Застава

НАШЕ ДОБА.

КЊИЖЕВНИ НАГОВЕШТАЈ.

Договорно са својим начелним пријател>има намерисмо под овим именом с почетком године 1885. издавати повремени лист, намењен политици, просвети и привреди. Што се тиче политике ваља понајпре да обележимо своје становиште. Не да се затајати, да су садашње прилике врло незгодне по наш народ, који је поцепан на више странака. Али за то не смемо застати скрштених руку, него морамо зарана потражити и наћи лека том злу. Иначе рана he по природном закону све даље рити по телу народном, док најпосле не буде незалечива. Сад имамо три обележене странке у народу. Срчска народна странка, тако названа ове године у Вел. Кикинди, изнела је свој програм најпре у Будапешти на збору српских родољуба, па онда о Цветима у Вел. Кикинди на јавном скупу народном, изрекав, да напушта дојакошњи вел. бечкеречки програм од 1869., а стаје на државно-правно становиште погодбе, утврђене између Аустрије и Угарске на темељу XII. зак. чл. 1867. Јаван јој је лист „Застава“. Слободоумна народна, доцније названа странка аистиненциЈаша или иасивиста, исповеда начела бечкеречког програма, али и сама признаје, да тај програм треба прегледати и изменити. Како да се програм прегледи и измени, то она дојако није изближе обележила, нити је новог измењеног програма истакла. Јаван јој лист бијаше „Српско Коло“. Свештеничка или клирикална странка хоће, колико се до сада зна, да одржи цркви епископалан значај, а само у неким, наиме управним стварма, да подели власт са световним народом, тежећи на то, да се према тому преиначи и данашња основа наших црквено-народних установа, које створише наши црквено-народни сабори од 1865. и позније. Лист је те странке „Српски Народ“. Прве су две странке жестоко завађене између себе, обе у опреци са свештеничком странком. Нема удесне згоде ни прилике, да се | зачне збор и договор између њих? Нема народно-црквеног сабора, где би се у заједничком разговору и ооавештају рашчистила ствар, па дошло до баквог договора и слоге, благодетне по народ. Како дакле да се изиђе из тог вртлога и забуне ? Није другојачије, него да. ван сабора буде разговора и договора, што је било од преке потребе и пређе, а особито је за садашње прилике. На каквом темељу да се удеси та,] разговор и договор ? Српска народна странка и српски са мостални клуб, који се последњи може сматрати за огранак тој странци, показаше, и то она у начелу, овај у ствари, да хоће заједнички са владом да делају за општу ствар отаџбине и општи напредак државни. Обоје пак задржаше право за своју

посебну ствар, која се тиче народне равноправности, црквених и културних користи. Колико се тиче политичке ствари, и ми стојимо на истом становишту, на којему је и српска народна странка и српски самостални клуб, пошто ми за тај правац одавно бисмо, па и онда, кад се бечкеречки програм почео прегледати и мењати. Али тај правац ваља да се доследно до краја дотера, а не да се с њим на по пута застане. За то ћемо ми, полазећи даље, стати на оно становиште, на које у Кикинди на народном збору стадоше они, који хтедоше, да се у програму отворено изрече, да пристајемо уз данашњу либералну странку угарског сабора, а у црквено-народним стварма да се изостави она растегљива реченица „санирања“ автономних повреда, у ко.јој није ничега позитивнога, па да се законитим путем. потражи сазив народно-црквеног сабора, где ће се својим редовним путем размрсити и расправити црквено-народни заплети. Али хоћемо и донде, док се не изврши тај смер, да се делом латимо рада народног, оканив се „Сисифовог“ посла, да поричемо и потискујемо свршене чињенице, које се не могу напречац изменити и за које ће време показати, у ксн лико се могу изменити. Особна срџба неће нам сметати, да се постарамо за главну ствар, како не бисмо закаснили, па зло још горим начинили. Допуњавајући дакле и исправљајући кикиндски програм у његовим природним последицама, потрудићемо се, да потражимо помоћи народној ствари у јавној речи и искреном договору, како би се народ, оставив особне зађевице, за времена постарао за саму ствар, па и за „санирање“ правих мана и злоупотреба у својим општим пословима. На тај начин и на тако обележеном становишту забавиће се овај лист: 1. око ствари према држави, 2. око ствари између себе, т. ј. око грађанских и својих народних ствари. Како у једнима, тако у другима водиће га начела, што смерају на то, да држава, у којој живимо, као наша заједничка отаџбина, буде снажна и напредна, па њеном снагом и грађани јој окрепљени. У држави ћемо штовати и потпомагати закониту власт, али јој у исти мах отворено и истинито казати и мане, које треба да уклони, и показати јој, по свом знању, и начине, како да их уклони, и како да поправи и утврди општи напредак у друштвеном стану, у јавној уирави и суђењу, поглавито пак, како да олакша државни терет својим грађанима. Јер знана је ствар, да је у снажној држави и грађанин енажан, а да са снагом грађанском и снага државна расте и пада. Посебно народне наше ствари јесу: црква и школа са оиштом иросветом, у коју последњу пристају и све културне ствари. Колико је црква света, и колико је народно име, као с њом чврсто и неразлучно скопчано, ггоносно по народ, толико

је овај дужан, да штити и крепи цркву свом снагом душевном и материјалном. Давно је наш народ, бранећи опстанак свој, изрекао знамените речи: за крст часни и слободу златну, а, рекав то, хтео казати: да је са крстом и слобода спасена, и да је обоје нераздвојно. Православна је црква тесно скопчана са опстанком нашег народног живота. Ваља дакле, док је још време, живо прионути око тога, како да будемо, држеби се кардиналних основа наше иравославне цркве, сами своји госиодари у црквеноиравним стварма, и како да нам се у њима не намебе треби за судију. Исто тако ваља да се својски постарамо и за наше народне школе, као главну потпору цркве и народне просвете, како не само да одговоре свом просветном задатку, већ да задрже и свој верски карактер према духу цркве и српскосаборске уредбе од 1871., потврђене 1872., с обзиром на угарски зак. чланак XXXVIII. године 1868. Па тако уочивши и на ум узевши своју општу ствар, моћи ћемо са вебом снагом, свесније и слободнијв крочити даље, те се постарати и за материјални и даљи духовни развитак народни. Ваља признати, да смо дојако, одвише забављајући се политиком, занемарили своје просветне и економске послове. Ако су нам свештеници и учитељи, као носиоци и вршиоци Фактичке црквене и просветне власти, непросвећенп и материјално неосигурани, узаман су нам школе и сви просветни заводи. У њима може бити сваке лепоте по спољашњем облику, али неће бити правог унутрашњег живота. Понајпре дакле треба да се постарамо за њих, не одбијајући их од себе као туђинце; јер само их тако можемо повући на одговор за њихов јаван рад, а без становите одговорности њихове храмаће и школа и уопште просвета, како то бива и данас. Ако нам је даље иолски радник, занатлија, трговац и уопште економ неизучен и занемарен, неће нам бити користи ни од високе мудрости. Ако стабло народно није снажно и узорито, заман му је и грање, ма како китно и обилно. Ако мисли ма како големе не поничу у самом народу, или као „мисирске тајне“ остају у ученом свету, не могући се прилагодити самом народу, то ће оне као туђоземка биљка остати без рода и плода по народ. Тежиће се дакле у овом листу, да се народ обавешћује о својим правим душевним и материјалним потребама, и да му се покаже начин, како да их подмири. Наиме у просветним стварма пратићемо V особитом одељку развитак наше књижевне радње и светске науке од сваке врсте. Мотрићемо, какве се књиге пишу у нас, јесу ли и колико су за народ, како да се гдекоје не би множиле као непотребна биљка, а гдекоје, преко потребне, не би занемаривале. Стараћемо се, да нам се и нехотице не затире особина народна и по ствари и по језику, слабећи на-

род туђом а не крепећи га својом рођеном храном. У новије време умножише се у нас књиге од сваке врсте, али их је малина, што би могле издржати праву и озбиљну критику. Ваља дакле здравом и озбиљном критиком, здруженом са иозитивним знањем, да отворимо очи и књижевнику и народу, онога соколећи даље на књижевни рад, ако то заслужује, овога обавешћујући о врлини или мани књижевног умотвора. Исто тако и у другим просветним и културним стварма неће изостати озбиљна критика и поука. Врлину ћемо похвалити и у непријатеља, ману покудити и у пријатеља. За то ћемо дати простора у овом листу и иротивној мисли, како би се ствар боље претресла и истина на видело изнела. Нећемо прећутати никаквог знатнијег догађаја или чињенице, па годило то нама или кому другом, или не, знајући, да је дужност журналистичка, да, пратећи све знатније ствари, верно их и савесно јавља свом читаоцу. Хоћемо, да овај лист буде верна слика својега доба, са које ће се и потоња повесница моћи сасликати. За то га и назвасмо тим именом. Лист овај дакле биће отворена књига и за књижевну критику и расправу бд сваке врсте, колико се то тиче просветног и културног напретка народног. Уз .то ће се особито обзирати на сриско, као и на словенско књижевно и уопште духовно кретање. У програму се даје много казати. Али нама ће бити угодније, да сама ствар проговори за себе. Сада нека је са овим општим мислима доста казано. Додајемо само још толико, да смо се постарали и за умну, у журналистици eefi оглвдану снагу, како у месту тако и са стране, и да за то по могућству нећемо штедети ни материјалне жртве; даље, да је лист, ослањајући се на циглу потпору народну и својих једномишљеника, потпуно само- < сталан. Иочев од нове године 1885. изилазиће лист у величини, као што је овај програм, за сада два пута у недељи, четвртком и недељом, а према народној потпори позниЈе и више пута. Цена је листу за Аустро-Угарску 10 ф. а. вр. на годину, на */ 2 године 5 Фор., на */ 4 године 2ф. 50 нов.; за краљевину Србију и Црну Гору 2 дук. на годину, 1 дукат на 7а године, према том иза друге иностране земље. Имена претплатника и претплата шаљу се уирави „Нашег Доба“ најдаље до нашег Божића, како би се знало, колико ће комада листа требати штампати. Писма без новаца шаљу се уредништву истог листа. Скупљачи добивају на дар десети лист или цену му. Како својим особним и начелним, тако и свима пријатељима народног напретка нека је препоручен овај лист. Молимо и штована уредништва јавних листова. да ову објаву, ма укратко, уврсте у свој лист, који ћемо им радо у промену ... ....

У Новом Саду, 0 св. Аранђелу Михаилу 1884.

Стеван П ав