Застава

ЗАСТАВА

СЛАВИЋЕМО - АЛ НЕ У ВЕЛЕХРАДУ.

Ево се све то веКма ближи јеврејски Ускрс. Ако буде „среће“ ил несреће тај fee дан прославити Јевреји у Угарској на најсвечанији начин. Миниетар-председник Тиса, штоно вели наша народна песма, ,нити спава нит умива лице", но је прегнуо свом силом, да донде продре са преустројством „горњег д ома“. Ако добије права, да 160 наименованих заступника уђе у горњу кућу, ако му се прими предлог, да Јевреји буду у тој скупштини заступљени, онда ће јеврејска моћ и превласт у овој земљи бити утврђена и осигурана као ниг де у Јевропи. Српска „Наименованост“ и српске владике покренуте су из свога „православног мира“ и позване уз сами часни пост у Будапешту, да тамо раме уз раме с министром Тисом даду свој глас за јеврејске интересе. А наши интереси ? За те интересе, Његова Наименованост заједно са високопреосвећеним српским епископима, као да и не хаје. У Будапешту су отишли, јер њихова „смиреност" брине се за учвршћење Јеврејства. али се Срби од њих не могу ничем надати, па ни онда, кад се та ствар тиче саме цркве, > Дошло је на жалост дотле, да ми, који имамо друга посла, ево морамо да натакнемо камилавку на главу, па да се бринемо о оном, за што је „ТБегова Наимено ваност" плаћена. Онда кад се на пољу наших автономних интереса поведе реч о стварима, које би ишле у прилог овог нашег патничког народа, обично се подиже r Његова Наименованост* заједно са преосвећеним владикама, узму жезал и штаке у руке, те са неком језуитском смирено шћу веле: „то би било против типика,- то би било против кавона; то, не знам, не до звољавају света правила ваше православве цркве“ и т. д. Међутим кад се загледа дубље у ствар, види се, да нашој хијерархији није ни до канона, ни до типика, па ви до православне цркве. Она се на све то позива само онда, кад се тиче манастирских прихода, Даља, Белог Брда и Борова, а иначе не би могао човек да нађе њихово православије све да га са свећама потражи. Да наведемо само три Сваком је у живој памети, да је божићви поздрав KOia је Његова Наименованост год. 1882. издала на православни свет, против правила православне, а у духу католичке цркве. По типику се на Три Јерарха, кад тај светац пада месопусне недеље у среду.ил суботу, не сме служба служити, но дан раније. Ове

године је био тај случај, а Његова је Наименованост против наређења типика служила службу. Православна црква у Русији, тамошњи синод, прослављају 6. априла о. г. хиљадогодишњи помен апостола Методија, а Његова Наименованост и не помишља на то. Шта мари он, што ће се замерити нашем православном свету, само тек неће да се замери другима. Божићни поздрави Његове Наименованости, па ма они сто пута били писани ,у католичком духу, неће нас покатоличити; они нас не одмамише ни у Рим, ни у Велеград. Што је Његова Наименованост згазила на типик и служила службу кад јој време није, ту нека се «рачуна са својим црквеним знањем и црквеном свешћу, али што се не брине о прослави апостола Метода, ту нека нам допусти. да се умешамо ми. Допадало се то сад нашој хијерархији или не допадало, нами је све једно. Ми се овом приликом поново обраћамо на наш свет и позивамо га да учини своју дужност. Ко је био апостол Метод? Био је као и св. Сава не само светац, него и просветитељ Апостол Метод је поред свог брата Ћирила први учио славенски свет азбуци и граматици, први је ширио међу нами књигу. Док су папе признавале као црквени језик само јеврејски, латински и грчки, донде се Метод борио за Славенство. Он је за то своје начело провео у тавници две и по године. његове, наше славенске књиге су на заповест рим папе спаљивали . . . Апостсл Метод је истрајао, борио се, страдао је, али је и победио Апостол Метод је и мученик цркве, и мученик вауке, светац и просветитељ уједно. Српска православна црква има две врсте заповедних светаца... Ту су заповедни свеци, које је црква за такве прогласила, али имамо и једног заповедног свеца, кога је народ до таквог уздигао. То је наш свети Сава просветитељ. Свети Сава се почео код нас светковати као заповедни светац тек на почетку овог века, најпре у појединим општинама, па онда у целом Српству. Што је то тако, то је заслуга народња. И слава народу што је то тако учинио. Он се свога свеца не мора ни мало стидити; његов светац није виђен с тога што је жувио о корењу, него што је ширио просвету. Поред св. Саве ми немамо приличнијег народног свеца и просветитеља, но апостоле Ћирила и Метода. Они су нам дали књижевни лебац, слова, они су унели међу нас прве зраке хришћанства, хришћанства још неутопљеног у пуке церемоније.

И Рим, онај Рим који је наређивао да се подиже гломача и да се на њој спаљују Методијеве славенске књиге, онај Рим, који је узрок дугом и мучном робовању Методијевом, слави данас помен његове хиљадугодишње смрти. А ми, којима је Метод био све? Русија је проговорила, њезин синод је проговорио; хиљадугодишњи помен Методијев прославиће се 6. априла т. г. по свој Русији на најсвечанији начин, тај ће спомен прославити и цркве и школе и учена друштва. Ами? Ми ћутимо, јер ћути „Његова Наименованост 4 , бајаги неће никоме да се замери. Чекајте мало. Ми смо у „Застави“ пре недељу дана у једној белешци позвали наш свет, да докаже, како он може живити и просветним и црквеним животом баш и против воље Његове Наименованости. Позвали смо наш свет, да склопи у сваком месту одборе, који ће тражити да се 6. априла одслужи у помен апостола и просветитеља Методија служба. Ако наши свештеници буду имали „благе воље“ да узишту и за то новаца, нек им се пл ати. Тражили смо даље да се на тај дан приреде вечерња предавања о значају апостола Метода по нашу књижевност и просвету. Искали смо даље да се и наши просветни заводи сете тога дана. На ту кратку белешку стигао нам је досада абер из Вршца. Чуруга, Беле Цркве, СокОЛСВца и ИнЈјИЈе, да се тамо склапају одбори из грађанства, који су намерни да се на дан 6. априла помен просветитеља Ме тода на достојан начин прослави. Уједно нас браћа одовуда позивају, да не пустимо да та мисао легне, јер њу треба извести па макар се Његова Наименованост и не одазвала. Ми овим чланком ево поново узимамо то питање у претрес. Наш варод треба да проговори свуда, у свима крајевима. А ми ћемо у једном од идућих бројвва „Заставе“ у Форми подлистка изнети заслуге апостола Метода по славенску књижевност и просвету, и са своје стране учинити све, да ова ствар не легне. Ј. Т.

ЛИСТАК. СЛИКЕ ИЗ НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

11. Политика је крива. Пс роди увев једнако. Дође година, па има свачега доста, а векада бива опет, вао да се наврзло веко проклетство. Не роди ви на њиви, ни у винограду; воћљаци изгледају вао опустели, па и сама трава вије као иначе. Ова се слика може ва длаку примевити и ва књижевност. Та и вњижевност знаде за добре године, али знаде и за неродицу. Наступи понеки период у коме све буја и напредује, али хоће да дође време, кад на књижевном пољу ве виче ви обичва трава, а о племенитијем роду вема ви помена. То је гладва година у вњижевности. Но вашто да обилазимо, кад и сами знате, на шта ће изаћи. Та има ли икога који не осећа, да се ми у овом тренутку налазимо у сред гладве вњижевне године? Као што ваш сељак двкад с тужвим уздахом прошапута: „Оманула је годива". . . тако и нашнародмора с болом признати: »Омапуо је давашњи нараштај". Страшно је то и помислити, да омане и упусти читаво колено. Па опет је тако. Духовна храна којом се давас хранимо врло је траљава; горак је онај књижевни лебац кога данас једемо. Ни једва једива грана ваше вњижеввости није у последње време понела. Нађе се до душе још угек понеки укусан плод, ал

и тај ниче на већ остарелом дрвећу, које ће на скеро да падне под сикиром смрти. Младо грање је увело, а оно које је и повело, на томе не дозрева плод. Ми са ове стране Саве и Дунава доста смо сиромашни и у старијим, ваљаним књижевницима. Ал опет их има; има их бар лекаради... Па ти још и давас раде, ти су још и давас и по вредноћи и по истрајности и по полету и одушевљењу далеко измакли испред данвшњим нараштајем. А где је младићка свага да их недкрили у вредноћи, где је млађава Kpjs да их престигне у одушевљењу, где је та омладива да се користи са искуством старвјих, па да изазове напредак? Ми те омладиве немамо. Један по један од ваших старијих књижеввика умире, губи се, нестаје; њихова места се непопуњују. Па видите ли икога међу данашњим поколењем са ове страве Саве и Дунава, који вам улива наде, да ће замевути негда Панчића, Бошвовића, Руварца Змаја и друге, кад и њвх једном нестане? Но да не говоримо дуже о томе, јер би то био веома жалостав разговор. Изгледа нам далеко корисвије и савремевитије, да разгледамо узроке, који су лроиввели ову нашу данишњу књижевну гладну годиву. А да и књижевва неродица није без природних узрока, то се по себи разуме. И по књижевном пољу се разлије вода, те потопи усеве; и са књижеввог веба почне да пада туча и лед, или напослетиу ваилази суша. Кад се код вас пвше о јадвом стању наше вњржеввости, иствчу се сбично две ствари. Неки се јадају ва ваше књгжаре; другвма је

опет крива политика. Ми смо у прошлом члавку, побили први назор. Никад и нигде нису књижари упропастили књижевност; никад и вигде вису је ни подигли. Њихов је уплив мален. Та с истим правом могло би се тврдити, да трговци подижу и упропашћују ивдустрију. Развитак индустрије зависи у првом реду од сасвим других чињеница, а не од ових, који индустријске производе продају. Но доста о томе. Хтели би да разгледамо друго питање, а то је: да ли је политика крива те наша књижевност ве вапредује. И ми кажемо: „кривB је политика", али не у оном смислу, у ком се то обично узима. Ево да изнесемо разлоге, са којих неки окривљују политику. Господа представљају ствар тако, као да је код нас све и свакога занела и очарала политика, као да се код вас и не ради ввшта друго, но само политивира; а кад нBм политика прсждере сву свагу, онда не остаје ништа на - књижевност. Јадне нам наше политике! Та зар има збиља некога, који не види, да је наш политички живот застао, малавсао, и то већма но игда. Нашто тврдити тако крупне шале, кад је та шала грозна. Та ако је збиља истина, да ми патимо од премноге политике, поквжите нам по богу тај политички рад. Покажите вам господо те силне политичке брошуре које се код нас пишу! То не можете. Прође годива а ве појаве се ва свет ви две политичке расправе. Хоћете ли да говоримо о нашем новинарству ? Па добро. Прошле смо године још имали с ове стране Саве и Дунава само три политичка листа, па ту ура-

чувавамо још и „Србски НародЛ Од ово последњих пет месеци имамо пет политичких листова. А да ли верујете ви господо, да на сва та пет политичка листа, кад изузмете дописе, не ради ни 12—15 људи. Можете баш и не веровати, али је то сасвим тако. Па пречи ли то развитку књижеввости? Или валда хоћете да тврдите, како је политика одвукла из нашег круга четрдесет и неколико одабранијих људи ва загребачки и будапештански сабор? То је до душе истина, али би ми молили да нам се докаже: у голико те људе растрза политика? Њихов се главни политички рад састоји у том, што климају главом, кад влада извесе предлоге и што вуку посланичку плату. А знате ли како стојимо иваче са политиком у јавном животу? Сматрате ли ви то за неки политичм рад, кад неко нвшта не ради, до ли што тврди о себ?: „ја сам народњак", „клерикал“, „социјалиста*, „нотабилитет?* Е моја господо, такав политичар може бити сваки честит папагај, јер и он ће научити да изговара једну од отих речи. Или ваљда тек не мислите да је и то неки политички рад, што мвоги наши људи по кафавама у место да оговарају своје комшије, оговарају Бпзмарка, Гледстона и друге? Та то је тек онако у ћаскању; тек да се време прекрати; далеко је то од свеене, стварне политике Не, не, господо: вара се тај, па вара и друге, који озбиљно тврди да је нас данас политика занела и очарала, те нас не пушта да се занимамо с књижевношћу. Него ако је по вољи да окренемо копље. Нами је одчста крива политика, ал крива за то, што је вемамб. Ми смо данас забора-

МOЛИМО...

Ми Срби с ове стране Саве и Дунава налазимо се данас у таком стању, које би, кад би се применило на једну личност, могло човека до лудила довести. Све терете и све дужности, што требају грађани једне државе да сносе ми сносимо; све што требају слободни гра-

ђани једне уставне државе да уживају ми не уживамо. Ето, у то неколико речи насликано је наше стање, у то неколико речи исказано је све. , Али поред тог неуживања грађанских права нами се још нешто подмеће, и то је нешто баш, што човека може до лудила довести. Нами се пребацује нелојалност, нами се сваки час преко пештанскочивутских гласила довикује, да смо нелојални, да нисмо патријоте, да не љубимо лепу и богату Угарску. Па знате зашто? Зато што хоћемо и што тежимо и ми да будемо равноправни грађани у овој земљи, што хоћемо и ми да смо прави синови угарске државе. Међутим, ми смо политична пасторчад у овој земљи, управо до нас и не допире политика, ми не знамо штаје то политичко право Па онда још и даље: ми не знамо шта је просвета; нас хоће пештанска господа у главу да утуку, јер тако „државни разлог* и мађ. државна идеја захтева, ма да је баш српски народ млого и млого допринео. да се иста господа могу онако да башкаре по Пешти и да се хвалишу данашњим сјајем мађарским. Па опет нек све то до врага. Треба да вршимо своје дужности, а ми их одиста вршимо; треба да дајемо држави што је н.ено, а ми одиста све то и дајемо, али зашто поред свега тога да не можемо по вољи да располажемо бар оном цркавицом, што нам још остане после одужених дужности. Ето, и то нам се забрањује. Ми нисмо господари ни над оним имањем, што би требало да је најпре божије, па онда наше. Да боме, хоћемо политике а нас хоће да употребе као пионире за мађ. државну идеју; хоћемо просвете, а нами мађ. влада хоће преко својих љубимаца а српских синова силом да нам натуче камилавку; хоћемо материјално да се подигнемо и унапредимо, а Тиса хоће силом да нас одведе у просјаке па онда у Мађаре. Нећемо ни једно ни друго, ни треће, па смо зато нелојалии, зато нисмо патријоте. Бог с вама људи! Та помиелите само да смо данас у деветнаестом веку! Народност није болест, што се случајно развила у организму једне друштвене целене; она је здрав продукт векова, па зато еенеда једним махом угушити или по вашем излечити. Деветнаести је век век просвете, а ми јживимо у средњој Јевропи, па с тога хо'ћемо и ми просвете. Ако хоћете од нас ' просјаке да начините добро, али знајте, да и вами онда тај исти пут предстоји. У самој ствари данашња је мађарска влада одиста баш као што требала разапела мреже, да нас улови. Но пре, него

„ЗАСТАВА“ изЈгази редовно:' ередом, петксм, недељом, на цедом табаку, н утЈрником па по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву чл целу годину 14 ф. а. па по године 7 ф. в. на четврт године 8 ф. 60 н. ка 1 иесец 1 ф. 30 в. За Србију (у сребру) нв годину 36 дин. на пола године 17'/, днк па четврт годнне 9 динара.

БРОЈ 36. У Новом Саду у среду 6. (18.) марта 1885 ГОДИНА XX.

ОГЛАСИ рачупају се по 6 повч. од свав врсте оваких ситних слова, за жиг се пдаћт во 80 вовч. сваки пут. ДОПИСИ ша*у се уредништву, а претплат« ’ и огласи адмивистрација „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАБЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ ге враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.