Застава

ЗАСТАВА

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ.

Ступамо с овим позивом пред народ за то је нужно, да од своје стране кажемо коју „Застава* је много препатила. Нећемо да говоримо о старијем времену, већ ћемо споменути само доба, откада су лреузели уредништво људи, који га и данас воде Од тог доба ево ће да се ваврше лве године. За те две године добили су ,3aставини“ уредници годину и три месепа да проведу у државном ватвору. Осим тога не само што је „Застава* морала незаконито дати 5250 Фор. више кауције, него је и сад оглобише са 708 sор„ која свота ако се до рока не допуни, онда мора „Застава“ престати. Ми ово само за то спомепусмо, да се види, с каквим сметњама има „Застава“ да се бори и да јој опстанку велика опасност прети, ако је не подржи народ, ако јој народ обилатом претплатом не осигура опстапак, јер „Застава" ван народа нема другог пријатеља. Свима је она трн у оку, сви би је хтели уништити. али док јој је народ пријатељ, донде се она не плаши никаквих сметња и нпкаквих непријатеља. С друге стране морамо споменути, да је уредништво за те две године све учинило, како би ,3аставина“ садржина што обилатија и што изврснија била и како би што потпуније одговарала евим захтевима читалачке публике и тако што боље заступала народне интересе. Ми смо се постаралн да имамо ваљане дописнике не само из свију наших крајевц, не само из свију осталих српских покрајина и земаља, као: из Србије, из Црне Горе, Далмације, Босне и Херцеговине, него и из Петрограда Цариграда, Париза Румуније, Бугарске и т. д. Иоред тога ми смо завели рубрику „Из словенског света*, те тако ,3астава“ прати књижеван и политички покрет меŁу свим Словенима. што до сад није ни један српски лист чинио. А да би „Застава* у будуће још боље могла пратити покрет меру свим Словенима, радила је и радиће и даље, да сви словенски листови ступе у свезу, те fie тако својој задаћи моћи још боље одговарати. „Застава* је имала па уму и увек је за<*тупала како интересе и потребе наших појединих сталежа, тако исто и укупног народа. За прву цел створило је уредништво у »Застави 41 трговачко-запатлпјски део и петком издаје лист за народ. Да је пак увек заступала интересе цело купног нашег народа, томе је сведок, што се „Застава* увек пеустрашиво борила за начела српско-вародне слободоумне странке. И не само то него је „Кастава почела озбиљно радити на том, да српско-

народна слободоумна странка одржи ве-| лики збор, на ком би се утврдио народни програм н створила чврста партајска ор ганпзација, јер без тога наш ће покрет увек лабав бити „Застава“ ће по томе и од сада, као и до садаживо радити на том, да нач ла српско-народне слободо умне странке доŁу до победе, а у том раду неће је задржати вико, ако је само народ што обилатијом претплатом потпомогне. ,3астава“ стоји и пада с народом. Без народа нема јој ни за часак опстанка. С народом пак вечито ће живети С тога се обраЂамо молбом и позивсм на српски народ у опште а на „Заставине" многсбројне пријатеље на по се, да нас у овом судбоносном времену, када „Застави" одасвуд опасност прети, у нашем мучном раду што многобројнијом претплатом потпомогну. Ми ћемо своју дужност чинити, али нека и народ своју учнни. па ће се онда „Застава* и на даље моћи неустрашиво борити за света народта права и народне интересе. ,3астава“ ће и од сада изилазити четири пута недељно, а стаје на годину 14 Фор, на по године 7 Фор. на четврт године 3 Фор 50 нов, а на месец дана 1 Фор. 20 нов. Осим тога може се свако обашка претплатити на број за народ. који петком излази и који годишње стаје 3 Фор, на по године 1 Фор. 50 нов, ана три месеца 75 нов. Ми се чврсто надамо. да fie народ разумети наш глас и да ће нас у нашем мучном раду обилатом претплатом потпомоћи. У Новом Саду 18. децембра 1886. Уредништво „Заставе “

ОД КАДА ЈЕ ТУНИКА У МОДИ...

Многа је беда наишла на наш кукавни нерод. Поред те беде он је посрнуо, ослабио, погубио се. У том стању шкоди и маленкост. Кад је човек здрав, не познаје му се јако, ако баш мало и претера. Ал кад се поболе, онда му шкоди и промаја, онда треба трипут да се чува. Тако је и с на родом. Народ, кад му је добро, претера мало, ал не подлегне, многу ману прекужи, много што шта издржи, па не јаукне. Али кад наиђу зли дани на народ, онда му и најмања погрешка шкоди; иде му о глави. Тако је то данас с нами, па за то добро пазимо, шта радимо. Данас ћу говорити о једној мани нашег народа, која нам у овом нашем злу јако шкоди. Ту је ману наш народ опевао у оној познатој песми: „Од када је туника у моди. . Но да се добро разумемо. Ја не мислим, да су баш сасвим истините

оне речи: ,Од када је туника у моди, од то доба црн комад уторби.“ Што нам је дан sc црн комад у торби, томе има много узрока. 0 ја би ту народну песму изврнуо овако: ,Од кад нам је црн комад у торби, не сме даје туника у моди.“ Но на послетку то није сад главно. Главно је, да нас овај раскош и мода убија. Ко се грчи у мукама томе мало треба. Ви можда мислите, сад ћу ја почети да држим народу придику. Нећу! Придика и помаже и не помаже, то је како кад, ал има нешто, што помаже, а то је доб а р пример. Сваки добар пример је жива придика, и то придика, која говори не речима, него делима. Ал ко да почне добрим примером? Па нек почне онај, коме највише шкоди овај раскош, нек почне дакле сиротиња. То је до душе лако рећи, ал ја мислим, да нису то врата, на која треба најпре закуцати. Сиротиња нема прилике, да се развије и поучи, она нема увек довољно времена ни да мисли. Нек почну они који су учили, који се хвале, да су мудри и који заиста треба да иду добрим примером напред Ови, који су унели тунику у народ, нека је изнесу напоље. Но ја не волем, да развлачим на дугачко. Јер често човек тумачи и претреса по ваздан, па га опет не разуму. Ја ћу казати шта ћу, па крај. Ви други после судите. Наше ученице, које се уче у учитељској школи, знам да имају много учити; наше учитељице опет доста су научиле, али нек им не буде криво, ако им и ја изговорим овдеједну лекцију. Ја напросто велим: „не ваља им посао.“ Ево да почнем од учитељске школе: „Оне девојке, које су пошле, да уче учитељску школу, већ су разумне, оне треба да знају, шта имје посао. Кад дођу у народ, није доста, да тамо уче децу науци, него треба у свему да иду добрим примером напред. На учитељицу не гледају само деца, него на н>у гледају и одрасли, нарочито у селу. А ја сам ето видео многу нашу учитељицу, где је дошла у село, па донела собом и моду. Колико има случајевз, где се трговачка ћи и друга угледа на учитељицу ? Има и где није тако. Ја сам то пребацивао већ неким учитељицама, а оне ми веле; „Богме се и пре нас у селу терала мода, те још како.“ Хајд нек је тако. Али ја мислим, кад је тако: учитељица је позвана, да то искорењује. Но опет велим не вреде речи, него пример. Јер кад се госпођица учитељица одаје моди, бадава ће она говорити деци, како раскош убија, а пред одраслијима ће морати ћутати, јер ће је исмејати. Сваки ће помислити: „Враче, исцели се сам“.

Ово, како је данас, доста је зло, али кад сам видео наше ученице учитељске школе, ја сам се упрепастио. Велики део ученица наше учитељске школе сиротиња је. Наше општине, женске задруге, школске штипендије, дају тим девојкама припомоћи месечно по 5, 10 ил више Фор. да се издрже. А сироти родитељи им закидају од уста; бог ће имЈ веровати, како им је. Ал отидите, па видите наше ученице учитељске школе. Нема никаква чуда, кога нису натурали на себе. Не ваља тако. То уђе у страет а кад уђе у страст, онда се често не пита од куда је, него само дај, натрпај на еебе сваку комендију, зар то приличи озбиљним девојкама, које треба некад да поучавају омладину и да иду добрим примером на пред? Ја сам у свом веку доста пролазио, али истину вам кажем, код ученица мађнреких учитељских школа, да и не говорим о Русији и другим државама, нема ни из близу тог чуда, кога има код нас. Мени изгледа, да господа наставници учитељске школе, не показују доста пажње кад се тиче ове ствари. Јер да се они својски заузимају код својих ученица, они би могли много, врло много учинити. Ја можда претерујем, ал да ја имам власти, истину вам кажем, не бих дао ни као проФвеор, ни као женска задруга, ни као општина пргпомоћ оној ученици, која тера моду. Но доста би било, да они, који су власни, ученице озбвљно опомену, па би било друкчије. Нек нико не мисли, да ја ово говорим, што имам ваљда зуб на учитељски сталеж. Мени је позив учитеља и учитељице светиња... ија кад ово пишем, пишем за то, да тај сталеж постане врснији, још кориснији, па да га народ на сваком кораку благосиља. Знам ја из горког искуства, да ово што ја тражим од учитељица, неће њима ићи лако. Испрва ће им изгледати, да њихова скромвост у оделу да њихов пример и њихова заузимљивост пада на неплодну земљу. Али после неколико година ће се уверити, да није тако.. . Народ се не одвикава лако, али ко прегне, па истраје, тај се у народу никад неће преварити. Још хоћу да кажем две три речи. Наш народно црквени сабор је увидео, да раскош треба искор- њивати свом силоу, па је још у рескрипту изрекао, да су црквени одбори дужни, да раде на искорењчвању раскоша. Из тога се јасно види намера сабора. Наставници учитељске школе треба да се осврну на ту жељу наше највише школске власти, а богме и црквеии одбори треба да и у овој атвари чине своју дужност. А кад свако од нас учини своју дужност, онда ћемо и сретни бити.

КАЛУђЕРСКА ЖРТВА.

Не пишем ову причу, што би лепа била. Не шиљем вам је ви с тога, што би ванредво необична била. Не, не! Прича је посве проста, ал врло поучна, јер је истинита. Рецвмо, било је пре 30, ако хоћете, па и пре 50 година. Та то је сасвим свеједно. Рецимо шта више, да се вије код вас ни дееила. Била је на прилику код наше браће Румуна. Све је то сасма свеједно. Фотографија ће бити верна и живи људи можда ће познати учаснике приче ове. У убавом манастиру Г. газдовао је тада „енергичан” архимандрит. То вам је била ванредно висока, крупна, јака људа. Смеђа коса сад је ваљда седа. Дуга црна брада ваљада се прогрушала. Усне танке ретко благосиљају. Граорасте очи вазда нестално гледе, поглед мало разрок, женскима не смета. Нос дугачак, глас дубок ал храпав. Руке дуге и велике ноге допуњују познату вам слику. Манастир је богат. Приходи су лепи. Ал се кале одрекао светз. Близу манастира на западној страни повелик првавор. „Праља“ манастирских доста ту имаде. Сваки кале своју праљу има. Такав вам је стародавни адет. ■ У истом прњавору живео је тада ижЈћаи

млад граничар Павле Коеић. Вредан, трезвен човек. Кућа чиста, свачега му пуна. Двори му весели. Друштво му је мало. Млада, здрава и лепа му жена Мара, прва је лепота ал поштена жена. Два чеданца, до две девојчице, сушта два анђелка. Родитељи уживаху у дечици својој и сретни су били. Но дође им зла коб. Несрећна судбина њина добаци им у манастир архимандрита Глигореска. Запело је око „смиреноме“ калу за лепу Марију. Процвилио кале ка змија у процепу. Калуђерске „праље* а и „добре* бабе носише доста лепих порука, још лепших понуда Павловој Марији. Ал је Мара и луда и глува, не разуме вдлових порука, а не прима калове понуде. Но за што даде бог човеку памети ? На што калу бистрина је мозга?! Енергична, похлепљива глава „побожнога" вдла знаде замке сплести. Најпре чула Мара разне гадне гласе о својему Павлу и тешко јој било. Павле ју је често сада затицао уплакану ал истину није дознао. Тешко било Павлу. Кућа му замукла. Песма се не хори. Но настаће још и гори дани У биртији, на сокаку, па чак и у народу слушао је Павле разне чудне гласе. Свет га сажаљева, а он не зна рашта ? Гласови најпре тихи, нејасни и неодређени, а тичу се тако му се 'чини баш његове Маре. Ал им смис’о не зна. Сада је Павле више нута раније с посла долазио. Био је туробан и вапуасит. Чеето је

жену оштро мерио, уздисао, карао је макар за што и чудно јој пребацивао. Марији је пост’о чудан, загонетан. Почео је за тим пити, а у пићу богме чссто и Марију своју тући. Није више реткост била, да је лепа Марија под туђим пријатељсвим кровом с дечицом својом преспавати морала. Очи су јој често сузне, а често и модре. Кућа заћутала као изумрла. Павле је постао проста бекрија, пијаница и карташ. Свирца воли, бокал штује, за кецом погинуо. Ал посао му смрди. Сермија му посрнула. „Сирома Павле!“ говорили су мушки. „Сирота Мара!“ шапутзху жене. А нико управо не знаде рећи: зашто тако ? Но знађаше ипак један. Добро знаде „добри“ отац Глигореско. Смирени је кале задовољно руке трљао и слатко се смејао. Ваља посао Макрено, дсбро, лепо иде! * * * „Проклета бабускеро! Још ниси сита? Још хоћеш новаца? Мало л’ си ми зар напразно страћила?! А камо обећања? А камо успеха? Торњај ми се испред очију матора вештицо, док ти нисам ребра поломио и ту погану језичину из лажљивих уста ишчупао!!... • .. . „Милост, милост пречесњејши оче! Стрпите се малко! Тешка је то работа. Поштена је душа, тешко ју је на срамоту наговорити. Та вар је то мсло? Толгкс ■рудене ствдрп га

њу смо изнели на јадну Марију и сиротог Павла... “ ... , Још се пренемажеш матора ругобо! Мислиш ја сам глупак, све ћу ти веровати? По чуј ми последњу: до мога свечарства, до светог Николе, ил је Мара моја ил се сели одавде несрећо матора! Торњај ми се, кажем...“ Овај поучан, богоугодан разговор водио се једног благог јесенског вечера у скромној ћелији пречестњејшег оца Глигореска. Благослове и благоразумну духовну поуку његову, слушала је скрушеним срцем кукуљава бака, „Макрена врачара. • Хитно је бавд манастир оставила и јурила својој сиромашној колебици. Познчвада је она добро „благог“ оца Глигоресвд и знала је, да ту нема шале Грозно се је преплашила и у бригу дала. Те ноћи није бака ни ока склопила. Сутра зором раном узела баба Макрена штапић у руке, па хајд Пели, тетки Маријиној. „Зао сам ти сан снајо снила. Морам ти га рећи, моја си. Можда ћеш ти помоћи. „Твоја“ се је назвала. А сиротица је баш права патница. Пропашће, видићеш, ко њен нико. А није јадница ту злу судбу заслужила. (Баба брише сузе.) Сањам ти ја снајо, мислим као на јави. Враћам се баш с јутрења и хитим сиротињи својој. На једаред створи се преда мном сам он, буди бог с нами, баш он главом, ђаво - име му се затрло! Прекрсти се ити синко, не д’о бог да свивашЈ СзрдшАи, разбаду.-

„ЗАСТАВА* ивлавж редовио ередом петвом и недвљом на целом табаку а уторнивом на по твбаи. ЦЕНА је ова за Аустро-Угарсву на целу годину 14 ♦. н. на зо године 7 ♦. н. на четврт године 3 ♦. 50 н. на 1 иесец 1 ♦. 20 н. За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17*/ s дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 195. У Новом Саду у петак 19. (31.) децембра 1886. ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачуиају е« во 8 жовч. од евхже врсте оиаких ситиих олова, ва жит се плака по 30 жовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу ee уредништву, а претплата и огласи адмивистрацији „ЗАСТАВЖ* у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ ие враКају о« иатраг. Поједижн бројеви етају 10 жевч.