Застава

ЗАСТАВА

РУСИЈА И ПРЕДСТОЈЕЋИ РАТ.

Петроград, 2. априла. Већ одавно није се тако и толико о рату говорило, као што се сад говори. У најмирољубивијим круговима мисли се и говори се да овако дуго остати неће, и да ће важни и озбиљни догађаји наступи ти. Овако као што је, то правог и обиљеженог узрока нема, који би Русију на рат могао. Русија не мисли бар за сад на никога нападати, а сигурво нема ни другог кога, који би смелост имао Русији рат објавити. Све је то тако, али се опет о рату говори и за рат се спрема. У Руеији знаду за разне комбинације, које се против Русији кују. У Енглеској за сад држе, да је сукоб с Русијом одстраљен и док је Гледстон на влади, да до рата између Русије и Енглеске доћи неће. И у самоме бугарскоме питању. у ком је пре Енглеска предњачила, и која је своје прсте у свему умешане имала, сад се Ен глеска од Русије ве одваја и она споразумно с другим дворовима иде Али како је положај Гледстонов врло неповољан и како се његов пад због унутрашњих прилика, сваког тренутка очекивати може; то је вероватно, да ће до прелома између Евглеске и Русије доћи Што се саме Енглеске тиче, то у Русији конац и крај томе знају и уверени су, да he Енглеска у Индији настрадати и онај посед изгубити. Руеија је већ усредоточила велику убојиту снагу на граници Дфганистана и већ је гвоздени пут до Мерва пружила, ког he још продуљити и до саме границе усавршити. Већ та једна околност пружа Русији могућност, да с Евглезима онамо брзо рачун сврши. Сами народи у Азији имају вигое симпатије за Русију, него за Енглеску, и Русији преостаје само једно, да слободу и самосталност Индијанаца и других азијатских народа прогласи, па је онда Енглеска снамо свршила. Енглези рачунају ва Турску и слабост руског рат ног бродовља у Црноме мору. Уз то рачунају на Бугарску и интриге кнеза Батенберга, рачунају на Аустрију и држе, да би против Русије коалицију створити могли. Што се Турске тиче, та је данас за себе, као и за сваког другог немогућна постала Енглези покушали су још прошле године, да се с Турском споразуму и да у случају рата исту за себе задобију. Турци отказали су Енглезима свако суделовиње и изјавили су се за неутралност. Енглези ишли су даље и тражили су посредством кнеза Батемберга помоћ у Бугарској. Бугари незнајући можда ни сами, у колико су играчка у туђим рукама, а понајмање имајући појма какве ће последице сва та игра за Бугарску имати, учинили су без знања и договора Русије корак,

кога никад учинити не би смели. Данас, кад је криза у неколико већ прошла, чак и бугарске чорбаџије и бивше турске еФендије у својој покварености увиђају, у колико ће Бугарска у свој овој кризи више штетовати, него проФитирати, исто онако, као што и у Србији увиђају, камо их је довело, што су управо против Русије и возећ ее на туђим колима радили? Србију су њени „пријатељи“ материјално убили и уништили српског сељака и трговца с већим теретима и порезима оптеретили и сада се од Србије не боје више. То је постигнуто. Док је Србија дсбро сто ала, било је разних интереса и многи су се на Србију освртали. Данас тога више нема, и у Србији искусиће код прве злобне прилике: ко су им и какви су им пријатељи? У Бу гарској бити ће то исто, и jom треба само једна криза, пак су и они свршили. Још онда кад су непријатељи Руса и Словена на Балкану бушили, смерало се Русију у тај заплет увући и ако ништа више, а оно сслабити. Русија звала је за све то, б|анила је у колико је могла ивтересе и достојанство српског, као и бугарског наварода и кад би до крајности дошло, то Русија Србију, и Бугарску напуштити не би хтела исто као што је муком и болом гледала како та јадна браћа по туђем ваговору, једен другом гроб копају и своју будућвост у исти закопавају. Непријатељи Русије и Словена рачу нају да су у Србији и Бугарској ипак корена заграбили, и да ће у првоме рату Срби и Бугари против Русије војевати Тако веровање исповеда недавно и „Pester Loyd“. Да ли би то тако збиља и било, то је тешко погодити; али у Русији не верују, да би то могло бити али се они ипак само на своју снагу осврћу. У Русији рачунају на сваке, пак и на најнеповољније околности. Ако би до рата дошло, то у Русији рачунају на највећу противност и савез као и у кримском рату. Али пре него што би се Русија у неизвесан рат упустила, она ће се дуго у резерви држати и никаква повода дати неће, да рат изазива. Рекао бих да руски противници то и предвиђају, као што им је то и по знато, да је Русија за највећи рат спремна и да ће од свакога рат примити и своје достојанство до крајности бранити. Говори се, да у Русији новаца нема. Ко тако мисли, тај се вара. Да у државној благајни ни гроша нема и да су државна средства исцрпљена, то треба само царев мани Фест на народ, пак ето новаца и свега што народ има. Али се зна и то, да у руској државној благајни доста новаца има. Ратно министарство снабдевено је са свим што треба и не треба му ни гроша за набавке са стране. Два милњуна војске

и 360.000 коњице стоји на први позив спремно, и оно треба да је добар момак, који х ће да се с Русијом сукоби. То неће бити ратовање од 7 дана него дуг и страшан рат, а данас окром Русије ни једне земље у свету нема која би у стању била дуготрајан рат водити. Русија то може, а она има свога генерала „Марозова* (Зиму) који би свакоме, као оно Наполе ону првоме код Москве ногом за врат стао. Причају, да је недавно цар Алексан дар новчаног министра запитао: да ли и колико новаца у случају рата спремно има? Министар одговорио је, да има, али за већи и дугачки рат да нема Цар му прилети. !,Уз своту с којом располажете прибројте још 300 милијуна рубаља које би ја отачеству у нужди пружио!“ Та царева примедба прочула ее кроз народ, и од онога вреиена много друкчије сматрају у Русији рат, но досад. У кратко да вам речем : Русија не жели рата ; али ако би приморана била, и ако би јој когод рат понудио, то ће га и примити ; и ратоваће као никад до сад, т. ј. бориће се на смрт и живот. Још се проносе гласови о састанку цара Александра и Султана. Султан изјавио је жељу, да се с царем еастане, али, како се на Фатализам и Фанатизам Ту рака освртати мора, то би тај састанак као случајан на црноме мору бити имао. Турци противе се да Султан икојему „ђаурском“ владару на сусрет или састанак иде, јер мисле, да им од онога времена царевина пропада, откако је Абдул Азис у Еуропу путовао. Цар Александер по шао би можда у Цариград и овамо се са Султаном састао; али би то за велику политичку комбинацију држали и узели. Ако се ве састану, то ће велики везир у Аивадшу доћи и онђе цара Александра поздравити. П.

ИТАЛИЈА

Од времена велпке Француске револуције па све до данашњег дана по Европи се одушевљавају људи за три света речи: за слободу, једнакост и братство. Те речи нашле су најодушевљенијег одзива у Италији. Италијанци су се одушевљавали и борили како за своју слободу, уједињење и самосталност, тако и за слободу и самосталност другим народа. Талијанска крв није само попрскала талијанско земљиште, него је и обојадисала и српску Дрину и херцеговачке стене, као што је текла и у обрану Француског народа против освојачких пруеких ордија. Где год се борило за слободу, ту су били и синови Италије а Гарибалдијеви војници. Нарочито

ми им Срби морамо бити захвални за оне силне симпатије премд српским државама и угњетеној раји у Турској, као и за услуге, што су нам учинили талијански добровољци, борећи се за ослобођење и уједињење српског племена на балканском полуострву. Поред таког слободоумља, које се простире чак и на друге народе, са свим је природно, да талијански народ није могао вечито остати у ропском и срамном положају, у којем се налазио све, док се није ујединио. Талијански народ беше раскомадан на много држава и државица, али дух једног Мацинија и мишица једног Гарибалдија, као и патриотска политика пијемонтског двора ујединили су у једну целину раскомадане удове тог народа. На Манцинијевој и Гарибалдијевој за стави беше поред уједињења и република исписана, али кад видише да страначка поцепаност може шкодити уједињењу, кад видише. да ће талијански народ непрестано бити поцепан и под туђим игом, док се политичке странке буду свађале : да ли мовархија или република? — они онда нису се одрекли својих републиканских начела. него су почели свом свагом радити, да се прво створи уједињење талијавског народа, па онда ће се тек у уједињеној Италији разрачунавати са престолом и са својим монархичним противницима. И заиста: уједињење Италије, то је у главном делу Мацинијево и Гарибалдијево, а разуме се, да великих заслуга има и патриотски пијемонски двор, но којег можда и нису руководиле само чисте патриотске побуде, већ и жудња за увећањем државе, за што већи број поданика и за што већи сјај круне. Али били мотиви какви му драго, гладно је, да је пијемонтски двор патриотски делао, а његов представник носи сад круну као краљ уједињене Италије. Док се дакле ломило између уједињења и ослобођења испод туђинског јарма с једне стране, а републиканизма с друге, донде је републиканизам остао у страну и баш највећи републиканци, као што је н. пр. био Гарибалдија, поклонио се краљу, док се не реши прво питање о националном уједињењу. То је питање већ решено и ако талијанске иредентисте веле, да још има неослобођених талијанских крајева, које треба ослобађати и великој Италији присајединити. Ни о томе нећемо да споримо, да ли има или немајош неослобођених талијанских крајева, али тек се признати мора, да је талијански народ у главном уједињен, дакле је пиаање о уједињењу талијанског народа у главном решено. По томе је са свим појмљиво, што је у Италији дошло сад на ред питање о вла-

Л И С Т А К. ИЗ ГРАНИЧАРСКОГ ЖИВОТА.

I. Граничарски лов код Вероне. Улицом граничарског села И. иде и готово у сваку другу кућу сврће горчило с општинским пандурима и оружанвм жандарима. За њима иду троје кола. у која се трпа све, што горчило по егзеквираним кућама нађе и што је још пре тога еапљењено било, па пошто дотични до сад своју порезу платили нису, то им се сад одвосе све ствари, за које је горчилово око запело. Ту су ти на колима бурад, ту котлови, ту бакарно и разно друго посуђе, ту ормани, кревети, јастуци и ссакојако друго покућство, па чим се која кола напуне, одма их терају у општинску кућу, те кад се тамо испразне, враћају се натраг и товарење се наставља. Чак и свиње, коње и краве терају пандури из појединих кућа у општинску. Услед тога велика је ларма по селу. Жене плачу и куну, деца вриште, људи псују и инате се са горчилом, а у тој општој ларми један стари „верглаш" на крају улице баш завршује ону познату граничарску песму: „Радо иде Србин у војнике.“ „Лепа песма!“ рече чика-Марко, држећи камиш у зубима и пљуцнувши на једну страну уста.

„А богме леп беше и коњ, што ти га је мало час отерао горчило!“ примети Марков сусед Сава. „Ех, божја воља!“ уздахну чика-Марко, а „верглаш“ на ћошку отпоче с нова свирати-: „Радо иде Србин у војнике.“ „Лепа песма прихвати сад бата-Јова, други Марков сусед али лепа беше, док је лепо било, а откад ови покори насташе, богме не марим је слушати ни у вароши, кад војничка банда свира. Теби узеше коња, мени отераше два угојена свинчета, а Сави ето покупише све из куће, као да је у наше село упала душманска војска, те узима од људи све, што нађе. Богме, браћо, тешко нама! Зла су времена наступила." „Тако нам и треба, кад нисмо код Вероне паметнији били!“ рече замишљено чика-Марко, а у том се тамо из петнајсте, шеснајсте Куће поче разлегати врисак и плач. Пандури извлаче из куће јастуке и душеке, а жена се ухватила обема рукама за један душек, плаче и не да, да исти однесе пандур на кола. Око пандура и жене вриште два три детета, а горчило поред жандара стоји, па псује жену и горопадно заповеда пандуру, да носи душек „Не дам врискала је жена да ми испод болесног детета однесете душек!“али сада приђе и жандар, те отури жену, а пандур однесе душек на кола. „Не могу више да гледам овај покор и ову

напаст“, рече чика-Марко, и уђе у своју кућу а ја за њим. Ваља ми овде споменути, да сам ја пре два три дана дошао мом чика-Марку у госте, те сам био сведок свих тих жалосних сцена, кад је горчило дошао у граничарско село И., да људима односи ствари. И мени је мучно било да гледам, како се људима односи све, што имају, и да слушам плач и лелек жена и деце. За то сам и ја за чика-Марком одмах ушао унутра, али ме је непрестано копкало, да дознам, зашто је чика-Марко рекао, да им тако и треба, кад нису могли код Вероне паметнији бити. Одмах га нисам смео питати, јер је био још љут, па би ме можда још испсовао, што му са таквим питањима досађујем, кад се њему са свим друге мисли врзу по глави. Него у вече, кад смо пред кућом на клупи седили са нашим суседима Савом и бата-Јовом и кад су они почели говорити о свом пређашњем граничарском животу, па га сравњивали са данашњим, употребим ја згодну прилику и запитам чикаМарка, шта се то збило код Вероне. „Хеј!“ уздану бата Јова. „То су били лепи дани, али наша се верност сад рђаво наплаћује.“ „Зар си и ти тамо био, бата-Јово?“ запитах ја. „Да богме и ја, као и Марко и Сава, али која вајда, кад смо имали сва тројица луде граничарске главе, те нисмо се ни с чим спомогли. Нами сада носе све из куће, а ми тада давасмо дру-

гима и нашу крв и све, што смо имали и што смо задобили. Ето, нека ти твој чика-Марко прича. Он зна најбоље.“ „Дед’ молим те, чика-Марко, испричај ми, шта је то било код Вероне,“ окупих ја чикаМарка. „Та није било бог зна шта,“ отпоче чикаМарко, пошто се мало промислио, а том приликом и лулу запалио. „Претурили смо ми граничари много преко главе, па бих ти могао до божића причати, а још не бих био готов. А и како не бих ти имао причати, кад је црни кајиш (војничко обиљежје граничара) допирао свугде ? Шта од нас није било и где ми нисмо били? Кад је мирно доба, ниси знао, шта-да пре отпочнеш: да ли да обрађујеш њиву, да ли да одеш на кордун, да ли да војничком роботом насипаш и оправљаш друмове, да ли да носиш песак и камен за зидање немачких школа, касарна и официрских кућа, ех! та имали смо сијасет послова, а уз то ти сваког часа претила батина и „штукхауз“. А кад је опет ратно доба, онда остављај кућу, жену и децу, па ратуј против Француза, Талијана, Мађара и, ти свети боже знаш, против каквих још нација. Него, кад ти је синовче, баш воља, ево да ти испричам тај случај код Вероне. „Беше то лета 1859. Француз и Талијан заратише на нашег цара, а наш цар шта ће, него дај своје верне граничаре овамо. Било је и друге војсве, али тек црпи кајиш је свугде

„ЗАСТАВА" ивлави редовно средом, петвом и ивдељом на целом табаку а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсву вн целу годину 14 ф _ „ вн по године ? ' ’ на четврт године .. . . ', 3ф w ua 1 иесвl ' 1 *. 20 н. За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17‘/, дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 55. У Новом Саду у среду 9. (21.) априла 1886. ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, ва жиг се плаћа по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. HEHACMAfcEHA ПИСМА не примају се РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.