Застава

твојој игри. Немој се много цифрати, Сократе него реци: шта желиш да игра Теодота?“ »Кад ви а и Теодота сама*, одврати СоЈ врат, лромисливши се мало, „остављате мени, да решим, то не бих знао ништа боље, него да Теодоту замолим, да нам одигра, како се три богиње ва Иди отимале о награду лепоте. За њу је задатак баш како ваља, да нам се укаже сад као Афродита, ватим као Ира, пе онда као Палада, те да нам покаже, како ја свака од њих трију истим, па ипак по биће своме фино промењеним средствима гледала, ду очара чобанина на Иди и да из његове рука измами победну награду. Алкамен је обећао, да ћу овде довнати, шта је умилност, па то ћемо дакле приморати Теодоту, да буде што умилнија и дражесвија и то у толико разних врста, колико се само даје замислити." Кад је Теодота отишла из одаје, да себе и одело своје удеси онако, како то изискује saдати вадатак, рећиће Сократ: „Постићићемо своју цељ: јер Теодота није као остале лепотице, које се устручавају те само на капље одмеравају, што хоће да даду, него ће нам, што има да даде, дати честито те ће све ваједаред просути вад нас као из рога Амалтејина.*) Ствар је онда свршена те можемо ићи кући. Већ видим, да је Теодота вољна, угодљивА и блага, али није паметна. Како ли би Аспасија играла, пад би хтела! Али ко је од нас видио њу, да игра, осим можда Олимпљанин Перикле?* •) Амалтеја се звага жоза, која је Јупвтра одојила на Крити, а он ју у награлу sa то метнуо међу звезде. Из једиог веног pora тежла је амвросжја, нз другога нежтар. Рог се кем сматрао за ебипиц (сопамсорте.)

Сад се вратила Теодота лакше запрегнута, а тако одевена, како јој одело не би сметало пи најслободнијим покретвма. С њом је дошао дечко један са лутњом и фрулашвца једна Фрулашвца је почела свирати а дечно је удеCoo своје жице уз фрулу. У гласе њихове лагано се чисто стали претапати покрети Теодотани, па ниси могао рећи, у коме је тренутку почела игратп. Играла је, као што јој је било ваређено, најпре како се Афродита бори о јабуку, по бедни знак у рукама Паридовим, затим како Ира, па затим како Палада. Исту је игру трипут поновила, па опет сваки пут са скроз различним взразом, са изразом, који одговара бићу богињином. Изгледала је као да се трипут сасвим преобравила. Морчо се човек дивити гледајући, какву промеву уме да унесе у мимику прошње живахним покретима, речитим погледима, значајним изравима. Час је прошња та изгледала као умиљата молба, слатко улагивање дражесно детињење, замамно облетање, обећа вање најслађе награде, час опет као поносно самосвесно захтевање, впше заповест него искање, ватим као задиркивање или дрзовито отимање, онда као надмудривање или покушај, да умилном насилицом победну награду извуче из руке судијине Уз то се у распологама, покретима, изразима могла разввти сва драж телесности. Па како се свака фино замишљена, изразива црта троструко враћала, то није човек знао, да ли да се већма диви обилности изума и разноврсности целине, или дражи и савршености у извађању појединих црта. (Наставићв се.)

Сад устане r. др. Лазаревић и у подужем говору развијао је теорију самоопределења и шта је „морално нужно“. а шта ли „морално лепо“, споменуо је и некакав евој „категоричан императив“, а из свега тог резултирало је то, да он иште за себе неограничену слободу, с тога он нити припада, нити ће икада припадати икаквој партији на свету. Том приликом нашао је за нужно да се огради против тог, ако би га ко сумњичити хтео да је он умешан у дописе, што у „Срп. Колу* и „Српству" изађоше, у којима се познате клевете против гг. др. Касапиновића и Каменка Јовановића просипаху. И он осуђује те клевете. Он не сумња у савесно руковање ове општине, и он се клања дубоко г. др. Касапиновићу и уверава н>еговим поштењем, да је оно без његова знања угледало света. Дописници ти, вели даље г. Лазаревић, нису његови пријатељи, већ непријатељи, јер му тим начином уздижући га за вођу некепартаје не чине услуге, већ га праве само смешним. Даље вели, да у Панчеву неможе у опште бити речи о другој каквој партаји, а оно, како Касапиновићева звезда тобоже тамни, назива он булазењем и вели да је заиста звезда. према којој би он био мали и т . . . . кад би покушао да партају. После оваке изјаве г. др. Лазаревића одговорио му је г. др. Касапиновић у погледу дефиниције слободе. Он зна заиста поштовати слободу и уверен је да му то нико порицати неће, али у јавноме раду не сме се терати слобода појединаца до крајности, већ се мора та слобода појединаца ограничити у корист слободе опште. Сваки је дужан принети жртве ради општег добра. Кад би у друштву једном од 50 њих, толико исто и разних мњења било, а сваки за своје мњење слободу до крајности тражио, онда не би било заједничка рада нити би се икад до резултата долазило. У осталом у друштву хоће често и да се греши том претензијом за слободом. Сви добро знамо како се под видом еманципованог мњења лане у ђаконској ствари извршио управо терор. Појединци беху примамљени пре скупштине дакле пре но што могоше свестрани претрес овога питања сазнати да писмено задатом речи јамче, да ће гласати за ђакона. И резултат таке ујдурме беше то, да су многи скупштинари чувши на скупштини противне разлоге, дошли у немио процеп, да или као поштени људи ради напред задане речи гласају против свог уверења, или да се пре гласања из с упштине удале. Сад се пређе на кандидацију председника. Г. Вел. Боборон предложи да се с обзиром на савестан, истрајан и патриотски рад дојакошњи подпредседник г. Каменко Јовановић за председиика кандидује. Збор прихвзти ову кандадацију са „живео!“ Г. Каменко Јовановић захвали се на том лепом поверењу и изјави да се не може те капдидатуре примити цредложивши уједно да за то место кандидују г. В. Живковића, као једног од заслужних старнјих радника, коме би дужни били овим актом дати знак признања и захвалности. Овај предлог г. Каменка Јовановића пропрати збор са „Примамо" и »Живео!“ Пошто се г. Живковић топло захвали и изјави да се прима, обави се још и претрес буџета и збор се разиђе. У суботу пред скупштину стиже „Срп. Коло“ од четвртка са фамозним диписом панчевачким, који је у клеветама прешао сваку меру. Така дрскост изазвала је општу индигнацију. Граl)анство паше, које није навикну то на тако клеветничко ровење, сад тек виде, куд забраздише неколико сумњивих странаца, који у новије доба нађоше у средини нашој уточишта и који покушаше да са својих огњишта донесене клице раздора и овде усаде. Свесно грађан-

■ ство паше уочи их поред све образине и они по! жњеше опште гнушање. Ово није могло остати без • уплива и на саму скупштину. Скупштина беше за , 3 сах. по подне заказана и у то доба поред све i мећаве скупштинска дворана беше пуна. Одзив је био необичан. Meljy скупштинарима опазисмо и i г. др. Лазаревића само не видесмо уредника пок. ! „Наше горе листа" управитеља в. дев. школе Јов. i Поповића. [ Потпредседник г. Каменко Јовановићотворивши > скупштину рече, да је јна дневном реду прво: из. бор председника и како је столица председничка > услед смрти покојног председника П. Николића > упражњена, сматра за дужност према успомени ње. говој, одати признање његовом 25 годишњем неу. морном и примерном раду на пољу ове општине, . и позива скупштинаре, да устајањем одаду пошту i покојном председнику. Скупштинари се одазваше . устајањем са седишта уз узлик „Слава му“! Затим . потпредселник г. Каменко Јовановић узе опетреч, i и обележивши у крупнпм потезима заслуге г. проi те Живковића наиме по нашу општину, предложи, да га скупштина акламацијом за председника изабере. „Живео“ беше одговор. Потпредседник још једном упита скупштину усваја ли његов предлог, и опет се разлегаше „живео“! Сад упита и обратно, имали ког, који се не слаже, и пошто се нико не одазва прогласи потпредседник г. проту В. Живковића као избраног председника и позове га да заузме своје место. Председник ставши за председнички сто, захвали се скудштини у топлој и дивној беседи. Изнео нам је слику старе општине наше и рекао је како је наша општина свагда па и сада савесно рукована, и како је Панчево баш са честитих јавних раденика својих било на гласу и поносно. Али са жалошћу примећује се, како се у последње доба појавише неке подмукле делије, да иза бусије руше и каљају, што је честито. Ти људи, који би хтели и у нас да створе стање, какво је на жалост у многим другим општинама, мисле да су позвани да граде јавномњење. Међутим и јавно мњење у рукама таких, то је што и нож у мале деце. Напоменуо је како су у нас руковали и рукују општином људи, који су са некористољубља, савесног и родољубивог рада не само на пољу ове општине, већ и на пољу општенародном стекли заслуге, те како је гадно и ниско кад се под образином и кукавички покушава да се и на те људе, који треба да нам светле, блатом баци. Обистинила се и ту изрека немачког песника: „Die Welt liebt es das Strahlende zu schwaerzen und das Erhabene in den Staub zu ziehen e . Ако ce радницима нашима место признањем клеветом будемо одуживали, онда неби вредно било да српска мајка одгоји чедо, које би народу послужити хтело. Даље је причом једном из римског доба илустрирао колико нам је нужна слога и препоручивши јетопло свима, заврши красни говор свој, који је био чешће са „живео“ прекидан и при крају бурно пропраћен. Пошто се и други предмет: разрез верозаконског приноса и сабор. трошкова обави, дође на ред трећи предмет: предлог г. Бр. Бошковића, ког ево у целости: „Од неког времена овамо, почело се по неким извесним српским новинама широм потварати и сумњичити рад како ове сл. црквене општине, тако и рад оних врсних родољуба, по именце гг. др. Свет. Касапиновића и Каменка Јовановића, родољуба, које ова сл. општина с поносом броји међу своје прве представнике, јер је осведочена о њиховом многогодишњем и родољубивом пожртвовањем освештаним радом не само у корист ове сл. општине, но и на широком пољу опште народне нам црквене автономије. „Потворе и клевете ове, систематски удешене,

да се с једне стране каља светао образ хваљених и по народну ствар толи заслужних родољуба, с друге стране да се злонамерно покуша бацити паклено семе раздора и неслоге у нашу општину, у нашу панчевачку општину, која је од вајкада са своје слоге и са свога узвишеног некористољубља постигла данашње резултате и важила као узор у целом српском свету. (Одобравање од стране скупштинара.) „Те злоковарне потворе и клевете достигоше у последњем броју „Срп. Кола“ свој дрски врхунац. Не мање, но незаконито поступање и сумњиво деловање при грађењу горње цркве подмеће се нама подмеће се нашој општини! (Опште кретање и чуђење.) Да се види докле је дрскост дотерала, довољно ће бити да прочитам и сво једно место из поменутог клеветничког дописа: „„Мера је препуна. Гласови из народа против дојакошњих злоупотреба и самовоља појављују се из свију крајева, дрско и бестидно узурповање управенад народннм и општинским установама, скопчано са себичним намерама и са узадоволењем сујете на штету народа, почело је да упозорује на зле последице, почело је да буди самостално мишљење у њему, да га гони, да заиште рачуна од неке господе, која мисле, да су народ и његове установе само зато ту, да им служи као средство за њихово себично подизање.““ (Опште кретање и гнушање.) „Из разлога тога, што је ова општина свагда и с одушевљењем пратила некористољубиви рад поменутих родољуба, те уједно била и сведок њиховом с многим жртвама а без личне користи скоп-! чаном деловању и вавек у границама законитости; „из разлога тога, што је дакле на нами, на општини овој да свој глас подигне у хатар части и угледа њихова, те да се тиме покаже да је достојна да има такових поборника; „из разлога даље, што је зарад части и угледа дужна да одбије од себе бестидна подметања гледе руковања са општинским имањем, јер буде ли слободно да савесне раденике који годинама са пожртвовањем око општинског добра своје снаге утрошише, па и оне, који су сада већ у гробу те се сами не могу бранити, ма ко дрским начином нападне, буде ли слободно да се лажни гласови о деловању ове општине злонамерно протурују у свет, а ово тело не осети дужност да моћним својим гласом одбије све те пакосне нападаје, онда то тело, та општина не би ни заслужила да има таких чланова. Панчевачка општива неће и неможе допустити да се на најугледније чланове њене, да се на несебично и чистих руку деловање њено, ма с које стране било, блатом баца. (Гласови: Тако је!) „С тога предлажем: „Да скупштина ова над људима, који се у зао час подухватише срамна посла да општини нашој неоснованим насртајем и мучким нападањем поруше углед у српском свету изјави гнушање (опште одобравање) одбијајући покушаје као клевету, а уједно да изјави г. др. Свет. Касапивовићу и Каменку Јовановићу своје потпуно поверење и захвалност на дојакошњем савесном и узорном раду око бољитка наше општине.“ Цео говор г. Бошковића беше свечаном пажњом саслушан и да је из душе сваког скупштивара говорио сведочи оно бурно одобравање којим је овај предлог скупштина прихватила. Изрази гнушања и жестоке осуде над клеветницима беху свестрани. На питање председниково усвајали скупштина овај предлог, одазва се скупштина јодногласно кличући: „Прима се“, и „живили г.г. Касапиновић и Каменко." Пошто и на поновљени позив председников, да ли ко можда није за овај предлог, нико се не одазва па ни сам присутни г. др. Лазаревић то председник прогласи предлог г. Б. Бошковића као једногласно усвојен, што скупштинари новим усклицима пропратише. Ово је достојанствен и свечан одговор на извесне клевете, што их неки листови почеше тако радо доносити. Поред таког акта излишно је речи трошити. И ово сведочи да је г. др. Лазаревић истину рекао, кад је у конфереицији очитовао, да га пријатељи његови оним новинарским пискарањем само смешним чине. Наше није да г. др. Лазаревићу савете дајемо, али држимо да би баш по њега и „м орално нужно* а и „морално лепо“ било, да својим „ватегоричким императиво;м“ стане на пут тим пријатељима што му чине тако хрђаве услуге, као што он сам вели. За тим изнесе председник на дневни ред: Избор професора на вишој девој. школи. Пошто се обави поименце гласање изјави председник овај резултат: За Нрофесора на овд. виш. дев. школи изабран је г. ђура Бекић са 50 гласова. За г. 11. Илијћа гласало је 14 а 4 скупштинара уздржаху се од гласања, Пошто је још буцет са малим изменама у целости примљен, и још друге ствари мање вредности своје решење добише, сврши се овазначајна скупштина, и скупштинари се разиђоше под утиском необичне свечаности. На завршетку препоручујемо још „Стармалом“ и другој му браћи, да изволе узети нотицу о свему овом, шат им илуструје стање овдашње. Кад се и песник „Стармалог“ боље информисао буде, неће заиста тужити, што је увенуо „наше горе лист“, онда ће знати да тај лист није ни поникао на стаблу нашем, нити је из њега храну црпео. Све то беше кржљави импорт, који преносизаразе, само

што не нађе материја које би за заразу инклинирале, те да их окужи. Односно Црепаје и њених школа погрешио је „Стармали" у адреси, то је ваљало упутити на чуваре бечкеречког програма, јер Црепаја беше у њиховој Machtsphaer-и, а не на нас, против којих је Црепаја као „банатски Сентомаш“ стекла „бечкеречких“ заслуга. Могуће је да ће „Стармали“ и овог дописника назвати Каменковим дописником, против чега се у напред ограђујемо. Осим ист и н и ником другом не служимо и сретни смо, што по положају своме можемо бити самостални, а кад би по невољи и морали затражити службе пре би је тражили и у Каменка него у Бенде-а.

Хрватски сабор.

[Седница од 17. (29.) октобра.] Председник Хрват отвара седнпцу после 10 сати. Од краљ. земаљске владе присутни гроф КунХедервари, даље Станковић и Клајн. Бележник Стековић прочита записник о последњој седници, који се оверава без примедбе. Прелази се на дневни ред, на расправу основе закона о привременој обустави поротног суда. Извештач одбора за правосуђе др. ђурићпрочитавши извештај одборов, рече од прилике: Нездраво политичко стање земље, дало је повода, да влада ступа с овом основом пред сабор. Кад је влаi да изнела ову основу, било је људи, који ју тако схватише, да влада њом меће оштар нож под грло слободи штампе, коју да је науми а уништити. Слобода штампе тековина је новијег доба. Она је први пут установљена у Инглеској год. 1694 под владом Виљема I. Оранскога, када је парламенат одлучио да не потврди пуномоћи, које су дотле цензори имали против слободе штампе. У Француекој уведена је године 1791., када та земља беше на своју заетаву написала гесло: Слобода, братство и једнакост. Обишавши западну Јевропу, примљена је слобода штампе год. 1848. у Немачкој иуУгарској. Слобода штампе јесте слобода, по којој се мо гу мисли слободно изражавати. Хвала мужевима' који су пре десет година седили у троједничком сабору, узакоњена је и у овој земљи слобода штампе. Но слободна штампа има уз своје неоцењиве врлине, такођер и своје велике мане, те се њом не шири увек истина, већ се често распростиру не истине, разна извртања и предрасуде, а то је тим опасније, ако је народ, у којем то бива, добрим делом не просвећена маса. Има несавесних људи, који под штитом слободне штампе, распаљују страсти, који их распирују дотле, док не заведу у земљи тероризам, када се пак овај утврди, тада је узалудна свака обзирна прилика, свака трезвена опозиција; јер тероризам не познаје никакова обзира ни разлога. Овако бива да се бестидно напада на Величанство и достојанство државе, на њезину , сигурност, и на поједина лица, на јавни морал, па и на сам мир перодичног живота. Државна власт позвана је прва, да доскочи таковим злоупотребама. Да данас питамо мужеве, који су пре десетак година установили слободну штампу, шта мисле о својем делу, јамачно би морали признати, да су се преварили. Да само споменем неке злоупотребе. Чим је уведен закон, почело се најжешће и најстрашније писати против једнокрвној браћи Србима, којим се подметало, да њихови циљеви иду преко граница државе. Хвала увиђавности народне странке неспоразумљење између оба племена данас је уклоњено, а споразумљење манифестирало се најлепше, када је народна странка прихватила жеље српског клуба, узаконивши их познатим закључком о уређењу црквено-школске автономије православних Срба у Хрватској и Славонији. Настављајући о штампи, говорник вели: Чим су се у штампи почеле ширити неистине и расправљати страсти, морала је и држава побринути се, како тој развратности на пут да стане. Почело се писати, како неваљали људи неваљали државни сустав у земљи подржају и извађају, а то је све чиста неистина. У очи тога мора и влада прихватити све законите мере, како би се постојећа зла истребила. Предлажући ову основу закона, влада ни из далека не иде за тим, да укине саму слободу штампе. Стекавши искуство, да кажњиви чин, почињен тиском, сада не бива кажњен, висока влада морала је настојати, да повређено право како државе, тако и појединца добије задовољштине. Узимајући судачку власт пороти, влада ју даје ученим који судећи стојепод заштитом неодговорности и независности. Одбор прихватио је једнодушно основу, и препоручује високом сабору, да ју прихвати. Заступник барон Живковић: По његовом мњењу не може се ова основа закона прихватити, а да се која не рекне од оне стране, која овај час носи сву одговорност за рад сабора. Говорећи о пороти вели, да је то славенска институција: није дакле мала ствар, кад идемо за тим да ту институцију за време обуставимо. Кад је у Аустрији увађана порота, било је опште негодовање, што се у опште уводи. Данас има људи, који кажу, да се уставни живот не да замислити без институције пороте. Говорећи о слободи штампе вели: Преузвишени г. бан гроф Кун-Хедервари знаће као слободоуман и уставан човек, да се не могу замислити политичке странке, кад би једна отимала другој право, дз може слободно казати своје политичко мњење. У развоју штампе појавило се мњење, да слободан грађанин има да суди слободном грађану