Застава

лист од 13. о. м. и у њему сам нашао нешто, што се тиче моје домовине (Србије). То је на свршетку подлиска, који има ва наслов: „Наша политива.* Поводом онога, што је у томеподлиску за Србију казано, и написао сам ове редове. Од иввеснога времена систематички и редовно се појављују нападаји противу Србије, у којима јој се приписује нека освајајућа политика односно Македоније. Час у овоме, час у ономе листу читамо по нешто за Србију, које ни најмање не иде на то, да и онако замршене односе између та два брацка народа поправи и да их једног с’ другим зближи. То исто, наћи ће се ето и у подлиску вашега последњега броја, где ви на крају истога овако говорите о Србији: „На закључку свега онога, што је довде о раду данашње политике кавано, ја напомињем мојим милим земљацима (Македонцима) јоште и то, да њихов рад треба свакад да буде управ*ен на Србију и Македонију. Ја напоменух прво Србију, јер сам дубоко уверен, да при покушају, који би Аустрија у томе начинила. те да окупира нашу домовину (Македонију), српска ће војска бити њена аван-гарда... Ја верујем у то. Од једне часне или да кажем Српске Србије, ми се немамо чега да бојимо; али, од једне непоштене и аустријске Србије, каква је данашња, ми треба особито да се чувамо. При најмањем кретању, које би она учинила, ми треба да будемо приправпи те да пружимо брацки руку угњетеноме српскоме пароду, те да ва тај начин спречимо српску војску од једнога преступљења*) —“ Оно, које је писац речекога подлиска напиеао односно тога, које политичке треба да се придржавају они, који истивски желе да Македонија достане слободна, и ја подпуно одобравам и одмах потписујем. Али, завључак тога подлиска, не само ја, него ни један патриота и пријатељ македовског ослобођења не ће моћи да одобри и да се не вацрвени од срама и стида. Грех је, да се окриглује Србија вао некаква аван-гарда аустријске војске, ако би се свој прохтело да поседне и овупира Македонију. Ниједан Србин не ће, нвти може сагласити на то, да он буде аван-гарда ма чијег освајања ва Истоку, па макар ва тревутак и да допустимо ту вевероватву могућност, да се и таквих министара може у Србији нађе. Србија и цео српсви варод жели и по могућности ради на томе, да Македовија првенствено постане слободна. Ако вишта друго, а оно, да бар оно добије, што јој је као бајаги признато овим злоудим берлинсквм уговором. Ако српске чете прелазе у Маведонију, како се по бугарским листовима пише, то не треба са ревносвим оком да се гледа на то, вао на нешто рђаво. Напротив, то треба да научи и браћу Бугаре, па и саме Македонце, да и ови пођу путем брацке им Србије. И сам писац подлиска тврди, да се од обијања дипломацких прагова нема викакве користв; па, кад је тако, овда, треба ли и може ли да се замера македовским патриотама, који у Србији •) Које би се у тоие састојало, што би српска војска попиа у бој да ослобођава Македонију... И то наш братМаиедонац вове преступљењ« 1(1!) С. М. П.

живе, што заједно са својом браћом Србима улазе у Македонију и са ханџаром у једној а с’ пушком у другој руци траже да пробуде спавајућу дипломацију европску? .... Не, грехота је да се тако неправедно окривљују своја браћа. Ако се осврнемо на оно што дипломати желе, онда ћемо сз споразумети и лако изравнати. Тада ће и сам писац подлиска увидети, какав је грех и неправду нанео Србији и Србима, кад их је пред својим земљацима осумњичио, као да они могу да буду некакова авангарда нечијег завојевања у Македонији ... Не једанпут него сваком могућом приликом изјављивали су и владари и дипломате великих сила, да они не желе рат. Не само речју већ и делом чињена су и чине се сва могућа усиљавања да се ова, донекле постигнута цељ, ште више и што јаче одржи. Што тако раде велике силе, не треба ни најмање да нам је чудно. Јер Прајска је победила и Аустрију (1866 од) и Фравцуску (1870 —71), и на тим победама уједињена је Германија и васпостављена је германска империја; њој је, разуме се, добро, и она не тражи и не жели ратове и узнемиривања. Аустрија се је у неколико надокнадила у Босни и Херцеговини за оно, што је изгубила у прошлим својим последњим ратовима; а и тиме, што је и у економском односу добила извесне привилегије на Дунаву и једним знатним делом од Истока, па за то, није чудно, што се и она изјављује за мир. Русија је дограбила Бесарабију и поцепала је парисви уговор од 1856. год. који јој је везивао и руке и ноге, па да би јој се сад погледало крсз прсте ва данвшња њена завојевања у Азији, и она, разуме се, неће рата и немира у Европи. Италија још се нвје припремила у толикој мери, те да би се без опасности и сама могла да упусти у рат. Ивглеска је усамљена, па јој се веће да игра игру „va banque“, при којој би могли да дођу под питање толики капитали њени, у Турској и Египту валожеви, па и она слеже рамевима и изјављује се за мир... Турска... а тта да кажемо за њу... ? Она и сама уввђа, да свака распра, воја се ва европском истоку деси, све се њеве ксже тиче, па за то и њој је мир још најжељвији. Е, који су овда ти, који траже буне и ишту рат? То смо ми који робујемо в патимо. Ми, народи ва балванском полуострву ти смо, који нећемо мвра и који ћемо се дотле бувити, док ве будемо сасввм и онако слсбодни, као што су ови, воји нвм саветују, да мирујемо и који вам угушују наше устанке и буне. Кад је тако, давле, и кад се зва, да ни Србија као год ни Бугарска још нису извршили потпуно свој вадатак према оној својој браћи која робује; онда, зар је могуће бацити тако тежак грех ва Србију, као да она може некад да постане авангарда туђег завојевања на истову Берлински договор забо је нож у срца свију Славена а нас пак балванских нарочито. Он је и Србији и Бугарсвој наметнуо обавева, које ниуколико вису у сагласју са њиховим интересима. И ва једној и на друтој страни вију се њихове вародне скупштине као црв у кориту тим вритиском. И Срби и Буга-

ри морају да граде железницу не због тога, што им је она нужна, већ зато, што им је тако заповеђено. И кад се сад Србија, бачена у чељусти туђинске, на све начине довија, како би се бар колико толико приближила оној цељи, за коју је жртвовала толико крви и имања својих синова, а које се у „ослобођењу своје браће" састоји, онда јој се замера за то и она се називље „аустријска Србија“. Не, браћо. Није то пут, који ће нас зближити и који ће нас ојачати. Овим ми ниуколико не служимо нашим већ туђинским интересима. Стара историја и српска и бугарска зар нам нису довољан поув дали, те да видимо, куда ће нас одвести цепање и међусобна омраза. Уместо, што се Србија називље аустријском, уместо. што се на њу баца сумњичење за нево освајање и уместо, што се она називље авангарда нечије војске, боље ће бити да се на њу гледа као на рођену сестру и да се на зближењу њеном са Бугарсвом ради, јер кад се то буде постигло, мање ће онда бити нужде и за Србију и за Бугарску да се безусловно ослањају на ову или на ову силу, која нивад не ће терати ни српсву ни бугарску политиву, већ чисто своју. Наши непријатељи знају врло добро, вавва би то била сила на балканском полуострву, кад би Србија и Бугарска ишле рука под руку, као добри суседи и вао родни народи. Они знају врло дсбро, да се не би могли баш тако да успагљују саном мира и њвхови би јуриши противу нас и противу нашвх ивтереса слабији и ређи били, па баш због тога и избацују пред нас час Брегово час Македонију Грех је не гледати својим очима и сејањем мржње взмеђу Србвје и Бугарске служити туђинсвим интересима. Бацимо поглед на Србију и Црну Гору, па зар нам неће срце да пуца у грудима вад помислимо на ону омразу, коју су венаситљиви прождирачи држава ббцили међу та два брата.... Није патриоцви и не служи се слободи, вад се потпирује свађа међу браћом. Где внтриге завладају, ту не може бити говора о исврености и о поштењу. Писац подлиска: „Наша политика* и вехотице можда, огрешио је о своје осећање. То је нарочито оним свршетком свога подлвска у томе. Он ввже: „Од једве часне, да важем српске Србије, ми немамо ничега да се бојимо; но од једне бесчасне и аустријске Србије, каква је данашња, ми треба да се добро чувамо. “ Мавар да је за сваксга поштенога Србина и пријатеља балкансвих Словена непријатно кад слуша, да тако о његовој земљи не говори нико други него опет његов брат! то, с друге стране опет он може да се потпуно умири тиме, што ће и И8 ово неколико редића моћи да увиди (само Bко хоће) огромну недосљедност његовога брата, воји је хтео да његову земљу отуђи од своје браће. Писац називље данашњу Србију бесчасном и аустријсвом и, напоменув напред то, да ће српска војсва бити ававгарда аустријсве, за случај, вад би ова покушала да овупира Македонију, он опомиње своје вемљаке (Македонце), да се од таве Србије добро чувају. Оваким клеветањем и оваким саветима, не служи се, као што мало час кавах, ниуколико

ни слободи ни домовини, јер се њима с је.» е стране без нужде грде своја рођена браћа» баца се међу њих семе раздора и заваде с друге се пак стране фактички више у BЈи ? аустријска неголи српска Србија. Кад се . стријској* Србији приписује, да може Ј2 авангардом аустријске окупационе војске, Ве каже ли се тиме, да ће и Србија суделоватн у одмахњивању данашње турске тираније; , вад се тиме то изражава, онда, да ли се тр е ' ба више „Српске* као индиферентне m, аустријске као акционе Србије бојати.. Какво противуречје, какво неправедно вац а . нање на Србију Него, оставимо се играчке са речима. q> бија и српска војска никад неће и ве moi бити аван-гарда макар каквог туђег освајав, а најмање јошт на истову. Но, капиталан је грех учинио писац ц OЈ . лиска према српској свој браћим оним послед. њим врстима свога подлиска. Он каже: „При најмањем кретању које би она ( t . ; Србија) учинила у Македонији, ми треба да будемо приправни те да пружимо б рацв руку угњетевоме српскоме вароду, те да л а та ; начин спречимо српску војску од једнога ц ре . ступљења (које се у томе састоји, штобиова пошла да ослобађа Македонију).. Q 0ВИ)( врстама, учинио је писац овога подлисаа веопростими грех и против Србије и против Срба. Јер, кад он позивље Бугарску, да она пру Жа угњетеноме српскоме вароду брвцву руку ов ЈBl кад се Србија буде вренула ва ослобођење Ма' кедовије, онда се је он тиме повазао као при. јатељ међусобнога клања и убијања Срба j Србији. Кад срисиа војсва врене на Маведс. нију, овда треба тамо изаввати реавцију унут. ри и тиме задржати ту војску. Или јошт боље У Србији треба распалити и подржати грађански рат и. унутрашњу буну, вели писац подлиска. ... Само се тако дају сбјаснити obi пишчеви редови. И он то зове пријателстм и братство!! Знајући, да је велика већина српкога otрода приствца „радикалске* партије идасикпатише последњој српској револуцији и аепн побијеним, поапшеним и растераним чланоима, писац мисли, да ће тиме придобити ову већиву српскога народа, аво јој поласка и ако јој стави у изглед помоћ са стране на нове ; буве... . Каква обмана! Какво погрешно иишлење !.. Српсви је бунтоввик патриота и као бунтовник. То не треба заборавити... , Као год у других држава, таво и у Срби; ји било је и биће буна; али, унутрашве буве и унутрашње свађе, то су ствари вародне r чисто његови „увутарњи* послови. Срби се могу и бунити и мирити ; и то је њихова i чисто њихова ствар. Нико са стране, ш макар коон био, нема права да се у те, ш* то унутрашње његове ствари меша. Страно кешање, практива је повазала вао нешто најнесрећније по један народ. За то, исврени патриота, нивад веће се сагласити да уређење негове, чисто унутрашње ствари, преда у рум туђвнаца. Ко на томе ради, није патриота, већ је издајвик и своје земље и слободе. Мамр да је власничви ваприц познатог српског самовласног и деспотсвог министра Николе Ipi* стића и мене као и многе друге ватерао до

утисак, да му довволише, да покојвици својој сам последњу услугу изврши, и само неколицина од најближих суседа помогоше му дрвени сандук однети од кућице до усамљеног гробља на врх брежуљка. Кад су покојницу сахранили, отиде кући, и није се више дана свету показивао. Било је јасно, да није сасвим при свести. С њиме су сада благо и нежно поступали. Али ее напрасно равболе, и sa време његове болести обио неко орман, где су били новци за добротворне цели, који су под његовом управом стајали. И ма да се то могло уписати у грех његовој небризи, то му ипак тога у тешкој тузи не учинише. Кад се опет селу показао, и кад су му јавили, да су „момци све у ред довели,“ покавало се и сувише јасно, да му је све то исчезло из памети. „Не досађујте старцу,* рече Вискај-Дик. „Зар не видите, да му је памтење мртво, и да тамо поред мајле почива." Можда је говорник сила ближе био истини но што се и надао. Када религиозне утехе не помогоше, покушаше разна средства да га равведре, и тому им се дала вгодна прилика, када је посетило Раутал неко путничко позориште. Како се тај покушај вбио, прича Вискај-Дик овако: »Одемо једном у позориште и ја посадим старца у први ред, поставим око њега као стражу неколико младића и ту је седио и ћутао као кип. Тада се појави на позорници весела играчица Грација Сомерсе, и, ђаво да ме носи, ако старац није почео сав дрхтати, када стаде играти. Ја вам велим, људи, човек је човек од главе до пете, па био луд или не I Најпосле је до тог дошло, да јој је морао пасти у очи. И гле! на једаред баци му она овако прстима пољубац!* Било ово претерано или не, тек је после

тога старац бивао на свакој представи. А да је тежио да буде нешто више но обични гледалац, показао је неколико дана доцније овај догађај. Била је баш непогода, људи су седили око банка у крчми и слушали како се прозори тресу. Тада наједаред утрчи унутра сав мокар Вискај-Дик с пуно новости. „Сада баш дознадох за најчудноватију пркчу на свету; да нисам својим очима видио, не бих веровао!“ „Је-ли ваљада опет дух,“ рече Робинзон дубоким гласом. „Какав дух?“ запита новодошли. „Но па дух мајкин, кога сваки од вас види, када напит доцкан ноћу кући иде.“ „А где то?“ „Где! Па где се бави дух? Вије се око гроба тамо на брежуљку, дабогме.“ „Има нешто сила важније," рече Дик озбиљно, ово што ћу вам сада рећи, права је истина; није ивмишљотина!“ „Но па приповедај!“ рекоше сви као из једног грла. Дик најпре застаде да се предомисли па поче приповедати. „Но почекајте мало! Од прилике пре једног сата био сам тамо доле у тој комендији. Кад је после свршеног чина завеса пала, обаврем се да видим, није-ли ту старац, ал старца ни од корова! Одем на поље и вапитам зањ неколиво младића, ови ми одговоре да је овај час ту био, и да мора да је кући отишао... Како сам у неку руву за старца одговоран, то пођем на поље и случајно спавим ходнив, који је водио за вулисе. Али најсмешније је људи то, што ми се причињавало, да је старац о нд е ... Прогурам се унутра и заиста чујем његов глас. Неваво дирљиво, некако молећи; некаво “

„Као да се удвара!" Рече Рсбинзон у нестрпљењу. „Погодио си, друже ти обично добро погађаш ... Тако је невпто гудило ... Али она рече: „ Ја морам одмах новац имати, или —.“ И ту поче шапутати, тако да јој остале речи не могох чути. Тада јој се он поче умиљавати, а она њему такођер, али све нешто с отезањем, сасвим по женски, и ватим му рече: „Сутра ћемо видсти!“ А он јој одговори: „Ти ме ваљада нећеш издати?" и тада ми већ досадило било, те завврим унутра, и дао бог да ми се рука осушила, ако нисам видео.“ „Шта? шта?“ викне цела гомила. „Но, па нашег старца где влечи пред играчицом Грацијом Сомерсетовом.! Ако мајкин дух, помислим ја, у опште облеће, то би већ било време, да једанпут напусти гробље, и да се даде видети у Џексновој дворани. Ето, то сам вам имао причати!“ „Чујте, људи,“ рече Робинзон, „ја не знам, да-ли би било право и поштено, да старцу ту шалу покваримо Ја против те приче немам ништа, аво она старцу неће ништа наудити. Али каво смо ми његови чувари, то предлажем, да идемо тој госпи у походе, не би-ли како дознади да-ли јој је намера поштена. Ако она мисли на удају, а старац тврдоглав остаје е, онда им можемо дати част, која овот месту неће служити на срамоту. Шта велите, људи, на то?“ Не треба ваљада ни споменути, да је предлог једногласно примљен, и цела се дружина крене, да ивведе своју мисију. Али шта се тамо успело, није се дознало, јер идуће јутро донесе за Раутал тако страшну вест, да се на све друго заборавило. Нашли су гроб мајкин обесвећен и покра-

ден! Сандук беше отворен, и до пола напуви папирима и рачунима покрађене добротворне вадруге; ал и тела мајкина је нестало! И ил се даље истраживало, ивгледало је као да № штовано и часно тело старичино никад yiF ни положено није! Деда-Дауна нису могли нигде наћи а там исто нестало је и Грације Сомерсетове. Три дана нису знали у Рауталу, шта S> раде. И у мајданима и по млиновима и свуд* престао је посао. Гомила људи стајала је ow гроба и од чуда није знала шта их је снашм Још од како је био велики земљетрес, нивМ Раутал не беше узнемирен тако као сад. После три дана дође шериф (судија) ивб&лавере човек благ и обазрив ишао ј е од једне увбуђене гомиле до друге и говори° им ту неке вести кратке и практичне. „ Јест, господо моја, ви имате право, госпођа Даун није мртва, јер госпође Дауннијев* кад ни било! Њену улогу играо јеђорђеФв* вик из Сиднеја пуштен робијаш, sa когввле да је био ванредан глумац. .. . Даун? Да, јест! Даун је био Џемс Флениган, воји ј< 1852 год. био у Аустралији управитељ путви’* ког позоришта, а код њега је глумовала госпо* ђица Сомерсе . . . смирите се мало!.... вац ? . . . Да, новац су понели. Сасвим приро!' но! .. . Како вам је Ју ?. . . Ви ми изглед«’ 6 вдрави! Очекујем вас у судници. Како ввм стоје ствари?“ t „Па то су они онда били вомендијашв , повикну сви наједанпут. „Па то је и моје мњење", одговори • шериф. „И они су дакле пет пуних година овос вукли за нос“, рече Вискај-Дик жалосно.