Застава

ЗАСТАВА

ЗАКОН И - САМOВOЉА.

Хтео је, много је хтео . .. Хтео је руком сунце да заклони, да топли сунчани зраци не греју цео један народ .... Хтео је да створи таму, да по њојзи ћеФове своје тера. Хтео је напредак да заустави; хтео је просвети да пркоси; хтео је вековима да се противи; хтео је благо вековима стечено: науку и искуство да погази хтео је, много је хтео . . . Хтео је народ из цркве да истера; хтео је школу да затвори. Хтео је српско име да окаља; хтео је народ да заведе да га упропасти. Хтео је да заборавимо на свету крв, што је прадедови наши пролише за себе и за нас. Хтео је том светом крвљу доби јена права да погази. Одиста, много је хтео један човек- Историја је мало побележила људи, који су тако много хтели. Ништа н>ему није било свето: ни његов чин, ни права народна, ни земаљски

закони, ни правда, ни правица, ни врлине људске све је он то узео на своју душу, да може све погазити. И баш за то, што је тако много хтео, он је данас сам, јер није српска мајка још одојила сина, који би могао, који би хтео и који би смео толико грехова натовари ти на душу своју, да истера само самовољу своју. То је само он могао. Он је могао да се заодене црном ризом, могао је да метне на своју главу златну круну наших светих патријара, он је могао да седне на столицу Арсенија патријарха и све за што? Не да благосиља народ, не да буде с народом, не да ступи на браник народних права, не да брани српску цркву и школу, већ да целом народу пружи песницу. Не може то сваки. Вековима се рађају тек људи, који толико забораве на себе, као што је он на себе заборавио. Све је бацио под ноге: и љубав и веру, и понос и образ да задовољи страсти своје. Хтео је да буде силник, али није могао. Време му није дало, народна му свест није дала. И њему то није било доста; није хтео на по пута да застане прегао је да истера самовољу до краја. Почео је да гази законе, који светом и народима управљају, да баца под ноге земаљске законе и онда, кад је требао да застане, није застао, него је пошао даље, да се ухвати у коштац са целим светом. Да ли је сад дошао већ на врхунац своје моћи и „славе.“ Он he знати. Да ли је употребио, што је могао да употреби и што му било при и на руци, да своје жеље задовољи ? Он fee знати. Има ли он још каквих жеља, тежи ли још за чим? Он ће знати. Он fee знати ми не знамо. Ми видимо, да звезда његова тамни. Недела, што их је починио, зле и вамере његове, да још недела вочини, подижу се сада као ноћне авети, и не дају, да звезда његова и даље сјаји. Нико му није крив; сам нека одговара пред собом, ако се срце његово није још претворило у камен, ако у њему има још савести. Нека разрачуна сам са собом. Нико га на одговор неће позивати. А народ? Народ је само све добро упамтио. Од уста до уста, с колена на колено прелазиће прича, да је народ српски имао наименованог патријарха, али ће за том причом долазити одмах увек клетва: не било му просто никад ни пред богом ни пред људима! Тежак је то грех што га је на себе

примио, толико тежак, да га никад неће са душе своје скинути! Није правде још нестало, закони се још пош гују а времена су таква наступила, да онај побеђује, на чијој је страни закон. На страни народа су закони. Народ те законе поштује, па баш за то хоће, да се стане на пут безакоњу. Он се уздао у силу. Та му сила није помогла. Куда ће сада ? Он ће знати. Народе! Ти имаш најјаче оружје у рукама: имаш твоја зајамчена права, имаш земаљске Док ти је тог оружја, не бој се никога. Самовоља може до некле да тера своје, али мора увек време доћи, где и највећи силник задрхће пред правдом и законом. Сад је дошло, да Герман задрхће . . . . Вул.

Србија и Бугарска.

Рушчук (Бугарска) 10. јуна 1885. Откако је швиндлерска дипломација истакла питање о Македонији међу народе на балканском полуострву у данашњем његовом облику, те да нас све више завађа и једно од другог отуђује, од тада је и удаљавање Бугарске од Србије све више и више расло. Кад се је видило да је питање о Брегову окренуло путем мирвога расправљања, онда је дошла на дневни ред Македонија. Једва да ће бити година дана, од како је ова измучена земља узета као средство завађања Срба и Бугара, а бугарска је штампа већ толико взлила жучи над Орбијом, да се доиста морамо да запитамо: „Хоће ли бити једвом свршетка тим нападајима, и знају ли бугарске патриоте, коме они служе са тим нападајима својим .. .* Нећемо бити неправедни, те да многима од наше бугарсве браће не признамо, да и они тако исто сажаљевају ово стање; али, не можемо ипак да пређемо преко њих а да их не осудимо вбог неевергичног њиховог рада, који би ишао на то, да се oio ило отклони и да се постигне једанпут сигуран и темељан споравум за наше зблвжење и узајамно држање у свима питањима, која се тичу како нас одвојено, тако и осталих веослобођених славенских народа на балканском полуострву. Шта вајди то, што се онда ивбаце неколико добрих и симпатичних речи, кад смо у нриватном друштву, вад сето мишљење не нротурује и путем штампе у бугарски народ.,. ћутање бугарске интелигенције нрема овим веоправдавим нападајима на Србију за њену ввњску политику у односу на Бугарску и балканско полуострво уопште, само мрзост и неповерење међу та два народа може да изазове и укорени. Читаоци „Заставини* немају прилике да читају бугарске новине, те да из њих виде зашто и како се Србија у Бугарској напада. Ни мени није могуће да им све

те нападаје у једноме оваком чланку изнесем; али, ипак, и из овог чланка, који је поводом једног таквог нападаја створен, моћи ће бар приближан нојам о њима да добију. Новине: „Македонски Глас“, који излази у Софији и који за себе вели, да се издаје од „Македонског друштва*, састављеног од Македонаца и Бугара, највише се одликује у тим нападајима. Он се казује, да је самосталан и да идеју о присаједињењу Македоније са Бугарском из принципа и уверења исповеда, јер су Македонци Бугари; али многи, па чак и неки бугарски листови мисле, да уредници овога листа лижу по мало и од „субвенције“. Него, како је то у ствари, то ће пајбоље они знати; за нас пека да кажемо, да је то за сад споредна ствар. Оно пак, што тај лист пише, не може ни под коју цену равнодушно да иам буде. Неоправдане нападе његове и агитација ea отуђивање Бугарске од Србије, није могла ниуколико да нас одржи у равнодушности према таком његовом писању. Баш оно гостопримство, које је бугарски народ срнским емигрантима дао, не да им, да равнодушним оком гледају на непаметно завађање и отуђивање ова два народа. У толико више, што се тај лист уређује и на француском и на бугарском језику; што је, дакле, приступачан не само бугарској него и страној публици. Оваким мислима руковођени, ми смо написали одговор на једно таквс веће нападање, које је тај лисЈг у своме 15. броју од ове године противу Србије донео и, као што је правило, послали смо га опет њему да га отпечати. Е, али уредништво, које хоће по неки пут да парадира са уводним чланцима „Балканска федерација* није нашло за нужно, да да места овоме нашем чланку у своме органу. И, да није било другог једног толерантнијег листа бугарског, који је макар и у најкраћем изводу узео у заштиту наш чланак, онда би то тако на томе и осталој... Не за то што је писац ових редова Србин, него сваки истинити пријатељ слободе треба да шиба глупе шовинисте не само свога, већ и сваког народа, јер су то највећа потпора самовољницима и тиранима, јер су то највећи противници народних слобода и народнога добра. Ми не припадамо колу тих људи. Као год што осуђујемо код Бугара оваке људе, тако смо исто готови, да таки и према Србима будемо. Не, дакле, да Бугарима за њихове нападаје нападајима одговоримо, већ за то, да их нашом толеранцијом одучимо од тога; а после, да и српскоме свету изнесемо у неколико слику у каквој се Србија од плаћених новинара бугарских износи пред бугарски народ, послали смо ,3астави“ онај чланак, о коме мало час рекосмо да је изазван нападајима „Македонског Гласа“. Ево њега: Уважени господине уредниче! „Данас ми је дошао до руку ваш уважени

ЛИСТАК. ДОБРО НАМ ДОШЛИ!

(БРАБИ НА BБОРУ.) Добро нам дошли! Здраво, весело, Честита браћо с’ десна и с’ лева, Из свију наших лепих крајева! Дајте ми грло горског славуја, Научите ме песми етира, Научите ме имни свемира: И то би мало, све ништа било, Да тумач будем опште радости, Што сте нам дошли, браћо и гости! Сиктала злоба, а пуцала лаж, Камен нас био са свију страна: Из ока суза росила слана. Видесмо расцеп, видесмо раздор, Под ногама нам, провалију, јаз: А на срца нам пао лед и мраз. Како нас не би радост носила? Како л’ не рекли: „Боже помози!“ Кад сте сви опет у лепој слози!! Како нас не би радост носила, Кад вас видимо, да сте еви прегли У нашем малом гњезду се слегли:

Да тврдом вољом, буктињом ума, И мачем свести, лучем истине Са обзора нам прогнате тмине: Да се замене с’ другим напојем Нама пружена сионска чаша, Те права да се уваже наша! Да на олтару просвете драге Кандила чиста нам не оскрвне Грабљива рука завере црне. Да наше буде, што наше беше И да се с’ њиме дуго не титра Пастирска штака, пастирска митра! Па добро дошли ! Здраво, весело, Честита браћо с’ десна и с’ лева Из свију наших лепих крајева! Време ће опет да нас растави, Ал’ успомена на вас живеће, И пламен њезин утрнут неће: Докле је свести, док је љубави, Док српске речи, док једног бора, Док срца наших, док је Сомбора! У Сомбору, о Видову-дне.

Мита Поповић.

ОБА СВЕЦА СА ПРЕДГОРЈА.

ВАЛИфОРНИЈСКА ПРИЧА БРЕТА ХАРТА. (Свршетак.) Али и старо и младо, и мало и велико изложено је промени ... И Раутал се заједно са својим свецима подигао до врхунца свог, па је изгледало, да ће с њима заједно и опадати.. Прва невоља наиђе на Раутал, кад се уњ још двоје старих уселише. Гостионичарка она још је једнако мрзила ва ово двоје светаца, те доведе свог неког старог стрица и стрину, који су живили у убогом неком дому тамо на истоку. Ови беху у истини врло стари. На који су их начин у Раутал живе донели, нико живи у селу не внађаше. Били су у многом погледу врло честити и поштени. Старац по имену Абнер Трикс војевао је у рату од 1812., а жева му беше позната са Леди-Уешингтоновом. Певаху црквене песме и знађаху на ивуст целу библију. Лакомислени млади људи радо су 0Х гледали и забављали се њима. Не зва се, је ли било из зависти ил ив другог ког уврока, тек Даунови никако не хтедоше да се са странцима овим састану. Кад би их ко за то запитао, деда-Даун би се изговарао, да је болешљив и т. д., а кад би недељом Триксови ишли у цркву, Даунови ве би били на својим местима. Већ се семе раздора у Раутал посејало. Млађи и новији чланови општиве беху уз Триксове, а старији осташе верни својим љубимцима Дауновима.

„Људи, да вам нешто кажем“, рећи ће Вискај-Ју, „ако у нашем селу преотму маха ови жутокљуни, а ми старији будемо у мањини, то се морамо одавде иселити, а понећемо собом и старе. Та већ говоре о промеви чиновника, и хоће онај стари костур, што код гостионичарке за столом седи и гостима апетит квари, на место деда-Дауна да поставе за поштара.* Тога се и ваљало бојати; јер они што од скора у Раутал дођоше, имали су већину, а и усљед богатствв беху од већег уплива. „Половина ввроши већ је њина*, приметио је један дауновац горко. А стари пријатељи, који су држали уз Даунове, били су већином у оскудном стању. У то доба умрла је мајка-Даун. Тај изненадни случај, као да је поцепани Раутал за веколиво дана опет сјединио. Обе странке пожурише се, да старца сажале и да му понуде своју помоћ. Али их старац хладно прими. Као да се сав променуо; они који се надали, да ће га наћи уплакана и неутешена, поплашили се од његова ладна погледа, и гласа, кад им је рекао, „да се удале, и да га са мртвацем на само оставе.* Па чак ни пријатељима својим не даваше одговора; морали се задовољити тиме, што им је доставио, да не жели никакве свечаности ни почасти од стране грађана, јер би то само на то служило, да се рвздор и даље подржава. Изненадни тај удар као да му је мозак пореметио! Његова одлука учинила је па њих такав

БРЗОЈАВ „ЗАСТАВИЛ Сомбор, 2 сах. 30 минута. Збор испао најсјајније и најодушевљеније. Било најмање три хиљаде особа; странаца, већином изасланика, хиљада особа из преко 120 места. Председавао др. Јован Суботић, реФерисао Мита Поповић, резолуцију заступали Миша Димитријевић, прота Купусаревић, Јаша Томић, Иса Стојковић. Резолуција усвојена уз неописано одушевљење једногласно као и солидарност са загребачким збором. Ратар из Дивоша Сима Радуловић вели: народ жели из срца, да Германа нестане. Узимају му реч. Збор жели, давиди Змаја Јована Јовановића; издижу га па рукама, Змај вели: Не може говорити, јер би могао само тамо почети, где је брат из Дивоша престао. Брзојави, који су стигли са свих страна, не могоше се због оштре садржине прочитати. Збор се разишао уз силно одушевљење. ЧУДНИМ случајем закаснила се резолуција за овај број. И у нам беху чинили сметње. Али ће нам се тако и осветити до душе!

„ЗАСТАВА“ имази редовно: ередом, петком, недељом, на целом табаку, а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈГЕ ОВА аа Аустро-Угареку sa целу годину 14 ф. в. на по године 7 ф. н. на четврт годиве 8 ф. 60 в, n 1 месец 1 ф. 20 и. За Србију (у сребру) на тодину 86 дин. на пола годиве 17*/« < ив на четврт године 9 динара.

БРОЈ 96. У Новом Саду у недељу 16. (28.) јуна 1885. ГОДИНА XX.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. ол врств овавих снтних сдова, за жнг ce пд»ћ< по 80 аовч. сваки пуг. ДОПИСИ ша*у се уредништву, а претпдат*и огдаси администранији „ЗАСТАВЕ* у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ов РУКОПИСИ ие враћају се натраг Поједини бројеви стају 10 новч.