Застава

ЗАСТАВА

УДЕЛИМО ШТО ЈАДНИМ НОТАБИЛИТЕТЛИЈАМА.

Наше нотабилитетлије обесили су торбу о врат, узели су просјачки штап у руке и тако су почели слепарити по нашем народу са штампаним позивима, са којима су код наших појединих људи куцнули на врата, па од њих просе милостињу, као оно кад католички Францишкани или азијски православни калуђери пођу од куће до куће. Па тако су ти јадни просјаци куцнули и на наша врата, обратише се са штампаним позивом и на уредништво „Заставе“ и веле: „па умољавајући и за вашу припомоћ управљамо на вас ове врсте у нади, да ћете у року од четрнаест дана на једну од речених атреса (барона Живковића или Александра Стојачковића) изволити јавити: да ли сте вољни и колико акција на оснивање једног великог органа уписати, односно узети?“ Субота није, задушница није, али не би смо срца имали, кад не би смо тим слеп цима што уделили, јер ето тако нас лепо моле, па би било крајње ледено немилосрђе. кад им не би смо ништа уделили. Оно, ови модерни Тисини просјаци доста су и безобразни, јер у својој погорелачкој књизи, у своме просјачком позиву веле, да сада међу Србима влада неслога, а међу тим нам је уједињење народне снаге сада нужније, но икада. Уједињење је свакако нужно, али ко је крив, те смо се раецепили: да ли они, који су своме начелу и народу остали верни или они, који су згазили на свој образ, пљунули на своје начело и отишли у Тисин и Германов табор? Да, на то питање би требало тражити одговора, али од слепаца не могу се очи тражити. Они знају само скинути шешир и скрушеним погледом пружити руку, да им се што удели. Наш је народ великодушан, те не може са свог прага отерати невољне просјаке, па и ми, који смо из тог народа поникли, не можемо друкчији бити, већ морамо и од наше сиротиње што откинути и погорелцима уделити. Они траже акције, па кад им је само до тог стало ево ми смо ту на мејдану. Са наше им стране акција не ®али. У том погледу бићемо дарежљиве руке, па ако им се тако буду одазвали и остали родољуби, онда од силних акција зацело неће знати, шта да раде. Али на чију атресу да управимо наше акције: да ли на барона Живковића или Александра Стојачковића?

Хајде нек иду на Стојачковића, та он нам је ближи, он је слободно изабрани вршачки посланик, па he пре и саслушати слободну реч, него барон Живковић, који у угарском горњем дому уме бити и страшан и смешан уједно. Али кад што човек дели, онда има права и да захтева, па ето, шиљући милостиње нашим нотабилитетлијама на Стојачковићеву атресу: I. О r sz aghaz-utcza Budapest, хоћемо тим правом и да се користимо. Но немојте се г. посланиче поплашити, да ћемо ми много од вас тражити Нећемо од вас тражити оно писмо са којим вас је Герман почаствовао и у којем вас поздравља као гробара српске народно-црквене автономије; нећемо апеловати на ваш српски понос, па да тражимо, да за хвалите на посланички мандат, кога вам је превара уручила, јер у вашим старачким жилама смрзнула се крв и у вашој бирократској глави следио се мозак, те више нити осећате нити мислите српски; нећемо од вас ни то захтевати да залечите ране, што сте их задали српском народу у Вршцу, кад је министар вашим посредством повредио нашу автономију и наименовао за учитељице оне особе, које народ у Вршцу није изабрао. Све то нећемо тражити, али једно ипак морамо, а то је: у првом броју будуhera лиета изволите штампати ваше „Черте живота српског народа у Угарској I *. Тиме би сте учинили велико патриотско дело Јер би тиме не нами, та ми и тако знамо, већ Тиси и његовој влади показали, да смо ми Срби • некада у Угарској уживали политичку и 1 националну самоуправу, доказали би им, да смо имали и војводину, а што је најглавније, доказали би. да сте и ви некада били „претеран“ Србин, па се сад само претварате. као да сте најпонизнији Тисин слуга и најприснији Германов пријатељ Тиме би као што рекосмо учинили 1 велико родољубиво дело, јер би показали 1 нашем народу његову сјајну прошлост, па ' би га тиме поткрепили у нади, да he му иза данашњих злих и црних прилика сиј’ нути опет сунце правде и слободе. И не само то, него тиме ћете доказати, да сте ви и ваши политички другови вазда остали ’ верни своме начелу. Доказаћете, да је војводство угинуло до душе, али да ви ! војвођани још увек стојите на бранику ■ и да сте у свако доба готови, да и из Тисиног кабинета запевате ону лепу песму: „Стан’те ви црни попови, са погребом

војводине још нисмо готови!“ Тај ће глас нашем јадном народу веома годити, јер ће увидети онда, да сте ви и ваши политички другови остали још верни народноме програму, а да ниете народне издајице, за какве су вас ваши противници прогласили, па онда ћете ви, кад вас буде народ запитао песмом: „Кад ће сијнут’ војводина?“ одговорити опет песмом: ,Када правде сунце сијне, и устану деца њена, чиетом слогом умивена, па загрме од милине: Стан’. Будиме, стан’ мајчин сине! Ево главе, не дам војводине! ..“ А да то сунце правде сијне, за то кете ее већ ви и ваш покровитељ Тиса постарати. Делећи вам дакле милостиње и шиљући вам наше акције молимо и преклињемо вас, да у првом броју будућега лиета изволите штампати ваше „Черте народа српског у Угарској. 4 л. н.

НОВА ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКА БОЛЕСТ.

Хисторија медицине забележила је у својим књигама многу умрлу болест. Мењале су се прилике, па је многих старих болести нестало, а под промењеним приликама се опет многа болест родила. Тако се то дешавало и у друштвеноекономском свету. Наши су стари патили од једнога; ми патимо од другога. Ево да видите: Глад и невоља су на овој земљи стари гости. Међутим: друкчије су прилике изазивале невољу пре; друкчије прилике изазивају невољу данас Ми данас видимо где земљорадник мучи највећу муку; видимо где занатлије сиротују; видимо где трговци пропадају; видимо где грађани ове државе јатомице беже у Америку. Ово је евакојако зло стање, али ми не би говорили истину, кад не би признали, да јеиупрошла времена бивало појединих година, к?д се народ, штоно вели народна песма, ликом пасао. Бивало је, али запитајте: како и на који начин? Бивало је, да се подесиле зле године. Наиђоше мразеви и лед; суша и неродица. Тада беху хамбарови и подрумови празни; ратар је стајао празних руку. А кад у овој земљи нема ратар, онда нема нико, јер наша главна економска снага лежи у ономе, што изоремо и ископамо из земље. У оним годинама се патило, сиротовало и гладовало. Шта ће се, кад нема. Народ је трпио, погледаше сузним очима на небо, и питаше се: шта је богу згрешио те му не

да леба; шта је скривио, те ова земља неће да роди; о кога се огрешио, те га бије туча и мраз, а тамани суша. Сми рене душе, које су тврдо веровале у бога, молиле су му се, надале се, да ће им он помоћи, и биле су утешене. Ето, за такве јаде и невоље знали смо пре. А данас? Чисто да човек не верује. Данас ради овај вредни народ као и пре; ради више но пре. Па и бог му је дао. Није нас убила неродица, јер има свачега доста. Хамбарови су пуни, жита има ви: ше но прошлих година: вино није сасвим омануло. Народ радио, бог дао, па опет сиротујемо. Наши стари за ову економску болест нису знали. То је нешто ново. И грозна је та наша нова болест. Да ју је пређе ико прорицао, свет му не би веровао. Претпостављало се, да ће се онда сиротовати, кад ничега нема, кад је све празно. Претпостављало се, да ће само онај трпити оскудицу, који не ради, расипа, лењује. Тако је бар у кући, па тако треба да је и у држави. Ал ево није тако. Поред родне године и пуних житница, народ гладује. Трговина нам пропада, не зато што је немамо, но што су дућани препуни, што трговаца има и сувише Ту је роба, ту је храна, ту је нуз то воља за рад, ту хиљадама занатлијских руку готове да привреде, па се не може. Сиротиња је жешћа но икада. Ово су Танталове муке. Зевс је осудио Тантала да стоји до грла у води а да му над главом висе свакојаке ђаконије, па опет зато, да не могне да се напије кад је жедан, а да не могне да дохвати хране ни онда кад га мори најљућа глад. Нас је на такве муке осудила наша влада и њене уредбе: ми сиротујемо и гладујемо, поред пуних житница; а трговац и занатлија не може да зарађује поред најбоље воље; не може да живи као човек ни поред највреднијег рада. Има ли икога, који сме тврдити, да је ово стање здраво ; имали икога, који може казати, да ово није чемер каквог нигде никад није било? Наши су се стари у гладним и оскудним временима уздали у бога, а чекали су и молили му се за родне године. Коме ћемо да се молимо ми ? У шта да се узда наш данашњи нараштај ? Радимо, па опет не можемо да живимо. Овде престаје божја моћ, управо не знамо шта би тражили више од њега. Хоћемо ли да се он сиђе у сабор, па ту да нам уреди наше одношаје; хоћемо ли да нам остави на врху од Карпата две

Л И С Т А К. НЕКОЈЕ ПРИПОВЕТКЕ БЈЕРНСТЈЕРНА БЈЕРНСОНА.

ТРОНД. Био неки човек па се звао Алф. Мештани његови мвогом се чему од њега надали, јер је све готово својом радном снагом и бистроћом вадмашио. Али када му дође тридесета година, повуче се он у брда и обделаваше, две миље од села, вомадић земље. Меоги му се чудили што живи са свим осамљен, али се још већма чудили, када се пеколико годива доцније пађе нека млада девојана из долине, да ту осаму с њнме подели, па уз то још она, која је при свакој сеосвој свечаности и игри највеселија била. Назвали их „шумљанима*, а њега су звали „Алфом у шуми“; људи би га дуго посватрали, кад га код цркве или при послу затевну, јер га нвсу сваћали, а он богме вије био всљан, да им се исповеда. Њсгова жена бсше само пеколико пута отишла у село; једанпут: да дете своје даде крстити. То дете беше син; добио је име Тровд. Што је он гећма растао, све би му се родитељи чешће разговзрали о том, како им је нужна помоћ; мвшљаху, да всмају од куд држати одраслог слугу, па с тога вајмише, као што су из шале ревли, „половиву“ од слуге; узеше у кућу девојчицу од четрнаест годвва, и ова је чувала детс, кад родитељи вавку ће ва посао оду. Девојчица беше мало недотупагва и дечно на брзо опази, да је лако разумети оно, што мати каже, али тешко оно, што Рагвхвлда збо-

ри. С оцем се вије много забављао; од њега се чак и бојао, јер кад је он у соби, мора највећа тишина да влада. Једном, баш ва божвћ у вече, на столу су гореле две свеће а отац је пио из неке сасвим беле флаше узе отац Тронда на крило, погледа га оштро и рече: „Погледај ми у очи, деране!“ уз то рече мало блажије: „Хвала богу ниси плашљив! Хоћеш ли да ти причам Дечко ве рече ништа него погледа оца готого удигљено. Тада му он причаше о неком човеку из Ваге, који се звао Блесом. Ов, твј човек, деси се због неке парнице у Копевхагену и суђење трајаше до гечера (било је то баш ва божић). Беше жао Блесому, што му ни божић ва миру не пролези. Ишао је по улицама а вепреставо жалио за свсјом кућом. Од један вут примети пред с<бом неког великсг, снзжног човека у белом огртачу. „Ти баш брзо корачзш !“ рече Блесом. „Далеко је до куће, а хоћу још вечерас да стигнем“, одговори ну снај човек. „А куда си НBЈМИО?* „У Barj“, рече и лђеше даље. „0, о“, тешкаше се Блесом, „кад бвх и ја могао онамо с тсбом!“ „Па што да не; пссади се сстраг ва стан саовични!* одговори овај чогек и завије у неку повречву улвцу, где му је и коњ био. Повне се и погледи ва Блессма, када се овај посадио ва стан. „Дсбро се држи!“ рече му. Блесом га је псслупао и дсбро је и чивио, јер се вије ишло вспреставо во раввој земљи. „Гле, гле, ми као да преко годе јуримо*, рече Блесом. „Погодио ct“, одговори му кочијаш и пева је cre грскала око њих. Тамо мало дзље учини се Блесому, да гише ве јуре по води. „Гле, гле, ми као да кроз ваздух летимо", рече он.

„Погодио си“, одговори му кочијаш, Мало после учини се Блесому познат онај крај, кроз који су пролазили. „Гле, гле, та то је Вага“, рече он. „Тако је; сада смо приспели", одговори му кочијаш и Блесом се обрадовао брзој возидби. „Хвала ти, што си ме тако лепо довезао!“ рече он. „И теби хвала“, одговори му кочијаш и дода, када се кренуо: „Сада не треба више да се за мном обзиреш'!" »Нећу, нећу“, помисли Блесом, те пође преко брежуљака кући својој. Али се иза њега од један пут диже ларма и зачу ломњава, као да ће се сво стење порушити и читав се крај у наоколо јасво засветли; он се осврне и посматраше, како онај човек у белом огртачу ујури врсз пламен у отворен брег, као у какву капију. Блесома је задивио његов сапутник, ал ва покон хтеде глзву да окрене, али како је била обрвута, овако и остаде; никада више Блесом није могао главу наместити. Таково што нвје дечко никад у свом животу чуо. Нвје смео сца да замоли, да му још коју причу всприча, али сутра дан рано у јутро звпита матер, да ли и она зна штогод причати. И ова је знала многе приче, али се у њвма причало већином о царевим ћервама, које су седам година робовале, док није дошао прави царевић. Дечко је мислио, да га све оно окружује што је чуо и видео. Био је већ готово осам година, када је неког зимњег вечера први пут странац неки у њвхову одају крочио. Он имађаше црну косу, а црву косу Тронд никад није видео. Рекао им је само „Добар вече“ и ушао у собу. Тронд се уплаши и побегне на клупицу уз банак. Мати понуди човека да седне; он седе и мати ra је сад могла изближе посматрати. „Гле,

гле, та је ли то свирац Маринко?* запита она. „Да, ја сам то. Давно је већ, од како сам у твојим сватовима свирао.“ „Јест богме, доста времена прође од то доба. Долазиш ли из далека?“ „0 божићу сам свирао с друre стране брда ових. У сред планина некако ми чудновато позли; морао сам овамо сврнути, да се одморим.“ Мати му донесе јела; он седе за сто, али се не прокрсти, као Тронд што увек чини. Када се прихватио, устаде. „Сад ми је опет са свим добро“, рече, „пусти ме, да се за часак одморим“. Мати га пусти те леже на Трондову постељу да отпочине. За Тронда простре мати на земљу постељу Како је лежао, зебао је са оне стране, која беше од банка окренута, а то беше с лева. Мислио је, да је то с тога, што му је лева страва изложева ноћној хладноћи, јер се осећао, као да у сред шуме лежи. Како је тек на пољу, у шуми? Он се усправи и погледа око себе; ватра је горела у даљини, и он збиља лежаше сам у шуми. Хтео је да пође према ватри али се ни макнути није могао. Јако се уплашио; сада га може чудовиште какво напасти; могу се страшила и аветиње појавити; треба свакако да отрчи к ватри али се ни с места није помакао. Све се већма бојао; прикупи сву снагу, с тешком муком повиче „мати!“ и пробуди се. „Мило дете моје, ружно си сањао“, рече му она и узме га у наручја. Сво му је тело дрхтало; зверао је око себе. Странац је нестао, и он се не усуди, да за њега запита. Мати је обукла своју црну хаљину и отишла доле у село. Када се вратила, пратила су

„ЗАСТАВА“ излази редовио: ередом, петисм, иедељом, на целом табаку, н уторником на по табака. ЦЕМА ЈЕ ОВА 8а Ауетро-Угарску ?а целу годину 14 ф. н. аа по године 7 ф. н. иа четврт године 8 ф. 50 н. »а 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17*/» !■» на четврт годипе 9 дивара.

БРОЈ 25. У Новом Саду у петак 15. (27.) оебруара 1885. ГОДИНА XX.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од свие зрсте оваких ситних схова, за жиг се плаћа по 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, апретпдати и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу Ое. РУКОПИСИ ие враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.