Застава

ЗАСТАВА.

АНђЕЛИћЕВ БОЖИЋЊИ ПОЗДРАВ.

Дошао нам је случајно до руке овогодишњи божићњи поздрав Њег. Наименованости. Нисмо жалили труда ни времена, про- ' читали смо га. Не зато, што смо се надали, да ћемо се њиме сазидати у вери ■ или распламтити родољубљем, или 'да ће ■ нам он наш умни видокруг озарити и разсветлити. Ми смо се већ унапред могли надати, да свега тога не можемо у њему наћи Но читалисмо га из љубопитства, < да видимо како се ове године са најви- ' шег места у цркви поздравља српском на- 1 роду светли празник Христова рођења, јер ' поздрави. што их г. Анђелић српском на- 1 роду шиље, врло су значајни, а и занимљиви. Кад је г. 1879. у јесен отиснуо пок. патриЈарха Ивачковића у пензију, он је онда из Беча упутио један поздрав, који ' je киптио цитатима из латинских црквених књига, дивергентним од славенскога и грчкога текста православне цркве. И кад се ' на ово православни духови узрујаше, он се не пожури да растера зебњу и бојазан православног света. И његови другови, остали архијереји ћутаху на ово као за ливени. Кад је наименован за патријарха, он је у своме наступном говору одмах у почетку цитирао речи св. Апостола Павла: ' „добар рат ратовах, трку свршпх.“ (Посл. 11. Тимотеју, гл. 4. ст. 7.) Богмеје оно и била ужасва трка и од њега и од његових калауза! Сирома г. Кушевић по оно.ј цичи зими морао је с места да јури из Карловаца у Пешту преко Сентомаша, где га је унапред телеграФски naj учена фришка препрега чекала. То је заиста била трка, а и рат, р.чт са рођевим народом и ' његовим крваво стеченим правом . . . А и ова данашња посланица није без некога интереса. Она носи на себи датум „6-таго декемврија“, а почиње овим ре чима: „Зашто је, љубезви моји, ноћаске, звезда чудвога сјаја, онако ванредно осветљавала небо витлејемско? Зашто се но- ■ ћас, онако чујно разлегаху лревишња небеса од милопојних песама ликова анђелских ? Зашто се тако ужурбаше волеви, персијдсти царије те од даљњег истока к Витлејему спјеше?* и т. д. и тд. Дакле г. Анђелић преместио је божић за чита- . вих 19 дана унатраг! Он на дан 6. децем- , бра, на дан св. Николе пита: Зашто je'j ноћас звезда осветљавала небо витлејемско ? Ми знамо да наша православна црква ј слави св. оца Николу као чудотворца, али j сумњамо да би он, макар и самоме г. Ан- • Т~ • -1Г 1 IHT - *.l ГИ М 1И II I ■

ђелићу за љубав, хтео то чудо учинити, да < православни божић за 19 дана помакне! А шта имаде још у овој посланици? i Међу осталим приповеда нам г. Анђе- ] лић, како је бог учинио уговор са Авра- < мом, да се његови потомци обрезују, а он j да ће их учинити зато учесницима благо- ] дати божије, и како је рођењем Исусовим < нестало разлике између обрезаних и необ- ; резаних. Дакле с таквом умном раном ча сти Анђелић православне Србе на божић?!? i До рођења Христова нису дакле други i људи и народи били деца божија него < само они, који су обрезани? Зрака про- , свете и светило разума зар није сијало и , по Другом широком свету ? Сократ, Пла- . тон и Аристотел, и остала грдна маса грчких и римских ФилозоФа за г. Анђелића као да и не екзистира. Љу-де, са чије се умне трпезе цео затуцани, глупи и заблудни ; средњи век ранио, г. Анђелић тотално иг- < НO РУЈ е - Он незна, да се цела наша дана- i шња просвета оснива на горостасним ра- i довима тих умних великана. Он не зна ни то, да ми још и данас из те велике кујне j знања по који залогај и по коју мрву овр- • кујемо. Он вели, да је са Исусом престала та разлика. Јесте, почела је престајати : међу Чивутима, јер се он почео први бо- : рити противу предрасуде, која је у чивуц- : ком народу владала. Исус је почео први да руши веру у спасавајући чин обрезања • и у то, да су само Чивути једини изабрани < народ, као што то сведочи и апостол Павле у посланици својој Галаћанима (гл. 6. ст. 15.): „60 ЕО ни ЧТО MOJKtT®, ИИ NtWEp*^2 aH,f > н0 Н °ВЛ ТВДрК.“ Дакле код њега није важило ни једно ни друго јер је обоје само гола Форма, а његова наука ронила је у дубину, па је тра жила нешто друго, тражила је суштину вере, која се састоји у чистоти морала. Но г. Авђелић то не разуме, њему просвета, морал и религиозност до рођења Христова изилазе пред очи једино у обрезаној Форми. Да, можда има нешто и право, јер морал као да је и данас обрезан, и то јако обрезан. По пример не би требало далеко ићи! Исус Христос почео је, да руши ту предрасуду. Али штоје она порушена, има се заФалити једино онакој бистрини ума, онакој непоколебљивости уверења и оној гвозденој истрајности воље, како је све то било заступљено у оној исполинској личности апостола Павла, који с правом заузима место у прочељу хришћанске i заједнице. Јер после смрти Исусове било 1 је и међу самим ученицима Христовим мно- , го њих, којима је умни зреник био исто i тако обрезан као и г. Анђелићу. Такав је <

био сам св. Петар, „Камнњ в-Ери". Такав је био св. Јаков са испребијаним цеваницама, први еписком јерусалимски, „ с рлтв Господенв", који је онда са целом хришћан ском црквом управљао. Ово се најбоље види из посланице апостола Павла Галаћанима (гл. 2. ст. 11—14.) где ап. Павле од речи до речи вели: „А кад дође Петар у Антиохију у очи њему против стадох; јер беше зазоран. Јер пре док не дођоше неки од Јакова јвђаше с незнабошцима, а кад дођоше, устручаваше се и одвајаше’ бојећи се оних, који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варшва приста у њихово дволичење. А кад ја видех да не иду право к истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: кад ти, који си Јеврејин, незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски?® И овима је дакле било обревање мерило благодати божије, као што је то и г Анђелићу мерило за просвету. До душе врло лепо мерило! Па ту још онда говорити о изабраном народу ! Какав изабрани народ!? Изабран тако исто, као и ви што сте изабрани! Г. Анђелић жали мало даље, што се код нас под именом народне и демократске цркве, под именом напредног и просветног духа времена оће да руше основи православне цркве и казује, како је бајаги од тога доба код нас све горе, но да не би од себе сасвим одбио и отуђио, а 'он почиње ласкати и превијати се, и приповедати, како је наша православна црква не: говала увек дух и свест народну. Неговала је, то је истина, ал не под вама г. Анi ђелићу! Него је неговала онда, кад су слу- ге олтара божијег са народом својим зло и добро делили, али су то и били онда ’ друкчији момци и делије, који Iнису пуза■ вачки и издајнички за чинију сочива. за , пролазну славу, за ништетно благо при< хода даљских напуштали, изигравали и про• давали најсветија, крвљу целога народа и > небројених му вараштаја стечена, искуп■ љена и утврђена права народна. Друкчији i су оно момци били, који су са светилом крста вароду предњачили. Давашњи им местозаступници, што се кукавички у грешни i манторос увијају, нису достојни ни да им , прашину испод ноге целивају! ј При крају оће као да тражи узрока ) данешњем незадовољству према цркви. Није i то према цркви, него према њеним ведостојним заступницима! Паутоме тражењу индиректно даје и неке моралне савете, тако жевама: „да љубе своје мужеве и децу, да буду поштене. чис.те!“ Џаба вас и аратос! Далеко вам лепа кућа! Маните се ви нас и наших жена, биће оне и бе з

i вас чисте и поштене. Шта се ви у то ме- шате? Та није то ваша ствар. Гледајте ви : и пазите на чистоту своје свете одеће и на чистоту свога калуђерског „објета “ ) „Објет“, „објет“, —то је врло деликатна ствар, на коју се морадан и ноћ пазити, ) јер испосничка снага и сувише јеслабада » да га у својој чистоти одржати може. А што ту дуже дуљити лакрдију? Да ) завршимо. i Ето то је на божићњи поздрав наш ' одпоздрав! «a

ВЕТРИЋИ И ПОТОЧИЋИ У БУДУЋНОСТИ.

Песник је певао ... Причао нам је како поток жубори, како ветрић ћарлија, причао нам је све то, ал ваљда никад није у својим сновима помишљао, да у том малом поточићу, у том слабом и тихом ветрићу лежи велика, неизмерна снага, снага, о којој је и човек без песничког заноса до давас тек слутио. Оно поточарки је било од вајкада па их још и данас има; ветрењачама се још најстарији народи служише, па и данас та „страшила светска* размахују своја крила, али зар се све то може сравнити са другом снагом, што је деветнаести век на самртничкој иостељи својој казује у потоку и ветрићу? ... Парна машина је доиграла, свршила своју улогу; још ће до некле да се потуца од немила до недрага и овда ће уступити место снажвим покретауима: потову и ветрићу, те ови не само да је у снази замеве, него још више снаге, већег ,чуда* да покажу. Тешко је то врло тешко по сувцу ходити. Земља мислиш хоће да изгоре од јаке сунчане препеке, па ватра те обузима и од доле и од горе и ти вемаш нигде ставка, вигде мира, него тек ако можеш мало хладовине у својој соби да вавравиш, ... 8 вако је тек овом тежаку тамо у вољу, што жури да збере летиву, који вема када ни зној с чела да убрише?! Не питај га, нема када ни да одговара. И ето овај тихи ветрић и овај мали поточић журе

данас да и њему сиромаху помогну, да и њему ] буде лакше у његовом тешком раду. Па онда i опет: Пшеница дозрела, презрела; чека само ; да је дирне коса, па да се из влата истресе; j врели је сунчани зраци сажижу, а ваш тежак i сузним оком гледи како му се летина мањи, i пропада. Па и ту ћему поточић и ветрић да < помогну. Неће он морати да вбира летину своју i при вајјачој сунчаној припеци, већ ноћу при i лепој, јасној светлости, којој ће врело бити i тамо у поточићу и ветрићу. ј Ал погледајте тамо иза села где се варе- i ђало стог до стога, камара до камаре, а по- ) сред тога раијапила парва машина уста, па i хукће као да прети целом свету пропаст из i уста јој излети варница и гле за веколико ча- : сова сва се летина претвори у прах и пепео. i Поточић и ветрић вису тако зли, они ће вам давати сваге, давати и светлости, ал та свет- ' лост неће да пали, неће да се свети, што мора •. да вам служи. i Деветваести је век век варве машине. i Почело се већ јако о томе водити брига, шта ( ће вапослетку бити са цивилизецијом, кад јед- i ном вестане врела овој снази, која ту машину i покреће. и брига је таква била заиста до не- , кле оправдава. Али провађе се грдва свага у < потоку и ветрићу, ови разгонише ту бригу i свету и ми давас опет слободво дишемо. Наука је стегла најнре муњу у окове; за- i тим је употребила да доставља мисли човексве ( у најдеље врајеве, а сада је ето већ спремва, ј да се човек послужи њоме у свом раду и за- j ним»њу, да буде прави и потпун роб човеков. i

Ми ћемо је увести у своје радионице, ту да вам светли и свагу замени; извешћемо је на ливаду, њиву, у шуму, ту да оре, коси, жање, дрва сече. Па зар неће то бити лепо? Две телеграфске жице биће доста, па да далеко, врло далеко одведемо снагу од њенога врела: од поточића и од ветрића, па ту да је употребимо у најтежим вашим радњама: у орању и вршидби. Каква је само то корист при таким радовима, што покретач сваге не мора да је близу справе, коју та снага покреће, већ може далеко да се одведе, тако далеко, да се данас ви један поседвик ве може похвалити да има толико земље ва једвом месту, где веби : из средиве могла да се та свага на најдаље место тако спроведе, да може још и ту какву машиву покретати. Па да ли да се радујемо, што је то све тако било? Питвјмо сиромаха, да ли се он томе радује? Не, он се ве радује и он проклиње целу вауку, јер ето ова му сваквм давом по који рад истргве из руку, он остаје без рада и без леба, na веће да зваде за викаквв вапредак, већ би хтео да и даље оставемо код плуга и мотвке, јер ово му некада давало рада па и леба. А је сте ли видели кад год ова чудовиштм, што се зову парним плуговима ? Техвика вам је извела и на њиву парну машину; њој вије доста широко ноље у фабрици, већ се ето латила и земљорадње, вајпре је амо послала ситније земљорадвичке справе, затим варву машиву, у најновије доба парне плугове, па сад се устремила да на том пољу

i примени и електричну свагу, зар тиме да круi више деветваести век. , А мотика, а дрвени плуг, шта ће с њима i бити? Шта ће бити са човеком, коме су мо, тика и дрвени плуг прирасли за срце, који не : може да сазва ва нове справе, који нема сред■ става, да те справе употреби, да се њима ха' сни, те да се колико-толиво одржи на светској • позорници као човек. Наука напредује, њој i вије стало до тога коме ће она од користи l бити; она се мора да раввија, а на човечанi ству је да дела и ради у правцу, да танаука i сваком од користи буде. i Па опет човек се данас ратосиља свега но! вог, што нам техвика из дана у дан пружа. ’ Она није опште добро, добро свију нас, него је и она жигосана као слушкиња богатству и ! раскоши, служм оном, ко је боље плати. У i фабрици је створила модерног раденика, ■ раденика, који живи ив руке у уста, ту је ми-’ • лијувима породица истргла лебац из руку, ту је ! подигла новац до господара целом свету, а пониi зила, у блато бацила човеков рад. Па се још осе■ ћа скучена и ограничена, па размахује крили i своји, да то исто учини и овде код нас на i равном пољу, под ведрим небом, где човек још [ својом снагом савлађује сурову природу. Почела је тек да нам се указује у свом сјају, па ' је већ видимо, да се и овде повижава до ро■ биње новцу. ! Па шта ћемо? Куда ћемо? Ком царству , да се приволемо? Да останемо при мотици и ! плугу, што нам је од наших старих у аманет ' остављено, или, немоћни, да кујемо у звезде

ОПШТИНСКА И ЖУПАНИЈСКА САМОУПРАВА И ДРЖАВНА СВЕМОћ.

; У последње доба истицала се у мађарs ској у немачкој журналистици у Угарској ■ борба око питања, да ли да у нашој земs љи овлада још већа државна централиза, ција, или да се појединим општинама и i жупанијама даде још већа самоуправа, још већа автономија. У ову се борбу умешао i и знаменити мађарски патриота Кошут, па i пледира за што већу самосталност и самоуправу жунанија, које он сматра да су J одржале мађарску народност и сузбиле з тиранске и убијствене тежње бечке гос- поштине. У колико се обе ове странке размимо-1 илазе у својим начелима о централизацији i државне моћи и о децентрализацији исте, - о некој Федерацији појединих жупанија, - које би укупно по примеру швајцарских контона обравовале јединствену мађарску - државу, ипак се оне потпуно слажу у то- ме, што обе полазе са становишта ма- ђарске „државне идеје“, Обема је иста ) „идеја“ полазна и завршна тачка, са које i ови посматрају и пресуђују читав свет и - све установе у њему. То је свакако полиi тичка погрешка и неправда, било да она - потиче из политичке кратковидости и наци- оналне занесености, или пак из зле намере, i да се немађарске народности подјарме и - полагано однароде. i Била како му драго, тек наша је дужi ност, да према нашем б< чкеречком програ- му и ми у овој ствари изрекнемо наше i мишљење. У решавању тога гледишта поi лазимо са два гледишта: са гледишта чистог слободоумља и са гледишта народi носног. i Са гледишта народносног тражимо ми - пре свега, да се жупаније арондишу према начелу народности, јер данас су тако , подељене, да српски живаљ н. пр. нигде r није у већини, а могло би се удесити, да ! три и јчетири жупаније образују готово I искључиво српски народ, те би онда имао r више самоеталности и могућности, да на-

„ЗАСТДВА“ излази редовно: ередом, петксм, недељом, на целом таОаку, н утзрником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а Аустро-У rapcaj аа целу годииу ф _ sa по године 7 г _ ' » ГмХн ГOДЕае •••••’•• 8 4>: бо в ; ■а 1 месец I ф. 20 в. За Србију fy сребру) аа годину 85 дин. на пола године 17‘/ див на четврт год®не 9 динара, ’

УНовомСаду у недељу 30. децембра 1884. (11. јануара 1885.) ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од свак spcrfl оважих ситавх слова, за жвг се плаћ' по 80 бовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплат' и огласи адиинистрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају oe РУКОПИСИ ие враћају се натраг Поједини бројеви стају 10 новч.