубор- < водом, видвће на другој обали Квфисовој, на . ливадастом земљишту, што се лагано увдиже, љубак мали заселак, где се светли у сјају сунчану а око њега се велене поједине прастаре, ' високе кипарвсе, макљенови и борови, и врт ' један, што се отегао скоро до Кифиса. Али се 1 није само са те стране протевао тај врт до 1 обале, него је речица, настављајући ток свој * И8 долине премв ввласку њеном, савијала десно Ј , те и тамо квасила нвву ону, у коју се спуштао 1 воћњак и врт, што је опкољавао сеоски двор. ‘ t Само што се тамо земљиште врта некако ва- 1 i гвњало, те је потов тим веселвје жуборио у 1 ■ удубљењу своме међу вишим жбушем, вровко! је су просијавали враци сувчани и у којем су ’ славуји првжељкивали. Насред швроког тог простора међу том обаi лом Квфвсовом, што се спуштала, и дворцем, i i био је мален вртввк, сав обрастао ружама. По ■ ћошвовима баште скувило се ловорово, миртово и ружвно жбуње у густе, убаве севвце. Биi ло је ту и скрлетввх шипковвх цветова. Башту j су рубилв двострукв редовв маслвва, смовава в j другвх воћака, водећв од једпе севвце до друге. ■ Где се вемљвготе дивало врема брежуљку Колову, ту се по сбасјаввм врвстравцвма пла- ввло грожђе. Ово дворца се тавођер обавило

виново ловје, чак се и по дрвећу поиздивало па клија и буја. С лозјем се тим отима бршљан, разврежио се а велики му црни штитци, сасвим налик на грожђе, висе са зидова и стабла; бујно му се лишће и даље вијуга по земл>и па руби чак и пољану росне ливаде. Међу цветним шушњарима и отворенвм лединама биле су мале леје цвећа. Мало је још остало лепогрозда сувоврата, златва савата крокосова, кринова, перунике и љубичвце, једно што је већ прилично одмакло лето, а друго што су Атињани поплели сво цвеће у вевце. Али је зато било свуда неброј ружа, око н>их вијоле; полегле руже по земљи или се попеле по високом грмљу; вввад их се ве дотакпу сурови ветри а свако их јутро освежи најчистија роса с неба. Лако је, речма тако вазвати именаиописатв спољагоњи облвк твм стварвма, што их је ту бвло; али је вемогуће, исписати весели и сретвв мир, што се рашврио по тој бујној веленој долвни, порубљеној шумом, водом Кифисовом орошевој, по тој долвни, вроз коју се роје славуји. Тако је блвзу био хучви град па ипак се ту човек осећао, као да је ва читав свет далеко од града. Изгледало је, као да ће сеоски бог Пан иваћи ту из севовите густе шумске тишиве, а Бајада која тамо под ладом врачве севвце промолитв се bs вала Кифисоввх. Даље унутри у убавоме гају зацело 1 се ввјали Сатври са јарећим ногама па могао

је човек чути кикот пуногрудих Амадријада, ’) што се ухватиле у коло или полегле по зеленом лишћу, да мало отпочину. Дрвеће је дрхтало у најчистијем плаветвилу јелинског неба а кроз круне му прође покаткад језа нека, што као да слути миље и сласт, језа, што иде пред Дијовисом, богом весеља. Није ли можда рад бог тај са воде Кифисове у долини појурити на гај Евменида на брежуљку Колону, на гај, око којег шапћу овбиљне вести прасвета? Али се ва том месту скупљало и коло другарица Аполонових. Та ту је живио љубимац муса, Софокле. То је био његов завичај, што га је оволвко хвалио био Периклу и Аспасвји на вису Акропоља и покавао им ив даљине. Ту се родио, ту је жввио. Под белим спомеввцима, што их је покривао бршљан и цвеће, почивали су му оци. Спомевици се ти блвстали овде овде вв зеленила баште и грмља. Баш је седио у севвци од ружа; ћарлијао је око њега јутарњи поветарац а ва колевих су му биле таблвце воштане, ва које је час по резао неколиво ствхова швљастом неком пвсаљком. Бвше пута са тупвм крајем писаљке опет изравни восак и побрвше, што је ваписао, ако га ве вадовољи сасвим први на-Ј дах мусин. Ј Погледавши уз то преко ва стазу, што| 9 Шумске вимфе. Свакв је аивика у свом дрвегу, с којимМ ее роди и умре, вад се дрво осули или га обме. ЖАШ

ИЗБОРИ ПОСЛАНИКА У ТРОЈЕДНИЦИ.

Из Осека. (После избора посланика.) Осек бира па је нћ и изабрао два пославика ва сабор хрватсвв; горњи град, где само неколико фамилија српских имаде, а највећи део грађавства је католичви, али има много особито трговаца ■— чивута, изабрао је подвачелвива и саветвива вод овдашњег суда Л. Итлингера; дољни град, где Срби од прилике једну трећину грађанства сачвњавају, ивабрао је ва ново ђоку Крестића, воји је и ва прошастом сабору овај котар ваступао; обадвојица су једногласно без нротувандидата изабрани. Али су прије избора и у једном и у другом граду истицави били и други вандидати; у доњем граду су неволиво ватолива, на челу им члавови друштва пчеларсвог, воје ужива потвору из земаљског буцета, с почетва истицали чав Старчевића sa вандидата, а после опет председвика пчеларсвог друштва, воји се од пређашњег Немца поврстио у Хрвата Старчевићавца, во све те вавдидатуре само су претње имале бити, аво ведође вотарсви суд из горњег града у. доњи; пошто су пак и Срби за то, да тај суд дође у доњи град, и пошто је г. ђоко Крестић изјавио, да му је сам бан дао своју реч, да ће доћи суд вотарсви у доњи град, и да ће он, ако за три месеца не буде то, свој мандат полошити, то је г. ђоко Крестић бев протувавдидата једногласно изабран. Ту је давле значајно то, што друштво

„ЗАСТАВА" вФшвм рехоШ«: средом, петвом, неде&ох, на пелом табаку, аЈуторнивом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА ва Ауетро-Угарску ча целу годину 14 ф. в. аа по године 7 ф. н. иа четврт године 8 ф. БО н. на 1 месец 1 ф. 20 н, За Србнју (r сребрг) аа годину 86 дин. на пола године 11*1, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 142. У Новом Саду у петак 14. (26.) септембра 1884, ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачунају се по 8 новч. од сваке врсте овакик ситних слова, ва жиг се плаћа но 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шалу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви ствју 10 новч.