Застава

ЗАСТАВА.

РЕФОРМА ГОРЊЕГ ДОМА.

Дебата која ее води у саборском одбо- в ру за реФормисање горњег дома угарског с сабора броји више момената, на које се у с неколико обазрети морамо, ма да нам ти 4 моменти наговешћују, да ћемо као до сад тако и у будуће врло мало узрока имати, в да се за рад горње куће распитујемо. .1 Познато је да је намера владе и већине саборске, да ову реФорму спроведе на историјској основи, а то ће рећи, да се с желе као саставни делови горње куће и на даље одржати у главном они елементи т из којих се иста и до сад састојала. Начелне обнове дакле неће бити, него више : опортуне, која начелу либерализма и рав- * ноправности само привидно ласка, али му , у ствари не служи. ' Полазећи са тог становишта оставила ( је влада у горњој кући све досадање црквене веледостојнике, дакле и српског патријарха са српским владикама, а додала : им је реФорматске суперинтенденте и јед- 1 ног заступника чивуштва. Ову као и све Ј остале реФорме у овој ствари хоће влада < да образложи начелом равноправности. Кад Ј неке законом признате вероисповеди има- : ју своје представнике у горњој кући, при- < родно је да такове представнике добију и i све остале вероисповеди, које су такођер : законом признате. Тако вели висока влада 1 и хоће тим да каже, да црквени веледостојници, који седе у горњој кући угарскога сабора не представљају и не заступају тамо никог другог до ли ону вероис- : повед, којој припадају. Овај поступак заиста подсећа на неку равноправиост, и кад влада мисли, да ее са принципом модерне државе може сложити подела горње куће на разне касте, какове су клир, племство и чиновништво, ми 6ta јој са тог чудног , становишта најмање могли замерити то, 1 што се на том основу пашти бар око тога да буде равно праведна према свима конФесијама. Но ми би рекли да ово схватање владе не одговара баш у свему исто- 1 ријској основи, које она хоће да се придр- : жава. Нећемо да разбирамо. на каквој су основи ушли у горњу кућу и остали у њој римокатолички и други епископи. Нас се тиче само положај наших архијереја у горњем дому угарскога сабора, а о овима , се не да тако лако рећи, да су тамо били само представници вере, којој припадају и ништа више Србин никад није делио веру од своје народности. Вера и народност два су неразлучна појма у њега, које он ни у својим црквеним достојницима није никад раздвајао. Но и кад не би тако било, ни онда се не би могло оспорити, да су српски архијереји у угарском сабору седили

не само као представници вере правосла- i вне, него и као представници народа срп- i ског. У угарски сабор ушли су они на о- i снову 10. зак. чл. од год. 1792 тим зак. чланком укинута је српска дворска канце ларија и у накнаду за то добили су наши архијереји места и гласа на угарској дијети. Смисао тога није дакле био други него тај, да српски народ не буде засебно ■ заступан, него да буде заједнички са оста- • лим народима ове земље заступљен на угар- • ском сабору. А кад је тако, онда наши| архијереји нису тамо седили као заступници конФесије, него као заступници народа српског, с другим речима српски народ има права. да као таки буде заступљен и у горњој кући угарскога сабора. И ко хоће да се придржава историјске основе, тај би положај српских архијереја морао схваћати тако и не друкчије. Но влада баш то схваћање напушта и хоће црквене веледостојнике само као заступнике дотичних конФесија да уведе у горњу кућу. Кад би њен смер при томе био само тај, да у горњој кући све знамените чињенице државног и друштвеног живота буду доетојно и равноправно заступљене, ми би се томе само радовати могли. Но на жалост то је најмање њена жеља. Да је тако, сведочи нам то, што она при реФормисању горње куће игнорује најглавније чињенице државне, на родности ;и не само да их игноруј’, него чини све и сва, како би се само осујетити могло, да никојим путем ни начином на родности не могу доћи до заступства у горњој кући. Ово се најјасније показало при предлогу Силађијевом, да се број оних чланова, који ће бити наименовани смањи, и појединим муниципијама уступи право, да извест п н број чланова горње куће изабрати могу, како би народ колико толико непосредна утицаја на ову велеважну установу имао. Влада је овај предлог перхоресцирала само зато, што се боји да би на тај начин и немађарске народности могле доћи до свог заступства у горњој кући. Ова .зебња владина изгледа нам према данашњем саставу муниципија и изборнога реда више него смешна Но влада при овој изреци својој није hi имала садашње стањенауму, него даљу будућност. Што се пак ове тиче, та је да богме данас за све нас неизвесна. Ал ако наступи временом оно, чега се влада већ сад боји, ако временом дођу народности помоћу слоге и политичке зрелости до већи :е у свима оним муниципијама, у којима би већ и сад требале да су у већини, онда ће врло трошни бити не само ови бедеми, које Тиса данас против њих у реФорми горње куће

подиже, него и сви други, који су до сад Ј подигнути, и који ће се по свој прилици ј и од сада дизати. ( ;

АСПАСИЈА.

РОБЕРТ ХАМЕРЛИНГ.

(Наставак 43.) Па тако је баш она оада ухватила за реч младог образника, што је обећао, да ће до Теодоте одвести сваког, когод зажели. Алкамен је стао од чуда. Сасвим простодушно прозбори Аспасија: „Ако си ти, Алкамене, кадар показвти нам пут до најлепшега и најумилнијега, што га знадеш, до лепе играчице Теодоте, то би лудо било и од Перивла и од Сократа и од мене и од свакога, ко те чује, не ухватити те одмах за реч, да одмах испуниш тако намамљиво обећање.“ „Ја мислим" рече Алкамен, хитро се прибравши, „да си ти, лепа Аспасијо, рекла то вако у вме своје, таво и у име ове двојице, Перикла и Сократа.* Перикле се вромисли за један час, али овда Езјзви, да ввје наван противити се вољи лепе Асласвје. „Ићи ћемо“, рече, „онамо сви са Совратсм и асга ради: а вћи за мудрацем, вивад ве може бити човеву на срамоту*, „Наш ватреви Алкамев", рече Соврат, „воли све вагле и смеле мисли. Видите, вако већ радосво таре руве и шсшвр увима. Смем се овкладити, всће вам ввше дати мвра; чврсто се тај већ решио, да нас овај час и управо

како смо ето сад ту, из Фидијине ратионице одведе до стана лепе Теодоте“. „Тако је!“ викне Алкамен живахно. „Мајстор Фидија се ето већ уклонио. Ја бих вам саветовао, да га не буните онраштајући се с њиме. Ту сасвим близу има излазак, врата су отворена, улица слободна, Теодотин стан није : далеко хајдвмо те!“ Брзо су стигли до куће Теодотине. Није се требало бојати, да he бити нч досади лепој играчици. Алкамен је први ушао к њојзи, да јој прзјави своје пратиоце. Одмах i се опет вратио па позвао друштво своје, да ) пођу за њим. i Одвео их је у најунутрашњије одаје Теоi дотине. Те су одаје биле раскошно и мекушно i намељтене. Свуда је ту било меких перина и - скрлетних јастука, под је био покривен богатим ћилимовима, из китњаствх се филџана дпза■ ли лепи и благи мириси. Над постељом су биле > скрлетне завесе а носили су је и дизали умилни , љубавни богови; адиђар и одело у особитом је нереду било поразбацано. Меке сандале, траке у коi су, скупоцени појасеви, стакоца за личило, помаi снице, округла огледала од усветлане руде са боi гатвм пластвчним хватаљкама, дивво начињени , сунчанвци и шарене лепезе у облику ласта, сво покућтво Квпридино; уз то уметна дела ■ од туча и мрамора, по воји дарак Алкаменов, i свираљке са уметвутим влатом и вилдишом, ) свенути и свежи вевци сваве врсте: све је то > у шаревом свом вереду у први мах збуњивало » човека, кад уђе, и то тим више, што су и ми-

! риси заносили. Са меке се једне перине дигла лепо накићена етера па пошла гостима у су■ срет, да их поздрави добродошлицом. [ Лепа је била Теодота. Коса јој је била ; врана, око гараво. Црте су јој биле фине. ' Јако је била набељена и нарумењена, обрве ! су joi биле вешто заокружене и заошиљене, а усне руменије, но што икада могу бити у истини. Имала је на ееби цветнату извезену • хаљину а било је на њој богата адиђара. Око : паса јој је хаљину држао појас од лима са : богато украшеном копчом; са појаса су тог i висили исто тако укусни и дивни привешци разне врсте. Око врата јој, на грудима, по ру■ кама па чак и по ногама изнад чланака били > су свуда имијасти уреси, оковани гранатима и i ћилибаром. Са маленога су леполиког ува ви- силе дивно израђене минђуше. На глави је ■ имала повијушу од туча, окићену бисером. з „Ја сам,“ рече Алкамен својим пратиоциi ма, „Теодоти већ кавао, рашта сте ви амо до- шли и шта желите од ње. в ј „Алкамен је дрзак," рече Теодота смешећи - се; „довео ми сасвим изненада тако угледне - а неочевиване госте, не давши ми ни часка, i да се ијоле спремим, да их достојно дочекам.“ , „Не треба ту никакве спреме,* рече Алкаi мен; „јер ти си свагда ти, а ми нисмо дошли , да походимо твој дом, него тебе, дошли смо, , да се дивимо дражима твојим, твојој вештини.* ) „Ево ово ти је овде мудар и озбиљан чо) век“, нвстави, показујући ва Сократа, „па је - тај једва чевао, да те види и да се диви тво-

јој игри. Па још више томе мудром човеку него одушевљеним мојим речима имаш да захвалиш, Теодота, што су данас чак и велики Перикле и слављена и уметности вешта Аспасија 03 Милита прешли преко твога прага, да се рођеним очама увере о хваљеној твојој вештини. “ „Шта?“ викне Теодота, »пред мудрацем, пред великим и достојанственим државником и пред одабранацом свога пола, која, као што се чини, дичним успесима превазилази све остале жене овог доба пред њима да се зар усудим, да ее покажем и да пред такве судије изнесем оно мало, што умем?“ „Небој се ништа Теодота!“ рече Периклс; „Алкамен те је нама похвалио, а Алкамен уме наћи све, што је најлепше.* „Заиста,“ дода Сократ а фино се васмеши и погледа Аспасију, „он увек први наиђе па најлепше".... „Е па нека он дакле одговара!* рече Теодота. „Цвфрати се много прад иким на свету и не хтети радити оно, што ми је вештина. но то никад и не помишљам. Као стотина њих пре вас, тако и ви хоћете да ме видите, како играм, па ја слушам с драге воље. Сматрајте себе, као да сте моји господари! Шта желите да играм и да вам прикажем? коју богињу? коју иројину? коју гатку или приповетку?“ Са тим се питањем сбрне нарочито Перивлу. Но овај рекне: „Запитај де овог мудраца, јер он је амо дошао са намерама, ради којих му је зацело добродошло, да сме одредити предмет

Политички преглед.

„ 1 У задње време донели су разни листови аустроугарски вести о немирима у Старој Србији. Сре- ? диште тих немира, казује се у тим извештајима, јесте велешко окружје. Виноввици тих немира јесу | Арбанаси. Ти Арбанаси навалили су пре неког времена на село Папражиште, где оробише пак за тим . запалише на 40 кућа и убише 5 особа. Једног становника, ђорђа Лапатара, који је био познат са ' свога богатстза, прво оглобише пак за тим жива у огањ бацише. Осим тога обешчастише до 20 жена, ' а многе девојке на силу одведоше. Још горе беснила је ова руља у селу Орашју, где је 14 особа главом платило, а поробљено је и спаљено преко 50 кућа. Говоре, да је у овој руљи било до 200 учасника, међу којима један део на коњи, и да су сви били добро наоружани. Берлински коигрес урађа дакле све лепшим и лепшим плодом. Палоје у очи, да бечки листови пишући о овим немирима као по неком договору очитују, да у Старој Срби1 ји станују Арбанаси. И ово се јамачно чини с неким извесним рачуном. Какав је то рачун није : тешко погодити кад се задржи у виду изјава Калнокијева о Арбанији у делегацијама, и кад се пре■ дочи, како су од тог доба, као што тада вредска■ засмо, у листовима бечким учестали извештаји о траљавом стању у Арбанији. Пита се само, да ли ' ће дотични рачун својој цели одговорити, јер су: дећи по свему рекли би, да је рачун тај прављен без бирташа, јер јевропски мандати не урађају тако често. С тог гледишта полазећи држимо, да је 1 сасма излишна јер узалудна мука бечких листова, : да под географски и етнографски још сасма неоi дређен и нејасан појам: Арбанију стрпају и Стару > Србију, о којој је врло добро познато чија је била, • ко данас у њој живи, и чија ће најзад опет мора-1 ти бити. Ту не помажу неколико арбанашких ор■ дија, које су по свој прилици по каквом „суседско■ пријатељском“ савету у оне од векова српске кра-1 јеве бачене, не би ли какогод пошло за руком „до[ казати“, да те српском крвљу натопљене земље нису српске, већ да „по превасходству" принадлежне [ Арбанасима, који, као што веле, једва чекају да до■ ђу под заштиту мандатарског културтреп рства. Ми 1 видимо на што се смера, али се не плашимо, јер ■ је арбанашко грожђе још сасма кисело: Но једно морамо нагласити. Кад у далекој Кини насиљем ' странца озлојеђени незнабожци из освете посеку 1 једног или двојицу римских мисионара, дигне се од' мах читава хајка у новинарству јевропском и траже се од дипломатије „најодлучније мере“ против тог варварства; но кад у срцу балканског полуострва, У Старој Србији, ордије арбанашке, које су може бити за овај посао наручене, из обести пале 1 села српска и тамане тамошње Србе, онда за то ' у Јевропи нико што-но реч и не шумиња; дипло-

матији јевропској су односи у Африци ближи него јади и невоље, што их народ српски у Старој Србији без своје кривице мора да подноси, не би ли чим пре дозрео и опет какав —јевропски мандат, а иовинарство јевропско, које већином служи интересима чивута, прелази преко ових догађаја ћутке или их бележи као „интересантне новости". О тражењу „одлучних мера“ против овог варваризма нема ту ни помена. Дипломатија нема каде да се бави тим ситпицама. Она је заборавила на Херцеговину. По можда она и иде за тим, да се херцеговачки догађаји обвове у Старој Србији. Нека се не варајуда би ти догађаји, све кад би се и обновили, истим плодом уродили, јер „жежен, кашу хлади.“ То су tio скупу цену упознали пе само па Балкапу већ и у Русији. Доказ томе неслужбени извештаји о стању у поседнутим покрајипама и Аксаковљева прича о Ивану, Климу и Карпу.

Главна скупштина панчевачке црквене општине

—в — Панчево 17. новембра. Јучер беше у нас скупштина црквене општине, која је, како по самим предметима дневног јој реда, тако и усљед предходних неких појава, од замашног значаја. На дневном реду беше избор председника, избор професора једног на овд. вишој девој. школи, претрес општинског предрачуна за идућу годину и још други предмети. Из извештаја о прошлој скупштини, који је у 169. броју „Заставе" изишао, видео је читалачки свет, да се појавише неки са тенденцијом, да и у нас путем новинарске клевете посеју семе раздора, како би тим лакше остварили своје нечисте намере. Међу тим имао је право ваш дописник, кад им је довикнуо, да ће сви њихови покушаји остати безуспешни, док су у нас на челу људи светле прошлости и чистих руку. Тосејучер документовало на свечан и достојан начин. Пре него што изнесемо рад саме скупштине, ваља напоменути и шта јој предходило. С обзиром на важност скупштинских предмета, беше прошлог понедеовика сазват велики збор скупштинара на заједнички договор. Том приликом образложи г. др. Касапиновић сазив тог збора, рекавши да је намера била та, да се да прилика свакоме, да се о општинским стварима свестрано обавести, те ако је могуће да тако заједнички претресавши све предмете, дођемо до сагласног резултата. Овом приликом рефлектовао је и на кртински рад неких људи, који се појавише у последње време по неким листовима, у намери да клеветају поједине и да каљају Панчево. Позвао је сваког, да отворено каже, у чему се не би слагао са радом људи, који досад општини нашој правац даваху. Г. др. Касапиновић говорио је то из срца, свака реч дисала је оним узвишеним патриотским духом, који је њему својствен. Још је говорио и г. Каменко Јоваповић напоменувши, како јавни раденици ако и не рачупају на признање, али с правом могу искати да им се мучким нападајима не убија воља за даљи рад.

.ЗАСТАВА“ излази родовио: средом, петком, недељом, на целом табаау, н уторнвжом на по табааа. ЦБНА ЈЕ ОВА 8» Аустро-Угареву »а целу годииу 14 ф. в. на по године 7 ф. в. за четврт године 8 ф. 50 н. ■а 1 месец . . . . 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) ва годину 35 дин. на пола године 17’/« на четврт годмне 9 динара.

БРОЈ 178. У Новом Саду у петак 16. (28.) новембра 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛ.АСИ се по 6 uosi. од свак зрсте оваћиа ситних cjona, з» жиг се идаћг по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претилат и огласи адмипистраиијн „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАВЕНА ПИСМА не примаЈу ое РУКОПИСИ ге враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 вовч.