Застава

оставим земљу и гробове својих милих, то ја, а мислим ни један Србин емигрант не ће се сагласити да се у своју доновину враћа мешањем ове или оне државе, па макар сви мипоскапали у туђини... Не чини се, дакле, услуга ни српскоме ни бугарсвоме народу, кад се на овакав начин подржава мишљење „страног* мешања у чисто њихове и унутрашње ствари. Ако се ласкањем „револуционој “ партији у Србији и на страни мисли, да се на тај начин стече љубав српскога народа, онда се је погрешан пут ударио. Тим путем ми ћемо само отуђивати ова два братска народа. Појави вао што су они од претпрошле јесени у Србији, ивраз су невдравог стања у једној вемљи, и њих треба ивбегавати, наравно, у онолико и дотле, у колико се и докле се то слаже са чашћу слободнога човека и народа; али, мишљење, да ће се њиховим подржавањем са стране стећи симпатије једнога народа, то је апсолутно погрешно. Народне револуције нити постају нити се угушују „по заповести“. И једно и друго само је последица извесних и сталних узрока. Који су знали, како ће се завадити, ти ће знати, како ће и пречистити међу собом рачуне. Страно мешање непотребно је и нема овде никаква посла. Коливо то вреди ва Србију толико исто ми признајемо и Бугарској. Сваки некасеуређује онако, како зна и како му је највгодније. Зато, ако доиста желимо себи добра, то нв Срби ни Бугари не смеју поћи овим путем. Уместо тога, ми треба да гајимо помоћу та два народа бритство и љубав, јер само тим путем моћи ћемо да дођемо до заједвичког зближења, у коме лежи наша јачина и наша моћ. Ми поједини можемо и имати по некад нешто противу овога или онога, било Срби у Србији било Бугари у Бугарској; али, као патриоте и истинити слободњвци и вародни пријатељи, не смемо сејати и подржавати раздор између нас самвх. Ако се у Бугарској окривљује Србија као „аустријска авангарда“ и вко се љубав српскога народа тражи у обећању, да ће се угњетеноме народу српскоме одмах пружити рука помоћи, чим он буде правио буне, онда се не треба ви чудити, што је и једна и друга страва принуђена, да се баца на милост и немилост у туђинска варучја. Не треба онда да се чудимо и да се питамо, откуд и како је то могуће, да Русвја прави у Бугарској преврате а други опет туђивци све више и више да увлаче своје кавце у тело Србије .... „Гајеве љубави и узајамног братског поштовења", треба да је очеваш и у Србији и у Бугарској, јер само у томе лежи и српски и бугарски спас, и бугарска и српска јачина. Само тада моћи ће се у Македонији и у другим неослобођеним крајевима балканског полуострва да певају кров лепе њихове дубраве слободне и народне њихове песме.

Светозар М. Попадијћ.

Политички преглед.

Криза у Италији. Новвне јављају, да ће се Депретвс вривремено примити министарства спољрјх п(сл(Ја и да ће Ресман бити наименован за »еговог секретара. Спољашња политика Салисберијева. Посвећени кругови наговештавају, даће се Салисберијева спољ. политика оснивати на зближењу Енглеске с Русијом и Аустро-Угарском и да у његовој политици неће бити непријатељске тенденције према Русији. Салисбери и Шуршил биће у авганском питању према Русији још попустљивији него Гренвиљ. Индији хоће они да утврде позицију а не да је штите сумњивим трансакцијама. У Мисиру ће влада оставити јаку војску, да чува земљу од Мадије. Кабинет мисли, да ће ту политику подупирати и Бизмарк а да јој ни Француска неће противна бити. А како ће се терати унутрашња политика? Зашто о том ћуте посвећени кругови?

Из листова.

Како Мађари сад мисле о Босни и Херцеговини, о томе доносе словачке „Narodne Noviny" из пера, које добро познаје одношаје, овакав чланак. „Од некога времена видимо у тој ствари ненадани преокрет. Службени листови врло мило гледају на нову Аустрију, па и сами опозициони листови хладно и без све узрујаности доносе вести из запоседнутих покрајина. „Pester Lloyd“, који је неједну стрелицу испустио на владу баш ради окупације, већ неколико месеци доноси оданде насликане вести, па и читав број листака доноси за своје читатеље. У најновије време донесе „Застава* вест, која је свакога забезекнула, наиме о аустријскосрпском договору гледе слободнога прелаза аустријске војске преко српскога земљишта а нико ни црне ни беле. Службене новине нису дементирале, а неслужбене нису се упустиле у побијање те врло важне вести, која се потеже на окупацијону политику. Управо „Pester Lloyd“ постао је органом скептичних људи у питању окупације, јпто и сам признаје. Но данас је то посве друкчије. Откада је Калаји почео састављати пропаганду за окупацијону политику својом „организаторско-

административном“ радиношћу, стекла је она много нријатеља, међу њима и самога B Lloyda“. Једном речју балканска политика постаје и у нас мање сумњивом, мање неугодном и буде ли тако и даље пошло, постати ће и популарном. У Мостару пригодом свечаности отворења мостарскометковићке пруге вили се с јавних зграда мађарски барјаци у толиком броју, да је сваком пало то у очи. Ко да при том не помисли на пројект подељења нових земаља међу Цислајтанијом и Транслајтанијом? Често се спомињало, да ће Херцеговина запасти цислитавској поли монархије, а Босном да ће управљати Угарска. Мостарски барјаци канда су прве искре тога будућега огња. Свима шовинистама (а има их међу нашима политичарима 99 процената) напињати ће се срце, кад помисле, да ће се благодат полгарака (полгаркама зову Мађари грађанске школе, које су прави поводи за мађаризацију.) завести до под саму Црну-Гору. А зар популаризирање окупацијоне политике није вредно тих неколико рифи тробојнога платна, од којих сашише мостарске барјаке? Људи, стојећи на челу велико-аустријске политике, врстни су дипломати и познају слабоће народа под жезлом Његова Величанста. Они добро познају тежњу за величином, познају безкрајну мађарску таштину. Зашто да се тим не послуже, да отпорне елементе придобију за своју балканску политику ? Да се ради једино о „fait accompli", неби требало људе у Угарској наговарати јер „fait асcompli" је сам по себи сила и неда се тако лако избрисати. Босна су и Херцеговина фактично у нашим рукама све мађарске антипатије против окупационе политике не могу на том ништа променити. Дипломацији ради се о нечем другом. Немислвмо, да би Аустро-Угарска могла остати онде, где је сада. Ко почне, ваља да и настави, То је логива повести, логива развоја и пропасти држава. Велика наша држава променила је своје тежиште са севера на југо-исток, њезина политика иде смером посве другим, него пред Солферивом и Садовом. Тежиште пак тако велике масе, изненада промењено, променуће њезин облик даље, него што стижу предстраже аустријске војске. Стара Србија не може бити граница Аустрије; може то бити само егејско море. И тако се чини, да наша дипломација чини већ кораке за поход на Солун. Све дементирање мало ће користити, та и поход на Мостар и Сарајево био је дементиран. На темељу најновијих индиција, вести и околности, можемо тврдити сигурно, да је даље запоседнуће сада питање времена. Друго је, да ли ће се сретно свршити по Аустрс-Угарску и балканске народе.

Д о п и с и.

Вршац, 13. (25.) јуна. (Скупштина радничке читаонице. Одборска седница „Добротворне задруге Српкиња Вршчанака". f Владика Кенђелац. Ситније вести.) У недељу, на дан конференције српске народне слободоумне странке, држала се ванредна скупштина овдашње „српске раденичке читаонице", којаје врло добро посећена била. Председник Тоша Стајић отворио је скупштину са добродошлицом, после чега се прешло на већање у дневном реду наведених предмета. Перовођа Антоновић прочитао је зготовљене штатуте, који су се без преговора примили. Штатути буду од четири изабрана члана, председника и перовође потписани и кр. угар. министарству унутарњих дела одмах и послани. Изабрана су два нова одборника и примљен је предлог о умножењу друштвене књижнице, на основу чега је донет закључак да управа читаоничка умоли „Матицу српску“, „Српско учено друштво* уБеограду, „Чупићеву задужбину", „Југословенску академију“, даље, српске књижаре да своја издања читаоници бесплатно пошљу, пошто је друштво у таким рђавим материјалним околностима, да поред најбоље воље, књига за своју вњижницу куповати не може. Велику су помоћ учинили читаоници листови : „Застава“, „Српско Коло“, Српски Лиет“, „Драшков Рабош“, „Шабачки Гласник", Српски Забавник*, „Стрела“, „Садашњост" и „Наше Горе Лист* шточитаоници бесплатно иду. Ово јехвале свакаковредно, а скупштина је зикључила, да се тим листовима „јавна захвала“. Управа ће се обратити с молбом и на остале срг ске листове да ељеде родољубивој помоћи горњих листова према радничкој читаоници. Ми се бар надамо, да молба читаоничке управе неће бити „глас вапијућег у пустињи“. После још неких омањих предмета, закључена је читаоничка свупштина. Читаоница напредује, само јој напретку сметају зле материјалне прилике, с тога би требало мало више потпомажућих чланова из редова овдашње српсве интелигенције, јер без њене материјалне 1 помоћи не може ово друштво с успехом гредити својој узвишеној цељи образовању радника занат- 1 лијских. Тога истога дана држао је и одбор овдашње ' српске женске добротворне задруге своју седницу. Између осталих предмета решено је, да задруга ! у корист своје благајне приреди августа месеца једну забаву; саслушан је даље извештај оних > задругарица, које су похађале овдашње женске шко- 1 ле, и нашле да се у њима женски ручни рад до- ! бро негује. • Начелница је овој задрузи сада гђа Александра пл. Лазаревићка, а перовоћа гћа Јулија 1 Миловић-Нанчић. Овдашњи владика Емилијан Кенћелац издахнуо

је данас, као што вам је већ брзојавом јављено у 6 сати у јутру. Као што дознајемо, оставио је све своје имање г. дру Емилијану Радићу, но други људи веле, да је оставио и неку закладу за сирочад. Ако се ова последња обистини јавићу. Ситније су вести: Овдашња занатлијска корпорација изабрала је за секретара Србина г. Тошу ђорђевића. Из Вршца одлазе на сомборски збор преко 20 ос оба. Срдан. = У Чакову, 11. јуна. (Незаконито укидање наше певачке дружине.)У последњемброју »Заставе* саопштили сте вест, да је овдашња српска цркв. пев. задруга, која је пре 4 године великим напором и јаким материјалним жртвама установљена, отписом министарства унутарњих послова под бр. 546 разрешена, па сте изјавили уједно жељу, да о тој ствари што скорије опширнијег извештаја добијете. Ваша је жеља сасвим умесна, и разуме се да никако пропустили не би, ада „Заставу 11 , као јавно народно гласило, о овом новом нападају на наше културно развијће не известимо. До сада ћутасмо о томе само зато, што до данас званичан акт о разрешењу задруге управи исте још достављен није, и ми то дознасмо из „Пешт. Лојда", који тамо, где изводе из званичног листа саопштава, тамо дакле, где свету објављује, да су неколико Rosenstock-a и Manđelbliih-a постали R6zsahegyi или Vi ragosy, са тога места и нами пријатну вест наговешћује, да је српска цркв. пев. задруга у Чакову због „политичких изгреда“ разрешена. Питаћете, па што се пачасмо у политику? Зашто ее нисмо задовољили складним певањем, декламовањем и тима подобним невиним забавама? Немамо другог одговора на то, већ да никада у никаквим политичким демонстрацијама учествовали нисмо, та ни прилике за то у Чакову нисмо имали. Или је зар то политички изгред, што учествовасмо при прослави св. ћирила и Метода, и што том приликом отпевасмо 3—4 црквене песме? Та то су сва певачка друштва наша урадила па ником ништа 11 Или зар могосмо преко наредбе Његове Небираности ћутке прећи и исту одобрити, када нас је иста тако јако у нашем народном поносу увредила. и у свом нашем грађанству већ и са своје безобзирности, јер нам је 2 дана пред саму већ заказану славу стигла, узрујаност проузроковала? Зар би Срби били, да не признаемо првоапостоле словенске за такове ? ! Напоменуо сам, да су прославу св. ћирила и Метода скоро сва наша друштва прославила без икаквих последица по њих, само нашем друштву је та прослава са драконске мере министарске, која се наравно базирала на извештај поднесен од кашег среског начелника, а поткрепљен извешћем овдашњег српског свештеника, живот покосила. Ми се радујемо, што остала браћа певачи под повољнијим условима свој певачки задатак врше, јер је то доказ, да нема свугде такових политичких шефова, који „доле“ хвастајући се својим „романизмом", гоњењем свега што је српско, „горе“ себе као особитог hazafi-ja препоручују, и што то даље доказује, да нема свугде таковог свештеника, који је члан епархијске конзисторије, а овамо о народним славама политичкој власти извештаје шаље, и да би ваљда томе извешћу печат важности што већма ударио, лично га солгабирову предаје. Рекох, да министарски отпис председништву још достављен није, до сада дакле знамо само то, да је узрок разрешењу „politische Umtriebe«, какови су ту „Umtrieb-H e видећемо ваљда из разлога разрешењу, ми их себи ни замислити неумемо. Анај после, могуће је, да нам разлоге ни саопштити неће, јер наша повачка задруга разрешена је без икакве претходне истраге. Дал је то законито, и да л тога у уставној држави бити може, идемо да видимо. Огорченост је не само код овдашњег српског грађанства, већ код свих, који поштено мисле, јака. Ја ћу вас о овој ствари у своје време још подробније известити, јер мислим, да српски свет о овом новом „помирљивом акту* ваља на чисто да буде.

Вести из места и са стране.

Јавни грађански састанак овде обдржан је прошле недеље у овдашњој српској позоришној дворани, као што о том јависмо напред да ће бити. На збору беше приличан број грађана овдашњих присутан и расправа је вођена нанемачком језику. Збор је овај био двојак: прво распраљало се о бриговоћењу сиромаши новосадске и подизању убогог дома овде по познатом већ програмуиз листа овог, и друго: о предлозима за одлуве г. проф. А. Сандића. Одлуке су донете једнодушно (против једног гласа) с малим изменама поднесених зато предлога, као што ми већ саопштисмо у своје доба, у позивном чланку на тај збор. У другом делу тог састанка, једногласно беху изабрани исти горњи часници. Затим уЈподужој беседи образложио је г. проф. А. Сандић своје, по знате из листа нашег такођер саопштене предлоге: да се руши брукшанац и подели бара новосадска ради проширења Новог Сада у том крају. Предлози исти бише без дебате са одобравањем једногласно дримљени за одлуке, путем представке

варошком овдашњем представништву ради даљих корака око тог. Попуњен је потом одбор дојакошњи и наново конституисан: за председника изабран је г. Ф. Шрајбер, јер досадањи не мога се те части примити; за перовође изабрани су исти горе поменути. У попуњени одбор уђоше од Срба још г. г. Стеван Јевтић, Ф. Недељковић, Др. Св. Максимовић, Шандор Адамовић. Одбор ће овај имати обе представке да састави и поднесе репрезентанцији варопиој и претходне кораке да учини, па после у своје време да сазове опет јавни састанак грађански, и извештај поднесе о свом раду. Прекјуче после подне прошао је краљ Милан поред Новог Сада враћајући се у Београд. Не знамо, да ли га је прошла нога. Железничку пругу Смедерево —Плана, какобеоградски листови јављају, градиће и у експлоатацију преузеће друштво аустријске државне железнице. Од Смедерева преко Дунава саградиће се мост, те ће преко њега ићи пруга Смедерево Плана; а на противној обали Дунава пруга ће се поделити у два крака. Један ће крак ићи на Белу Цркву а други на Панчево и Вел. Бечкерек. Истраге против гостију у Петрограду. Из Лавова доноси вест „Н. сл. Преса“, да је тамошња полиција позвала свештеника Наумовића нека дође казати, зашто је ишао у Петроград на свечаност славенских апостола. Наумовић је из Беча одговорио, да ради болести не може доћи, него да ће драге воље отићи на бечку полицију на испит, ако се тако нареди. Даље исти лист доноси овај други извештај из Лавова, да су Плошчански, уредник „Слова“, Марков, уредник „Пролома", одветник ДрДобрјански, Др. Корол и остали Русини, који су били у Петрограду на свечаности св. Кирила и Метода, позвани били управитељству полиције, да узрок свога путовања кажу. Управитељ полиције испитивао их је потанко о путовању, о говорима на банкетима и т. д. На ово су позвани одговарали. Управитељ полиције казао им је, да их је позвао на темељу наредбе 20. априла 1854, по којој може их осудити на глобу до 100 фор. или на затвор до 14 дана. Рекао им је даље, да ће најтежа казна пасти на оне, који су у свези са „Слав. Добротворним Друштвима", јер су ова друштва непријатељи Аустрије. Истрага води се даље и протеже се не само на, оне који су у Петрограду били, него и на оне Русине, који су у Петроград слали честитке. По задњим вестима, истрага је већ закључена. Очекује се осуда. Поговара се да ће многа русинска ђачка друштва распуштена бити. ћутимо и не велимо ништа на све ово.

Народна привреда.

(Земљорадка. Индустрија и ванатлијство. Фи-1 нансија. Сообраћајна средства.) t Гајење шећерне трске у Бугарској. Шећерну , трску гаје у северној Бугарској око Дели-ормана. . Пре 10—12 год. неки Турчин донео је из Мисира . семена шећерне трске и како не беше себичњак, то не само да није врио од својих суседа, већ их је i још нагонио, да сеју и поучавао, како треба, да то раде. Тамо се сеје семе на следећи начин: Земља за сејање се приреди, као год и за кукуруз. Земља , да је добра и разрађена, но не сме бити у скоро наћубрена. Сеје се у марту и мало доцније, као и кукуруз и на исти начин као кукуруз т. ј. у редове. Кад трска израсте l / e —l аршин високо, онда зађу, па очену доње лишће и земљу прекопају плеве. Шећ. трска сазрева у исто доба кад и кукуруз и скупља се, бере се, везује се у малене снопиће. Од једне леје шећ. трске, добија се 100—150 ока шећерног сока. Прерада и даља употреба шећ. трске бива на врло примитиван начин. Сок цеде, или на нарочитим малим пресама, у којима се трска гњечи онако у цело, или се исече на ситну парчад, па се у котлу дотле над ватром вува, док се сок не пречисти и не згусне. Добијени сок мало је мање сладак од меда, а изгледа од прилике тако као мед. Произвођачи га троше сами, место шећера, или меда. Средство да с кованлука одагнамо мраве* Тешко да има вованлука, на ком нећемо наићи на мраве, те душмане пчелине. Мрави разних врста, као да баш волу да своја гњезда и мравињаке на кованлуку граде или у близини кованлука. Ситни црни мрави, по својој мајушности и хитрости, често граде гњезда и по зидовима самих кошница или још, и по саћу од вуд безбрижно и не бојећи се чела сишу мед. Други опет, крупнији мрави шумски, који наилазе на кованлуке, подигнуте близу шуме, наносе пчеларству далеко више штете, јер не само да краду мед, него нападају и на пчеле, хватају ихпо земљи или из кошнице, убијају и односе, у мравињав Чудно је, да на кованлуку близу гувна не нападају мрави, што се могаше објаспити само близином сламе.... По чињеном покушају са сламом, веле да се обистинило, да слама може да послужи као срество против мрави. Треба, веле, под сваки подметач или кошницу у коју мрави иаилазе, метути руковед ржане сламе, тако половину обичпог снопа и мрави ће оставити не само подметач, него и сам мравињак, ако су га тамо засновали. Дебљим ил тањим слојем сламе можемо отерати мраве с кованлука, од кошнице, па и свуд наоколо око кованлука и препречити им све њихове „стазе и богазе" до коваплука.

>. Фи-