Застава

ЗАСТАВА

НОТАБИЛИТЕТИ У ХРВАТСКОЈ

После дугог и дугог кулучења по хрватском сабору, устао је ономад г. барон Живковић, да у име „српског клуба“ тражи од бана Хедервартја надницу. Кажемо надницу, јер се српски клуб одрекао оне политике, која доетојанствено тражи народна права, па се одао на поље политичког кулучења. . . Он верно и са пуно самопрегорења извршује бану Хедерварију сваковрсне послове, и на основу тог свог рада, тражи политички доходак. II опет велимо, то није политика народних права, јер ко хоће та права тек да заслужи, тај тиме уједно признаје, да их гјош није стекао. Ми смо већ у два маха предсказали „српеком клубу“, како fee отприлике проћи с том својом политиком. Није нам првина да гледамо, како и на који начин плаћа мађарска госпоштина онима, којима спада у дужност да свирају , мађарске песме“. Видили смо толико пута где ти људи цепају банку на пола, те једну поло вину добацују Циганима, а другу поло вину задрже код себе. Верујте да дуго, обипно и сувише дуго свирају после цигани сваковрсне „мађарске химне“ док и ту другу половину заслуже. Јели вам чудновато, што је мађарски гроФ Хедервари, ову особину својих земљака пренео и у хрватски сабор? Он је српским посланицима који се понизише, те му свирају „мађарску ноту * добацио једну половину банке; пустио је да „српски предлог" прође у сабору. Без оне друге половине, т. ј. без потврде тога предлога, нема ни она прва половина никакве важности, а друга половина је још увек у.џепу г. Хедерварија. Месецима су стајали наши посланици на услузи г. бану; месецима cv му свирали мађарску химну, а он никако да извади ону другу половиву банке из џепа. Но као што рекосмо, ономаде је устао г. барон Живковић, да с пуно 'учтивости замоли светлог бана и за ону другу половину. Боле нас, тешко нам је, кад видимо где овако унижено стоји наша народна ствар. А кад помислимо на то, шта ли fee се све још десити на томе путу унизивања, онда нас спопада гроза. Варате се господо ако мислите да fee вам сад одма, од прве речи, извадити бан Хедервари потврду српског предлога из џепа. Кад је наишао на такве политичаре као што сте ви, био би луд да то учини. Није гроФ Хедервари, тај пријатељ и повереник министра Тисе, протуривао српски предлог у

сабору с тога, што он нас воле, него што xofee да му зато откуличимо. Кад би он тако „олако“, издао из својих руку по ТВ РДУ, ви би му одсвирали из учтивости можда још једну химну, па би му затим по начелу те ваше надничарске политике казали: „Дај још, па да ти свирамо даље* . .. Немојте мислити да ми овде одајемо ваше „тајне смерове", јер није ни Тиса, а богме ни бан Хедервари дете, па да то не провиди. С тога feeTe ви још дуго и дуго свирати „мађарске ноте“ док искамџите ОН У ДРУ Г У половину банке, а дотле fee вам срце можда и поборавити, како иду оне оне наше лепе, српске народне песме . . . Ово је главни разлог који говори за то, да fee се посланици „српског клуба“ морати још дуго и дуго задовољити са обећањима, уверавањима и утишавањима. Но има још нешто, са чега „српски предлог“ Hefee бити олако потврђен Немојте мислити да неће бити олако потврђен за то, што је он може бити од великог зама maja. То не, него баш напротив. У српском предлогу нема ничег стварног. То што он тражи, ујамчавају нам и без њега основни закони ове земље, а ново парче хартије са неколико општих Фраза, неће нас усрећити. Али баш зато, што у нашем народу превлађује уверење, да је српски предлог одиота беззначајан, не би било ни паметно ни политички од хрватског дана, да 6es затезања изради томе предлогу потврду. Знаде наш свет, да нами ни Тисина ни Хедерваријева политика не жели народносног напретка. па кад би се српски предлог олако потврдио, народ би се јиш боље уверио, да он не може мвого вредити. С тога fee господа удесити ствар тако, да изгледа, као да су имали да саВЛB ђУЈУ Јрдне препоне, и као да је по тврда српског предлога ишла тешко, веома тешко. Ово пренемагање, које употребљују обично покварене кокете, де дигну себи цену, употребљују тако исто и политичари. па fee га употребити, мора га употребити и гроФ Хедервари, јер сва драж која може лежати у српском предлогу, та је ако се до његове потврде преко препрека дође. Ето око чега се врзе политика наших нс/Ј абилитета у Хрватској. Охоло и са неке дипломатске висине покренута је та политика. Међутим, кад је боље загледаш, не видиш никакву здраву политичку мисао, но само некакво саборско надничарство, да не кажемо још нешто далеко горе. i Или зар мислите да је икоји дан видио Србина онако љуто унижена и одро-

ђена, као што је то видио последњи дан минуле 1884. године?! Бан Хедервари ее тога дана у хрватском сабору завештаваше, да fee и он своја начела, ако буде нужно, као и министар Тиса извести строгим мерама; а у оном маху окружаваху га ерпски посланици, бурно одобравајући... Ми разумемо српску срчбу против хрватске опозиције, али би хтели да нам ее каже: На чему се оснива српско пријатељство према Тисином намеснику, бану Хедерварију ? Ми разумемо сваку политику, али никако не разумемо, одкуд да буду Срби главна гарда у убојним редовима мини стра Тиее; не разумемо одкуд се Србин даје употребити за џелата народносне самосталности; не разумемо одкуда ми да се боримо за мађарску свемоћ у овој земљи?! Данас је Србин у Хрватекој потпредседник саборски; данас се Срби бирају у делегације; данас су наши посланици дошли до уплива, али питамо ми : како fee нам онда бити, кад Тиса и Хедервари слоМИ ЈУ хрватску опозицију; како fee нам онда» бити, кад им ми извојујсмо у Хрватској свемоћ ? Зар збиља има некога који мисли да fee Тиса помагати Србе у Хрватској и онда, кад их више не буде требао? Не господо! Кад издане под џелатским рукама и последња жртва, онда се џелат отпушта. И људи, који ни то не могу да увиде, xofee да важе за дубоке политичаре. Дабогме да би тешко било nfen у народносном питању руку под руку са данашњом опозицијом. Ал зар је лакше ићи у том питању руку под руку сминистром Д иеом? Зар ми Срби, који заступасмо пре: ма Мађарима хрватску самосталност и он !да, кад је хрватска опозиција спавала, зар ■ми данас кад се та опозиција пробудила, да је угушујемо заједно с Мађарима?! Тежњу за што BefeoM слободом и самосталношfey Хрватске, створили и пробудили су у првом реду Срби, па кад смо истрајним радом могли то учинити, могли смо ваљда својим самосталним, мушким, поштеним др жањем пробудити у хрватском народу и уверење, да с браћсм треба братски поступати. Ми Срби у овај махне заступамо ни мало папреднију политику од Хрвата; ми смо данас Хрватима небраћа, као што су и они нама, те тако војујемо противу наше заједничке будућности, војујемо за утврђење искључивог мађарског господарства у овој земљи. Али станите да се разумемо и да се запитамо: „Ко је то ми?“ То није српски народ. То су само српски посланици, који су излагали од свог народа мандате, изла-

гали под Фирмом, да fee на хрватском сабору сачињавати српски независни самостални клуб, а после посташе саборско робље хрватског бана и његовог клуба. Но српски народ fee и у Хрватској презрети своје нотабилитете, као и ми наше. Ј. т

КАКО СТОЈИМО?

Ми смо Срби које са своје а још више са туђе кривице знатно у сваком, а особито у материјалном погледу, опали! Hefey да говорим о том, како под притиском великих дација и честе екзекуције патимо; како још осим законом обвезаних редовних давања кијамет и других нередовних намета морамо да сносимо н. пр. каишарима из нужде прекомерну камату и т. д., јер знате, ми смо ратари неспособни да код новч. завода можемо добити зајма, зато, што смо сувише неуки и прости, па неумемо да пазимо на термине; а многи од нас неуме своје име да подпише, а док платимо или великом бележнику да нам легалише или док другог мало прочастимо, што fee да буде тако „милостив“ да нам што но веле жирира; кад све то проесапимо, дође нам толики велики интерес као што и каишару морамо да платимо; па кад још узмемо у обзир, да каишари дају зајмове на облигације, које се непротестују као вексле дође нам каи шарски зајам готово лакши. Истина, ако обмане I—2 год. само, онда више нема !ни спомена од враћања дугц догод земљу непродамо, па кад и то учинимо силом непријатних околности онда постанемо туђи надничари. Наравски, да би се том нашем злу могло мало доскочити, само кад би управе новчаних завода узимале у обзир стање и потребе ратарског сталежа и кад би се више оелобађали шаблона горњих завода. Зато би требали заводи у будућесвоја правила и у смислу потреба ратарског сталежа де измењују. Јест, ту запиње, јер наша интелигенција чудна ’je у том погледу; она живи још у тој предрасуди, да смо ми српски ратари лењи. немарни, да за нас нису никакви заводи и бог те пита какви нам још мана натрпају. те нам с тим чине грдну неправду, и долазе у противност и са историјом. Нами наша интелигенција пребацује да смо лењи, покрај свега тога што живи чини противно доказују. Та зар је онај народ лењ, који је саградио толике друмове, кордуне, оФицирске квартире; којима је спа-

ЛИСТАК. „ИНЂИЈСКА БУНА.“

ЈМожда сте слушали кадгод штогод о „Инђијској буни.“ Не бојте се, није била страшна, увраво нвје ни била буна, јер тако је аваху српски противници, а о самој ствари причао ми је једзн старији сељак ово: Ми смо радили па живели ; ми смо до душе осећали велику тешкоћу, ал пошто мишљасмо, да то тако мора бити, да је то вол>а божја, то у тој тешкоћи тако огугласмо, те и не помишљасмо, да би ми могли и друкчије, лакше живити. Кадгод су гг. штогод од вас заискала, ми смо им дали. Ми вигмо увек звали, да господа випе пута оће од пас и ово да увму и ишту, на што ви по правди ви по закону право немају. Ми висмо звали, да ови уму и незрконите и веоправдаве захтеве тако лепо и фино као заковите да представе, да им ми сасвим верујемо. Истива, десило се, па и сад се дешава: кад какав г. нешто од вас звхте, да ми почнемо сумњати у вравду и законитост вегоге тражбе ; ал ов в»м ва то плвве, па нас почне нарагр&фима поливати тако, да вам свима замрси мозгове. Тако су нека господа хтела ва силу бога да нам отму ваше беште. Понајвише радио је ва тсм веки маџаровсво-спаивски ишпан. Он је на ово подстрекавао спахилук, и није мировао, дск се исти не одлучи, да сљеди кривом саветнгку. Јер Турака ва граници више вема, па им вису ви Раци нужнг, да одбијају својим мишицама турске вавале!

Што је у својој ђаволској души засновао, почео је и извршивати. Све је лепо удешено било, и сад само још ваља отићи у Ивђвју па рацку фувару па понизно пристајање вриволети па онда је свршена ствар са свим.ј Али јест, овде вије ишло ни лако ни тешко, већ запе ствар са свим. Док су г.г. шуровали, како ће се докопати рацких башти, неки пријатељи народа то дочују, те одма саопште покојвом српском попи: „чуј попо, сад или никад, ваља ти бити на опреиу, јер се г.г. договарају и раде, да од твојих сиротвих ларохијана отму баште! Пази да вас ве преваре!“ Покојви попа чувши ово, и уверен, да би се сиротним Србвма грдва штета вавела, кад би им те баште одузели, и звајући да на те баште осим његовог стада вико друти врава нема, почве озбиљно мислвти, како би курталисао своје парохијане од те веслућене отмице. Ако им отворено каже лакому вамеру спајијину, која се противи правди и закону, који је још год. 1836. гледе поделе земље између спајије и народа довесен, прогласвће га за бувтоввика, јер ће слагати на њега и оно, на што ни помишљзо вије; а ако пусти, да се вароду отме вемља, са које он толике своје потребе подмирује куд ће му душа?! Заиста, сад је био наступио мучан полсж«ј за попу: ,тешко поћи ал горе не поћи“; рад је да помогво, ал и њега глава да не заболе. Сирома попа, знао је да улизица има тма, који једва чекају да добију повода за девувцијбцију; и звао је опет, да је народ

прост и неук, те да се у својој невиности даје на танак лед вавести; с тога он (попа) смисли ипак да стане на браник за право свога народа ал мудро, па да спасе српску земљу од отмичара, ал и он да не мора за то кијати. Како је ивашла за ивђијске Србе наредба од спајинског ишпава, да се имају дана тога и тога стећи пред његов стан, где ће им се очитати нека заповест од светлог спахије, >одма позове попа неколико најпоузданијвх својих парохијава, те им саопшти, да ће им се на тој заповести очитати, да им спајија одузима баште; и пошто им доказа, да спајија ни по правди ни по закону ва то права нема, то сад ома да заиђу од куће до куће, па да и осталој браћи својој то саовште, да никако не престану и нека захтевају да и он на ту заповест дође. Ал пре тог да још има сваки к њему доћи да се закуне да неће сиротог попу одати, као да их је он подговорио на непристајање и т. д. И пошто се та веволвцина поузданил парохијана попи ва светом евавђељу заклеше, да ће онако радити како им је он саветовао, одоше у највећој озбиљности да врше своју нову дужност. Не прођоше ни два дана а попини повереници сбаввше да не мсж’ боље бвти поверени им посао; ни једна српека кућа вије сстала у којој ови вису били, и саопштили, какво вх опет зло чеке, и како ће се истог курталисати. Неколвко дана није ништа друго попа радио већ закљињго Србе, да га не вздаду а с њим и своју ствар, него да сложво раде па шта било. Збиља дође дав кад ће ишпан да прогласи

отмицу, а од каквог бунења ил кретања у опште ви споменв; све беше мирно као и пре, а усљед тога беху весели засвивачи те лаке, безопасне присвоје туђег добра. Но они једпо, а српска сиротиња друго. Освану значајни дан за инђијске Србе, кад је ваљало показати душмапину, да они живе, да покрај свег настојања са разних страна, у њима човечански осећаји, за право и попос, отупљени нису. Није дуго ишпан у тој варљивој јави живио, е ће још за неколико тренутака моћп узјашити бесна хата и одјездити свом госи и ивневадити га са новином, да је шићар добивен, да је рацка фукара најпонизније и са захвалношћу примила господареву вољу; а раја српска, мужеви, жене, деце и старци. што но наши веле и старо и младо, и мушко и женско врвише на опредељево место, озбиљно л мврно, кадикадједно другом говорећи: „ваљда неће бити међ нама Бранковића?* И већ беше ишпанова кућа опасава густим редовима народа, и већ се ишпан приправљаше, како ће моћи што госпоцкије спајијину вољу да прочита; а већ почеху и гласови из гомиле скупљеног народа као ковице искакати: „Није право да нам се отму баште!" Не ћемо пристати, већ ћемо бранити своје крвљу стечено право! - А где је ваш попа? зар њега пису звали? аја тако не иде, и он ту мора бити!“ Оваки за ишпана немили гласови биваху све чешћи и гласнвји, и кад збуњени ишпан изађе да каже отворепо, зашто их је звао, загрми народ као кз једвог грла поново: ,Ајдмо браћо и по нашег иопу, јер он

„ЗАСТАВА 0 излази редовпо: средом, петксм, недељом, на целом табаку, н уирнивом на 110 табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА sa А у стро-Угврсву а целу годииу 14 ф. н, ■а по 7 ф. н. :ia четврт 3 ф. 50 н. ча 1 месед . . • . • 1 ф.20 н. За Србију (у сребруу годину 35 дин. на пола године 17‘/, хии на четврт године 9 дивара.

БРОЈ 2. у Ново М Саду у петак 4. (16.) јануара 1885. ГОДИНА XX

ОГЛАСИ ричупају се по 6 ном. од сваивиете пвааих ситиих слова, за жвг вдаћ; по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а иретплаг и огласи администрапији „ЗАСТаВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу ое. РУКОНИСИ не враћају се иатраг. Поједини бројеви стају 10 новч.