Застава

шен, рогови к’о у нашег овна, а вопита к’о у магарета. Исплазио ону црвену језичину, па палаца с њоме к’о змија на сунцу. Бекељи се на мене и смеје се ма не смеје се као људи, већ грокће као свинче. Од стра сам сва претрнула. Зној ме ладан cnon’o. Мало иза њега иде пијан трештен и пева твој Павле. Свирац га и опет прати убио га бог! Еј Павле, јадни Павле, неће добро бити, узео те ђаво, несрећно ћеш проћи! Прекрстим се трипут и очитам брже оченаш, богородицу и вјерују. ђавола нестаде мислиш у земљу је npon’o. Тек сам се од чуда опоравила, кад спазим из даљине три издрпане сиротице. Сама крпа и рита, а ноге све издеране и крваве. Једна од њих висока и крупна са свим уплакана, канда им је мати, а две лепе девојчице бледе и упалих очица. Тргнем се. Погледам боље, чини ми се познајем их, познадох их. Ох силни боже, буди им милостиван, та то је јадна наша Марија и дечица њена! Тако сам дрекнула страшно, да сам се одмах пробудила. Сва сам у ладном зноју била. Прекрстим се трипут и помолим богу, да сачува ту сирочад од грдне несреће. Кажем ти снајо, неће добро бити. Сан слути на зло. Видићеш само, још ће сиротице снаћи каква велика несрећа! Ти знаш добро снајо, да је Павле већ поприлично Чивуту задужен. А опет неће да се мане, већ лоче и меша кеца од јутра до мрака. Све ће тај несрстник попити и прокдртати, а си-

рота Мара и дечица могу у просјаке! Него дсде ти сваш Пело отвори очи том твом ћоравом дечаку, па нека га узме у корду, можда ће се још и опаметити. Ал неће се тај опаметити. Неће, кажем ти, неће! Опиће га обешењаци у бирцу, превариће га, упропастиће га! Већнека твој Мијат гледи, да то мало худе сермијице препише што пре на Марију и децу. Па кад је њено, не може му нико ништа; а тек женино ко и мужевљево, па нек му се у невољи нађе! Оно, правду рећи, жао ме је и несретног Павла; ал тек срце ме боли за јадну невину дечицу и сироту Марију... “ Бака се је сад већ гушила у плачу. Грунуше сузе и сиротој Пели. Та и њој к’о жао Павла, ал тек тек, Марија је њена! Поразговорише се дуго и својски, како ту да се помогне и углавише план. После три недеље пијан Павле потписао писмено, да сву сермију поклања својој жени Марији. А после друге три недеље? ... У саму зору дошао је кући. Банчио је, ал је ипак трезан. Ижљубио је у сну децу своју малу. Пољубио што давно није и Марију своју. Узео штапић и торбицу. Рекао јој, да мора у варош Чивуту. Отишао је ал се вратио није. Марија га је чекала и изгледала, отишла и сама у варош и распитивала ал Павла нема па нема. Нико га живи тамо видео није. Нико и данас незна, дал’ он још живи или где је своје несретне кости оставио. Свет као свет, говорио свашта. Неко жали

Павла, неко кара Мару. Но престало и то. Пуне две недеље није се Мара никуд из куће макла. Плакала је, кукала је, чупала је косе. Но Павла нема, па нема. Она није крива. Најпосле се и умирила и ишла својим послом. Но тешко је жени самораној. Дођоше и зла времена, држава тражи порцију, Чива тражи интерес и главно, а нема се откуд. Сирота Мара оде својој тетци, да јој се потужи. „Отиди дете моје нашој баба Макрени. Ти знаш, она је жена стара и искусна, а знаш да ти је добра. Она ће већ знати и помоћи.* И отиде јадна жена доброј баба Макрени. Шта јој бака световала то баш нико не зна. Но порција је плаћена, а Чива исплаћен. И престаде Мара плакати, а стаде се китити. Тада јој се на несрећу разболи млађе чедо њено. Тешко је боловало. Мал’ умрло није. Но поможе добри „отац ГлигорескоЛ Ражали се њему, жао га би детета и посла Марији свога лекара и нужне лекове. Дете је оздравило и предигло се. На толикој доброти ваљало се свакако лично захвалити доброј души, оцу Глигореску. Једно после подне бацила је Марија на себе парадно руво и накитила своју мезимицу. Узела дете за ручицу. Упутила се је правце св. манастиру. Свакако је пошла да се захвали пречасном оцу архимандриту на толикој доброти. Па ко би још то замерио?! Шта му је она рекла, шта ли од њега чула, то нико не внаде. Дли од тога доба свет је чешће виђа у ода-

јама „доброга* оца Глигореска. Да му благодари, прала му је рубље, тако млађи манастирски кажу. Свет да како друкче. Ал већ чему то ?! * * * Прошло је од то доба пуних 16 година. Архимандрит је „ванџирао и отишао даље, а Мара остала са својом дечицом. Сад се свет подсмевао „калуђерској Мари“. Она је трпилаи гледала свога посла. Настадоше рђаве године. Виногради озебли. Суша спржила храну. Неродица и дугови проредише јако Марино покућанство. На несрећу грдну прозебла је она и паде у дугу љуту бољетицу. Потрошила је и црно иза ноката Све је то отишло на добош у чивутске руке. После дуге патње прездравила је, патила се, радила и ранила своје сиротице. Прирастише и деца, па је помоћ ту. С почетка је више пута молила учитеља Гају, да јој пише писма. Добри Гаја писао јој. Слала их је у далеки свет „добром оцу Глигореску.* Но писма је редовно добијала натраг но неотворена. Престала је писати и мољакати. Та на што молити свеца, који не помаже?! * * * Не питајте, да ли је српски, грчки, руски, румунски или бугарски, тек је некадањи „смирени и добри отац Глигореско* постао црквена поглавица. Обасјао се светским сјајем. Дрмао је чита-

КАКО ДА УДЕСИМО РАД?

111. Да наведемо пре свега један пример из практичког страначког живота, да би се потпуно увидела важност смишљеног рада и чврсто удружених једномисленика. Немачка радничка странка била је врло слаба. Само је по великим варошима имала својих приврженика, али у земљи иначе нигде. Па и у тим великим местима није био број њених присталица бог зна колики. Али је та странка била чврсто удружена и све је смишљено делала. На челу читаве странке стајао је средотачни одбор. У сваком месту сачињавали су чланови странке дружину. Сваки члан је у местну и општу благајну месечно уплаћивао извесни прилог. Свака месна дружина имала је свог благајника, који је скупљао прилоге и по одбитку местних ситних трошкова слао је преостали новац средотачном одбору у општу благајну. Од тог новца оснивали и у нужди одржавали су се партајни листови, издавале су се књиге и слали су се на све стране велике Немачке агитатори, који су свугде одржавали јавне зборове и на истим ширили начела своје странке. Ако је ко усљед тога допао невоље и затвора, а био је оскудан, онда су њега и његову невину породицу материјално потпомагали из страначке благајне. Таксфер се новац употребљавао у изборној борби за партајне цели и док није остали свет из јавних рачуна видео, колику сразмерно грдну своту троши сиромашка радничка странка на своје партајне ствари, нико није могао ни помислити, да се незнатним месечним прилозима може толико новаца накупити. Радничка странка у Немачкој, осим ситнијих местних трошкова, трошила је годишње на своје страначке цели 50,000 форшната! Али за то су и летили агитатори на све стране, одржавајући своје јавне зборове и ширећи начела своје странке, а кад је после три године дошло до посланичких избора, онда се показао успех таквог рада. За три године скочио је од 200.000 на 600*000 6poj оних, који су гласали на кандидате радничке странке. За три године добила је радничка странка 400.000 нових присталица. Али удружење радничке странке имало је још и једну другу страну, о којој такође треба неколико речи рећи. Радничка странка је сваке године одржавала свој’ партајни конгрес. То је био као неки сабор радничке странке. Свака местна дружина према 6poj'y свој’их чланова, имала је права, да бира Ј’едног или више посланика. Ови су посланици сачињавали конгрес радничке странке. На истом се конгресу претресао партајни програм и расправљала разна начелна питања. ТакоЈјер се расправљало о разним практичним питањима и појединим предлозима. Главни одбор морао је о свом деловању и о руковању с општим новцем полагати рачун, а надворни одбор и конгрес су испитивали те рачуне тачно и савесно. За тим j'e конгрес бирао на годину дана средотачни и надзорни одбор, одредио је, у којим he местима исти бити и обавио друге ситније партајне ствари, а кад се конгрес разишао, онда су местне дружине позване биле, да се изразе, да ли се са конгреском радњом слажу или не. Оваква чврста и смишљена организа-

ција једино је допринела томе, да је радничка странка у Немачкој постала сила, с којом и сам Бизмарк рачунати мора. И не само то, него је та организација тако прешла у крв и месо немачког радничког народа, да иста у самој ствари и сада још постоји, макар што је Бизмар својим ванредним законима и малим опсадним стањем разорио сваку формалну организацију радничке странке и спречио, да се у Немачкој одржавају јавни зборови и издају листови, који би заступали и ширили начела те странке. Поред свих строгих мера није се та странка могла угушити, него све већма напредује и ако сада услед ванредних закона много спорије, него што j’e то пре случаЈ' био. А томе је поред других ситнијих узрока главни узрок бивша организација, која у истини ипак постоји, јер се раднички народ научио на удружење, сложан и смишљен рад. Ми смо овај пример навели Ј’едино с тога, да очигледно покажемо, шта вреди у практичном животу и у страначкОЈ' борби чврста организација и смишљен рад. Али тиме се никако још не одговара на питање: како да ми удесимо рад ? како да ми спроведемо партајну организацију наше српско-народне слободоумне странке? Да би смо на то питање што тачније могли одговорити, за то је неопходно нужно, да свестрано познајемо наше прилике у сваком погледу и да тачно знамо, шта закон каже о удружењу, те да према томе удесимо наш практичан рад и да створимо чврсту и смишљену страначку организацију. То је велико питање и не може се на исто одговорити са неколико тек речи. За то остављамо ту ствар за идући број.

НЕПОВЕРЕНИЦА наименованом патријарху Герману.

Ако j’e до неверства, доста си га учинио и цркви и народу! Пропишташе и црква и народ са зулума твога. Ако је до тешке клетве народне, и ње је доста било ! Ако ти је још искре савести, уклони се, недоетојниче, клетве народне, не би ли својој олакшао души! Уклони се, јер тешка је клетва народна! Бидкмлештанска омладина.

ПОВЕРЕНИЦА 54-ици посланика на српском народноцрквеном сабору.

Вашу одлучну мушку реч прихваћа омладина, и одаје вам поштовање. Нека вас та одлучност прати и у дељем раду, а народ ће га крунисати, признањем и поверењем. Напред у том правцу, јер тако ће вас увек пратити симпатија узданице вародне! Будимлештанска омладина.

ПОВЕРЕНИЦА 54-ворици Срба посланика на српском црквеном сабору у Сремским Карловцима.

Ова црквена православна опћина Маловашичанска изриче вам непоколебиво поверење, што сте јуначки и одважно бранили црквену автономију, крвљу стечену, наших предака од Германа и синода, хвала вам питомци Обилића на јуначком држању. Српска цркв. опћина маловашичанска код Шида. Ђока Давидовић председник, Љубомир

Цикуша перовођа, Милош Шутић, Стојан Видојевић, Јелецко Станишић, Живан Gtojковић, Пантелија Варничић, ГлигориЈе lleтровић, Митар Ранисављевић, Љубомир Ерић, Сава Кулачанин, Митар Варничић, Милош Пршић закупник Аврам Ctojkoвић, Бранко Ранисављевић, Радован Божић, Вукашин Гвоздановић, Милан Ранисављевић, Живан Вујаклић, Љубомир Лукић, Лазар Марковић, Лазар Радивојевић, ратари.

ПОВЕРЕНИЦА.

Српска православна црквена општина у Новој-Градишци закључила је у својој седници, нека се изрекне путем јавности непоколебиво поверење оној 54-ци срп. нар. посланика, који су се на срп. нар. цркв. сабору у Карловцима онако јуначки држа ли у обрани наших срп. права. Жнвили! Само тако напред синови дични дичног народа српског. Док тако устраје ми смо уз Вас. Доле недостојни! Нова-Градишка дне 15. децембра 1886. Председник: Перовоћа: Марко Крлић. Миле Ковачић.

Писмо из Цариграда.

15. децембра 1886. С путовањем бугарске депутације у Европу одиграва се претпоследња радња бугарске жалосне комедије. До сад су Бугари починили доста бесмислица и лудорија, али веће комедије и лудорије не могоше учинити, него што су своју депутацију j Европу послали. Да више срамоте буде и да своје ништавило тобољма засведоче, упушта се та депутација, да чак у Европи кнеза за бугарски престо потражи и круну му понуди. Неко их ништено насади и на шупаљ мост наведе, пак потражише аустријанског надпоручика принца Кобуршког и понудише му бугарски престо. Људи, који бугарске одношаје не знају, помислише, да је бугарска депутација збиља нешто и да сагласно и договорно с бугарским намесништвом и скуп штином ради, преварише се и понуду круне озбиљно узеше, а уједно и своју готовност изјавише; да ће се круне и престола примити! Ако је икада ко год рачунбезкрчмара правио, то је сад било код онога, који је круну и престо .примао, као и господе Бугара, који су то тако јефтино нудили. У Русији не вермају ни у шта бугарско намесништво, бугарску скупштину, као и путујућу депутацију. Онда, кад је та депутација најпре у Пешту и ‘Беч и онда даље на пут кренула се, знали су у Русу]и, какви су јој смерови. У Русији пуштају нек та депутација тумара, и нек ради што јој год драго, али ће за то у Бугарској само оно и онако бити, како то у Русији зажеле. Сад се комбинира дунавски савез измећу Србије, Бугарске и Румуније. Тај савез имао би против Русије важити. И ако је то глупа идеја, која се никад остварити неће; та мисао понајмање Русију узнемирује, још мање били би то неки Фактори, који би Русији поштетити могли. У Русији знају предобро број људи, колико их у Србији, Бугарској и Румунији има, који би радо таки савез против Русије склопили. У Русији било би то пријатно,

кад би ти народи и државице неку заједницу створиле и да се више никада између себе за луду памет нетакмаче и не раТ УЈУОвде је стигао бугарски одаеланик др. Вулковић, који ће задаћу Грекова наставити и с Турском преговарати. Вулковић био је турски лекар у војсци, даклем турски Ефендија, и он ће знати, како ће Турцима ласкати и говорити. Све је то бадава, јер Бугари пак и њихови назови пријатељи могу све што им је воља ради ти, кад се Турска од Русије не одваја. Др. Вулковић обија већ турске прагове, а Турци све Русима јављају, што Бугари предлажу и нуде. Вулковић гради овде пут депутацији, која ће се, како кажу, из Лондона овамо повратити Можда ће де путација нешто у свету научити и увидети; како су погрешили, што су и један новчић потрошили и бадава време изгубили. Сва усиљавања Енглеске, да рускотурски споразум побркају, остаје без успе« ха. Како причају, Енглеска прети Турској и доказује јој, како ће је Русија упропастити. Турци т. ј. султан схватио је свему крај и нашао је за добро, да баш с Русијом пријатељствује. Док су Енглези у Египту и на Ципру а Аустрија у Босни и Херцеговини, с те стране не вреде за султана никакви савети, нит уверавања о пријатељству. Пре свега треба падиши повратити, што j'e његово, пак онда на ново нешто уговарати. Одношаји између Турске и Србије постају то пријатни. Турска наименовала је своје конзуле у Крагујевцу, Ужици и Врањи, а Србија за сад у Солуну и Скопљу Трговачки интереси једне и друге стране то изискују. С друге стране јављају, да су одношаји између Србије и Црне Горе то запетији, и причају чак о некаквој ноти, коју је Србија због црногорског оружања овамо упутила. Колико је у ствари истине, то вам не знам казати, али ако је у ствари ма нешто истине, то су опет црни појави, који сваког Србина само поразити и ожалостити морају. Србија и Црна Гора налазе се у подједнакоЈ' "невољи, и место да се заједнички од невоље бране, ствара Србија невољу без невоље Између Србије и Црне Горе постоји замљиште, на ком је туђин господар, и још се чак преко туђег земљишта рачун води: која се државица оружа! Србија и Црна Гора треба да своју снагу уједине и да кад прве прилике онако узраде, као што је то 1876. године било. Српски посланик г. Новаковић предаће ових дана у свечаноЈ’ аудијенцији своју окредитиву султану. Брбин.

Политички преглед.

Хајдуци у Херцегсвини. Бечки лист „Преса* јавља, да се у Херцеговиви појавиле многе хајдучке чете, а у Сарајеву држе, да су се те чете за то појавиле, да би се Херцеговци подсетили на Црну Гору, што би од великог значаја било, кад би до већег заплета на балканском полуострву дошло. Бадава, данашњи босанско-херцеговачки управљачи све виде, само не оно, што је истина. Тако ето неће да признају, д&» је данашња рђава управа крива, што народ иде у хајдуке, већ траже са свим педесети узрок. Но залуд речи. Њих нико не упути на прави пут.