Застава

давинској Форми, питање о монархиЈи и републици. Само су монархисте у народу и v талијанској скупштини између себе тако поцепани, да тиме знатно одлакшавају посао републиканцима и управо и нехотице агитују за републиканска начела. Та поцепаност и незнање, шта да се чини, најбоље се види отуда, што се данашња талијанска влада р‘ шила, да згодном приликом разреши сабор, но не сме то одмах да учини, јер се боји, да ће републикански посланици још у већем 6pojy ући у нови сабор, него што су у овом садањем заступљени. Али ни са данашњим сабором не може у љубави живети и мирно владати, јер су јој репуб пиканска и монархично - опозицијона странка додијале, па мора разрешити такав собор, у којем нема сигурне већине, а то ће учинити и расписати нове изборе онда, кад буде мислила, да је за њу најзгодније време и да ће моћи при изборима задобити већину за се Очевидно ее дакле у талијанским унутарњим питањима спремају велики догађаји, а ми тврдо држимо, да ће поред свих неприлика коначно ипак победити чисто слободоумље и демократизам над политичким језујитизмом данашње владе и разних монархичних странака. Дух Мацинијев и Гарибалдијев славиће тада потпуну победу, јер њихов љубљени талијански народ не само што ће онда бити уједињен, него и са свим слободан. Ми пак Срби немамо од те победе што страховати, него је шта више, морамо желети и од свог срца радовати јој се, јер онда ће Итвлија ступити у савез са Француском, па ће онда обе те државе с тим жешће и успешније и хтети и моћи бранити своју сопствену слободу и самосталност народа на балканском полуострву, што ће захтевати интерес самодржања у тих двеју великих, слободних држава. Што више слободних држава, с тим ће већма и њихов опстанак осигуранији бити.

имао првенство, т. ј. кад се пође у ватру. Нико није умео боље да се бије и нико није већма гинуо од граничара. Ја мислим, да се ископају у Италији све граничарске кости, да би се онда од Оршаве еве до Беча могла по Дунаву направити ћуприја.* „Ал би се и те кости заплакале, кад би виделе наше данашње јаде,* прекиде бата-Јова чика-Марка, „те би се од њихових суза Дуаав претворио у море и све нас подав. о." „То би још једино добр>- било, што би нам наши праоци учинили, јер и тако њихова крв и њихове кости не донесоше вам никавво добро,“ примети Сава. „Не хули на наше праоце," рече Сави срдито чика-Марко. „Ако су што згрешили, по кајали су смрћу својом, а што је вами сада зло, криви смо сами.“ „Али молим те, чика-Марко, немој прекидати своју причу,“ рекох ја. „Та ја не прекидам, него сам само Сави морао рећи две три речи. Али да се вратим, где сам стао. Дакле Фравцуз и Пијемонтез то је, знаш, прави Талијан, а они други у Ломбардији и Венецији били су под нашим царем јако су нас притисли. Ми смо се тукли, што је право, али у њих беше в< ћа сила, а богме и боље вође, те ми с њима не могасмо изићи ва крај. Уз то у самој царевој земљи, j Ломбардији и Венецији, били смо као у душ-

манској земљи. Сви су држали са Французом и Пијемонтезом, нас су пак мрзили као смрт. Е тако стојасмо ми, читав један граничарски батаљун, код Вероне баш код железничке станице. Уједаред чујемо из далека како звижди жељезница. Није да звижди па да престане, него звижди непрестано и то тако јако, да мислиш, е сви региментски хорвисти дувају ва јуриш. Море рекох ја, који ће то бес бити ? Јесам ли ти то баш рекао, Саво?“ „Да, то си баш рекао.“ „Та ту сам и ја био а , рече бата-Јова, „па као данас да гледам, како смо сви с пушкама изишли, да дочекамо жељезнвцу.“ „Ето ти на послетку дојури жељезница до нас“, настави чика-Марко. „До станице је непрестано звиждила, а кад стаде, оно скочи машиниста доле и дојури као без душе до нас са речима: „Унутра су Пијемонтези и Французи." После смо дознали, да су тај влак Талијани у Венецији отправили Французима и Пијемон тезима, па су мислили, да ће се као аустријски влак провући кроз пашу страну и доспети до Талијана, е али су се преварили, јер их је издао машиниста. Ми пак чим чусмо, да су ту Пијемонтези и Французи, а ми навали на поједина кола. Е боже благи, шта ти ту не беше! Пуни вагони саламе, сира, хлеба и вина, све намењено за француску и пијемонтезку војску, е али вије коме је намењепо, већ коме суђено,

те тако је наш батаљун тог дана имао шта Јести, јер и тако не добисмо већ од два дана ништа за јело. У једном вагону нађосмо и неколико оружаних француских и пијемонтезких војника, али ови се одмах предали, чим су на нами видели црне кајише. Фравцузи се из почетка не хтедоше предати, али кад им један Талијан рече талијавски а ти знаш да ја знам талијански да се не шале са црним кајишима, а они попустише и предадоше се. Тако смо ми испразнили сва кола. Само једна једина осташе, а била су под локотом, но ја, Сава и бата-Јова упремо се, те обијемо локоте. Отворисмо кола, а кад унутра, оно све сама наслагана мала бурад. Бурад су била тако мала баш као она у нашег грк-Алексе, у којима држи ону рибу, што их зове „русима.“ Изваљамо ти ми та бурад на поље, па дај да видимо, шта је унутра. Куцам ја прстом, али некако чудновато звучи. Јесте пуно, аман |није вино. Код вина друкчије звучи, кад закуцаш прстом. На послетку шта ћемо, него дај да одаднијемо. Кад смо одаднили, а оно унутра све сам сребрн новац. Није шала, беше ваљда педесет таквих буради и свако пуно са сребрним новцем Осим нас било је ту још и других граничара. Један од њих рече, да ми тај новац узмемо за себе и међу собом поделимо. „Јок!“ рекох ја: „Што је за јело, то је наше, а ово је царево. Ми смо се цару закле-

ли на верност, па нашу заклетву не смемо погазити, као што ће и њему светиња бити реч, што је нами Србима задао још од несретне 48-ме године. Сад су придошли и сви остали граничари, а тројица четворица тражише силом да се подели благо, но кад ја са батаЈовом, Савом и |другима упресмо пушке и рекосмо, ко дирне у царево благо, одмах ће живот изгубити, онда се сви умирише и ми предадосмо сву бурад царској ређименти.“ „Да, да, лепа су то времена била,“ рече Сава. да Ми тада носисмо бурад пуну са сребрним новцом, а да смо их задржали, ко зна, да ли би нам данас горчило из куће терао коње и свиње и односио све ствари, што имамо. Ми смо увек верни били па ипак прођосмо као нико Можда би по нас боље било, да смо друкчији били. Неверни као да боље пролазе.“ * * * То је прича чика-Маркова. Али после тога причао ми је он још врло много других ствари из доба српско-мађарске борбе и талијанских ратова. Све су те приче интересантне и поучне, те је вредно, да их читав српски свет сазна. За то ћу ја приче мога чика-Марка износити од времена на време на јавност, а свака ће прича за себе сачињавити целину, као и ова о граничарском лову код Вероње. 3. 1.

Политички преглед.

Угарски сабор у седници од 16. о. м. одгодио се до после ускршњих празника. У тој седници прочитани су по трећи пут усвојени законски предлози о уређењу општина и дисциплинарног поступка. „Дакороманске агитације “ За дивно чудо, да мађарске шовинисте у сваком покрету немађарских народности виде неко чудовиште, које ће да смрви нашу заједничку домовину. Сада су отпочели хајку против Румуна, и сваки њихов покрет крсте „дакорумунском агитацијом*. У Мармарошу устали су отворено тамошњи Румуни против рада задруге за помађаривање. То је дало повода шовинистима, да овај оправдани покрет Румуна у обрану своје народности, назову „дакорумунском агитацијом". Дигли су по својим листовима грају, сазивали су неке скупове, на којима су закључили да се сам краљ умоли, да стане на пут овим агитацијама. Дошла је напослетку ова ствар и пред сабор. Посланик Херман интерпелисао је о овоме министра Тису, наглашавајући да ове агитације потпомаже тамошњи поджупан Михалка (?). Тиса је одговорио да тим „агитацијама" треба стати на пут, но за њи је најмање учинио Михалка. То нам није ни мало чудо што Тиса брани свога чиновника-мамелука. На против чудимо се, како је Херман и могао помислити да ће један Тисин чиновник смети радити с Румунима. У осталом шовинисте су се и овога путе обрукали.

За своју тврдњу да nocToj'e неке , државоопасне“ агитације нису изнели никаквих доказа. Распра између краља и скупштине. У Шведској је опет настала распра између краља Оскара и скупштине. Краљ нађе за потребно да одреди плату старијем сину, коме је сада 28 година. Државни савет одобри краљев поступак и поднесе скупштини законски предлог о томе, али скуп втина изјави да никако не може одобрити да се повећа плата краљевој породици. Сваколика штампа па и најумеренија потпомаже скупштину и вели да су краљеви синови наследили добро наслеђе од своје бабе, па могу лепо живети од својих прихода, а да им не плаћа народ бадава. Румелијско питање. „Пол Кор. а донела је текст протокола односно румелијскога питања, који су посланици великих сила 24. пр. мес. потписали ва конференцији у Цариграду Он гласи у српскоме преводу: „Силе су споразумне да усвоје следеће формулисане одредбе односно румелијскога питања, и у исто доба одобравају, да се оне у овој форми обзнане и оснаже. 1. Звање главног гувернера источне Румелије пренаша се на кнеза бугарског сходно члану XVII. берлинскога уговора. 2. Све донде докле управа над источном Румелијом и кнежевином Бугарском остане у рукама једне и исте личности, одвојиће се од ове провивције мухамеданска села у округу крџалијском, као и она мухамеданска села, која леже у околини Родопа и која су до сада била ван управе источне Румелије, и њима ће непосредно управљати царска влада на основу оних права блистателне Порте, која се одређују у XV. члану берлинског уговора. Делимивацију овога округа и поменутих села извршиће техничка комисија, коју ће одредити блистателна Порта и бугарск< кнез. Она ће радити на овоме земљишту и при раду своме варавно да ће водити рачуна о потребним стратегијским условима у корист царске владе. 3. Да би се за вечита времена осигурао ред и мир у источној Румелији, исто тако да би се осигурало благостање свију поданика Његовог величавства, који у овој области живе, блистателна Порта и кнез бугарски наименоваће једну комисију, која ће испитати органски статут и измевити га према месним потребама. При томе ће се узети у обзир интереси отомавске државне благајне. Ова ће комисија довршити свој рад у току од четири месеца, па ће се он после поднети цариградској конференцији на одобрење. Док ове измене ве добију одобрење, управа над провинцијом повериће се мудрости и верности кнежевој. 4 Све остале одредбе берлинског уговора, које се односе на кнежевину Бугарску и источну Румелију, остају и даље у снази. Силе ће овоме акту дати своју формалну санкцију на једној конференцији у Цариграду, чим буду у стању, да санкционишу ревидирани источно-румелијски статут. Дано и потписано у Цариграду 24. марта 1886 год. у царскоме двору у Топхани. Потписали: Саид, Сервер, Калис, Радовић, Нелидов, Уиљам Вајт, Галвања, Габриел Ханото“. Полу-нотабилитетство.

„Док см тако пев’о, викаше ми: „слава! Ала је то мудра и иаметиа глава!“ А кад мудра глава поче дедат тако Јаој и наопако... “ Бодеистет. Кад се међу нами поведе реч о немару, нехату, или о томе, како смо на свима пољима ударили унатраг, сваки ће некако тужно пре-

врнути очима и рећи: „тако је." Ни заљубљене девојке ве говоре толико о смрти, колико ми о томе, како је код нас све пошло наопако. Па опет, да грозна језуитизма! Јер покуша ли ма ко, да јавно обележи и потање нацрта какву ману, која избија у књижевности, позоришту, или ма где, на тога се одмах диже дрека до неба. То је онда човек, који хоће да руши „ауторитете“, обара установе, произвађа покор. Пишите о немару, застоју, нехату колико хоћете, просто вам је. Ал само пишите у опште. Тек кад се очепите за какву нарочиту ствар или нарочито име, онда је зло Сваки то као оно овца бега одмах у гомилу; неда се никако одвојити. И онда јао вами. Устанете ли против Германа, он вам довикује: „безбожниче, ти хоћеш да рушиш, не мене, но православну цркву!“ Устанете ли против несретне политике краља Милана, тада вам се довикује: „Изроде, није теби до њега, него би ти да упропастиш Србију ! а Речете ли, да вам се што шта не допада код позоришта и да ће те о томе писати, вами се довикује: „Аха, сад те дакле познасмо! Ти би да упропастиш позориште!“ и већ и т. д. и т. д. Ја сам тврдо убеђен да овако не могу поступати људи, којима је стало до тога да се неке мане излече. То је тактика језуита, а њоме се могу служити само људи којима или није стало озбиљно до поправака, или немају за то смелости, ни заузимљивости. Знам, да има и такових, који доиста увиђају да треба поправака и измена, и који би се радовали, да се стање на боље окрене. Ал кад се почне ва томе радити, те неко већ очепа руком зло, они се онда нађу у незгоди, те мрзовољно узвикују: „Ух, та то је сувише.... зашто баш томе не дај у мира; што се баш тако морало почети ?! “ И то је баш оно, што се мора обележити као полу-нотабилитетство. Хтели би да лече, ал да не буде медицина горка. И што се не може са кандис-шећером излечити, то волију да остане како је. На овакав начин дабогме да се не може доћи ни до чега, и да ће наше јавне ствари ићи непрестано на горе. Да смо умели да поднесемо истину, да смо умели да отрпимо критику, не би овај застој овладао ни у политици, ни у књижевности, ни игде. Ми смо се научили на неки гробни мир, сваки се осећа добро у овој чами и трулежи, па се нерадо покреће. Ко покуша да тај мир поруши, ко каже: „треба се богме засукати, па поправљати, дотеривати, реформисати, тај је „рушилац мира“, човек незгодан, “ који би хтео да све окрене тумбе. 0 свему томе могао се свако уверити, а што се мене лично тиче, ја се уверих и сувише. Свака тежња, да се наше јавне ствари баце у народ, одбијана је. „Народ не треба све да зна, има ствари које га се не тичу,“ говорило се. Али баш с тога, што је народ у последње време одстрањиван од свега, није он могао да се загреје за начело, да буде само „бирачка машина.“ Па бар да је све ишло у реду, бар да је све напредовало, било би још којекако. Могло би се рећи: „Ето народе видиш да је и овако све добро, па шта тражиш преко леба погачу?“ Ал није ишло све добро, но је ударило све натраг. Интелигенција је већином постала мекушна, незаузимљииа, неки је део чак и упустио и издао. Па и под тим приликама није било воље, да се мало већма промешамо. Подсећам само на време у очи избора за наш минули народпо црквени сабор. „Застава“ је у оно доба доносила неколико чланака о томе, да треба увући у сабор поред кругова који се баве књигом и пером, још и трговце, занатлије, ратаре.

Томе је било више узрока. Трговци, занатлије и ратари беху вазда заузимљиви за наше јавне ствари. Ваљало их је дакле увући и у сабор, где би чули и њихово мишљење, а иначе би се ти људи на тај начин већма дотерали, поучили, усавршили. Иначе беше некако незгодно тражити, да у сабор уђе само књижевни круг, јер баш тај круг људи није у последње време никако оправдао наде и поверење народа. Напослетку, требало је показати свима и свакоме, да српски народ није спао на ђурђевиће и Максимовиће, само зато, што су вешти у политици а овамо се политички проневаљалише. Па шта је било из свега? Др. Плија Вучетић певао је после сваког таквог „Заставиног* чланка, у „Срп. Колу“ песму о „искључивој интелигенцији. “ А кад се „Застава 11 није на то освртала, онда је он нападе и назва њен рад демагошким. Боже мој! Дакле је то дражење народа ако му кажеш: „ Имаш и ти нека права; није ни твој мозак испуњен црним мраком, не мораш слушати ни бирати оне синове интелигенције, који те преварише." Све су те појаве врло жалосне. Ако вазда бранимо оно што не ваља, то мора напослетку отуђити народ од свега, те ће постати равнодушан и према најсветијим стварима А није богме довољно преврћати очима и тужним гласом говорити о немару и назатку. Треба све то и лечити, поправљати, дотеривати. Но као што рекох, велико је зло, што се томе код нас толико опиру. Сувише се научисмо на хвалу и кађење, па чим коме ма шта пребациш, одмах виче, како си му очи ископао. Поправкама се опиру две врсти људи. Једни веле: „зло је већ толико велико, да се неда поправити, с тога је узалудно свако кочоперење, свака борба, но треба савити колена«. Они, који тако говоре, то су нотабилит ети. Друга врста људи вели: „зло је велико; немар је силан“ али ако тражите од њих да поправљују и лече, они усгају против вас. Ти који тако творе, то су полу-нотаби литети. Као што се види разлика је само у речима, а у ствари ми не можемо ни до чег доћи ни по једнима ни по другима. Ј. Т.

Колико посланика и бирача отпада према новом попису у Србији?

Ако сравнимо број посланика и бирача по списку означавајућем, колико се где према броју пореских глава има изабрати посланика за скупштинску периоду 1885., 1886. и 1887. године, сабројем посланика и бирача, по списку последње скупштинске периоде онда ћемо добити овај резултат: последње периоде ове периоде Окрузи: бирача, посланика бирача, посланика алексинач. 13.490 5 11.788 5 Београд 6.275 2 7.198 2 београдски 10.145 5 13.840 5 ваљевски 17.519 6 16.117 6 врањски 11.479 5 9.223 4 јагодински 15.516 6 13.154 5 књажевски 12.851 5 9.089 4 крагујевач. 22 698 9 17.881 6 крајински 18.537 7 16.171 7 крушев. 14.713 6 11 467 6 нишки 24.803 8 22.434 8 подрински 10 758 4 9 522 4 пожарев. 38691 14 35.943 13 пиротски 15.095 6 15.404 6 руднички 9.940 4 9.727 4 смедерев. 17.550 7 13.095 5 топлички 10.079 5 8.162 5 ужички 20.673 7 13.424 7 црноречки 15,232 6 11.193 5 чачански 11.821 5 10.300 5 шабачки 17 382 7 12.478 4 ћупријски 14.047 5 15.091 5