Застава

Трговачко-занатлијски део „Заставе."

ГOВ 0 р Живка Вулетића, приликом вабаве, што ју је приредила орпока занатлијова вадруга румока о Сретељу о. г. Поштовани вбо ре Кад-год се код нас до данас повела у јавности реч о каквом злу, које је почело да хвата корена и у нашем народу, а повела у лепој намери, да се томе злу стане на пут, или да га у зачетку угушимо бивало је то само једнострано. Зло се није посматрало са свију страна, није се никад ишло на врело узрока, који су то зло изазвали, него се оно посматрало површно, па је тако скоро увек било, да смо писали, да смо викали само против дејства, а узроке, који дејства изазивљу, остављали смо на миру. Изгледа ми то тако, као кад се мало дете удари о шта, па стане плакати, а ми, да ra умиримо, станемо да ударамо по дотичном предмету х-.ћемо детету да докажемо, да је тај предмет узрок, што се оно осакатило. У истини пак, ми смо сами криви, што се оно ударило, јер га нисмо чували. Али смо ми још нешто горе до сада радили, него онај родитељ, који је истукао предмет, о који се дете ударило; ми смо радили као онај рђав родитељ, који истуче само невино дете, за то, што се ударило, а то је, да смо са нашег зла кривили увек само оног, који то зло подноси, а то је сам наш народ. То је врло велика мана наша била. Сваљивати сав грех на сам народ зато што га видимо, да га сваким даном све већа невоља сналази, за то што га видимо да пропада заиста ништа друго не значи, него истући дете, зато што се ударило, значи Еванити ra, зато, што није умео, што није могао да се чува. До душе бива и тога, да се и казном може нека добра цел постићи. Ја товепоричем. Али запитајте ма ког данашњег учитеља, за што телесно казни једно или друго дете, и он ће вам рећи, да је то само изузетак. Првбегао је последњем средству. Разлика је између нас и учитеља у томе, што добар учитељ не казни свако дете, а ми смо ј азнили до сада увск сав народ. Опије се један човек, па у вићу учиви што ружно, а ми одмах ударај по целом народу; пропадве ли ко-год од нас материјално, а видимо међу тим, да је сам својој пропасти крив, одмах за врат цео народ; учини ли наш човек какво зло, готови смо, да цео народ, да сами себе пред другим светом оцрнимо. Ја не кажем, да такввх и сличвих случајева нема у нашем народу. Шта ввше: рећвћу, да их има много, али за то још ве треба да вичемо на цео народ. Да боме, тако је најлакше: бити паметан и мудар човек. знам за једнсг човека, који је са своје кривице про« пао, и мени не треба ништа више, кад видим стотинама још да су пропали, већ да кажем: сами су криви, што су пропали, а у самој ствари валда су сви ти ти људи били у свом послу највреднији, ал’ уједно и најпоштенији. Данас чујемо тужбе са свију страна: наши дрговци пропадају, наше занатлвје пропадају, наши ратари пронадају, управо да пропадамо сви. Сви се ми тако тужимо, сви ми тако вичемо, а кад се запитамо, за што пропадамо, редак је међу нама, који неће рећи: трговци су сами криви што пропадају, занатлије су саме криве што пропадају, ратари су сами криви што пропадају, већ сви, сви своро сами себе оптужујемо са свог пропадања. Ја нећу да будем сувише строг, па да кажем, да немамо и ми својих мана, да смо и ми свом злу криви, али, исто тако, као што нећу то да кажем, нећу, а и не могу рећи, да смо ми сами баш све* му свом злу криви. Ја се надам, да ћу то доцније моћи и доказати, а сад ми дозволите да кажем још нешто, јер мислим, да ми је нужно то рећи, како би се после могли лепо разумети, како ме не би нико криво схватио. Каже се: Човек је роб својих навика, или што ми Срби још боље велимо: Што дикла навикла. Навике људске могу да буду лепе и добре, али могу да буду и ружне и рђаве. Које ће се за човека, за душу његову, прилепити, не зависи од самог човека, већ одоколине, у којој је он одрастао, од прилика, које су га лратиле од часа како је угледао света, па све док није стао на ноге. Ето, то је већ један разлог, с којим морамо да рачунамо, пре него што човека осудимо. Пита се, у каквим смо приликама одрасли, у којима смо приликама однеговани, како смо васпитани. Дабоме, ја не могу опширније о томе да говорим, јер ми није смер да о томе вечерас говорим, али толико могу још рећи, да данас сваки трезвен и свестан човек кад хоће да оцени другог човека, узима у обзир и његово детинство, па и младићско доба. Треба само знати, да човек оно, што као дете види, чује, осети, тешко икада заборавља. Но осим прилика, у којима је човек одрастао, морамо узети и прилике у обзир, у којима он већ као човек живи. Да кажемо, да је дете добило најбоље васпитање. Тако спремно и наклоњено свему, што је добро, лепо, корисно и племенито ступа оно у свет, постаје човеком, ностаје самосталним. Такав човек знаде врло добро да разликује: лепо од ружног, корисно од штетног, племенито од ниског, добро од рђавог, па опет зар мислите, да је мало таквих људи, који су поернули, склвзнули е права

пута, постали ипак рђави људи. Примера само да наведем овај случај. Сви се ми| у томе слажемо, да је кајишарство, оглобити другог човека врло ружна ствар, јер ту човек употребљује туђу беду и невољу, да може сам још боље и лакше да живи, или, ако не то, а оно дазадовољи своју ружну страст: грамзење за новцем, за благом. Кајишарство је законом забрањено, но кајишар има сто путева, да закон обиђе, па да дође до своје цели. И он збиља обилази закон, долази до своје цели, не ради ништа, а живи добро. Греши двојако: и према државним законима и према човечанству, па опет живи боље, него хиљадама и хиљадама других људи, који у зноју лица свога, на поштен начин заслужују себи кору хлеба. Ја сам навео тај један пример, али зар не би емо могли из овога шаренога света још вазда сличних примера да наведемо. А вид’те, такви ружни и рђави примери не само да упливишу на једног или другог, већ упливишу они на цео народ. Ту се отварају широм врата друштвеној покварености. А где тога бива, ту онда не вреди никакво дечије васпитање, па ни најбоље. Човек се учи, али и васпита, докле-год живи, па онако исто, као што околина упливише на дете, упливише она и на човека. Рђа се за злато не хвата, али има зато пута и начина, да направимо од чиста злата, нечисто злато. * * * Сада могу да говорим о самом предмету, о коме сам наумио вгчерас да говорим. Рекао сам, да многи наши људи сваљују сав грех на сам народ са разног зла, од кога патимо. Међуосталим чујемо чак и то од многих наших људи, како пребацују нашем народу да пропада зато, што је лен, што не уме да штети, што расипа, што тера раскош. То су заиста све ружне ствари, и ми заиста треба сви сложно против тога да војујемо. Само је питање, како да против тога војујемо? Да ли и од сада да вичемо само ма народ, да је сам крив свом пропадању. Ја не могу на то пристати, зато, што није истина, да је маса, већина нашег народа лена, расипљива и раскошна, већ појединци. Са ових појединаца бедимо ми цео народ наш са свог материјалног пропадања. А питам ја: има ли и једног човека ва свету, са здравим мсзгсм у глави, који жели себи зла, пропасти? Тога човека нема, а кад је тако, онда треба добро да се чувамо, да не паднемо из мале погрешке у много већу погрешку. Вредноћа се оличава у раду. А шта је рад? Затворите човека где-год, где до њега не допире сунчана и нивавва друга светлост, држите га више времена у мраку, и он ће најпосле изгубити вид. А за што? За то што су његове очи биле без посла, што нису вгшта радиле. Али не само то; него постојмо неко време и сами у мраку, па изађимо за тим на светлост, осетићемо, да нам годи осећамосе пријатно. Но да наведем још један пример. Сви знамо да морамо јести, те да можемо живети. Онај, који нас на то опомиње, то је човечји желудац. Кад смв гладни знамо, какво је то непријатно осећање, а опет кад утолимо глад, знамо како се пријатно осећамо. У првом случају желудац нвје имао шта да ради, и отуда непријатно осећање; у другом случају, желудац је добио поела и отуда пријатно осећање. Тако је и са осталим деловвма, удовима на телу човековом, па тако је и са његовим живцима и мишићима, или, тако је, што наш народ каже, са снагом човековом. Наши мишићи, наши живци морају имати посла и ето делање тих мишића и твх живаца то је рад. Рад је дакле нешто са свим природно; а, кад је тако, онда су сви они на кривом путу, који тврде, да је рад човеку непријатан и одвратан и да сваки човек гледи да колико може да избегне рад. Напрстив баш, ми знамо да јо оку непријатно у помрчвни, знамо да се желудац буни кад је празан а само зато што неће ни око ни желудац да су беспослени. Тако је то и са снагом човековом. Човек по природи није наклоњен леновању, већ раду. Али да видимо и другу противност. Онако исто као што нам је очима непријатно, кад смо у мраку, онако исто као што је стомаку непријатно кад је празан, тако је исто очима непријатна и сувише јака светлост, а желудцу опет, кад је претоварен. И сам рад постаје човеку непријатан, несносан и одвратан, у часу кад човек претера у раду, кад тај рад ностане прекомерзн. По томе можемо сад овако рећи: Сваки је умерен рад природан, а сваки опет природан мора бити пријатан. По томе смо ми до данас јако грешили према нашем народу. Пребацивали смо му леност, а нико још до данас ие рече народу: Народе, буди умерен у раду, немој да претерујеш у свом послу. А видите, ја знам многог и многог нашег човека, који је претераним и неумерним радом пострадао, пропао. То је крајња противност од леновања, али обоје воде једној и истој цели пропадању. За мене је мана и једно и друго, или, боље још да кажем, за мене је зло и једно и друго. Али се та два зла не слажу само у последицама, већ у узроцима, услед којвх се они јављају, са свим по оном: једнаки узроци, једнаке и поеледице. Наука каже, сваки рад треба да је човеку пријатан, а да будв зааста пријатаи, мора некнх усло-

ва за то бити. И наука је испитала те услове па на пр. каже, рад је човеку онда пријатан, кад је човек уверен, да је оно по њега корисно што ради, да га нико не гони на рад, да рад не траје дуго, тако да се човек и сувише умори и изнури и најпосле кад човек радећи не наилази на никакве препреке, дакле, да му нико не смета у раду му. Неиспуњавају ли се ти услови, онда рад постаје непријатним и онда лако бива, да се један или други раденик одаје леновању. С друге стране опет, кад човек најпре не види користи од умерена рада, а поред тога види, да му се стављају препреке у раду, он ће удвостручити свој рад, да отклони препреке и да добије користи од свога рада што значи, да хоће од своје снаге да живи постаје рад претеран и човек запада у другу противност. Молим само, да ме нико криво не разуме. По овоме, што сам до сада рекао, изгледа, као да ја хоћу да браним леновање, а да нападам на сувишан рад. Боже сачувај! Ја се само држим начела, да човек треба да ради, али треба и да живи. Наш ратар не само што мора данас од ране зоре, па до мркле ноћи да оре и копа, рего мора увече још да води коње и да тера волове на пашу, па целу ноћ да пребди; наш занатлија не само што мора до цео дан данас да шије, кује и деље, негО мора то и ноћу на спрам свеће да ради. Ја некажем, да данас не треба тако да радимо; на против, рећићу да треба, јер морамо тако да радимо, ако хоћемо да се одржимо, да се очувамо. Да можемо друкчије боље би било, али не можемо, па зато морамо и овако. И ја збиља видим, да тако радимо. Наш раденик, српски раденик не ради него се мучи. Сви вичемо на тешка и времена: вичу и ратари, вичу и занатлије, вичу и трговци. Наопако би било, да је истина оно, што неки кажу да не радимо, да смо сами свом злу криви. Но то није истина, него су времена заиста тешка и рђава, а што ми још нисмо малаксали, што се још држимо, коме то имамо да упишемо у заслугу већ нама самима, нашој јакој и чврстој вољи да хоћемо још да живимо. На муци се познају јунаци вели наш народ. Па онај народ, у кога је могла да поникне та реч, тај народ и разуме ту реч. Но некада је та реч имала значаја само на бојном пољу, а данас видимо да она има значаја, да народ живи по њој, да се бори и на другим пољима, на којима се ради за народни опстанак. И тако нека буде! Што сам до сада рекао у опште, важи и за занатлију. Све занатлијство, па и српско данас не ради да себе одржи, већ се бори. Место правог природног, умереног рада оно води праву борбу за свој опстанак, Зар је чудо, што видимо у тој тешкој борби многог нашег човека, где је малаксао, посрнуо па и пао? Ја мислим да то Hije никакво чудо! А зашто не можемо обичним, умереним радом, да се одржавамо, већ морамо да се боримо? Многи, па бсмеиљуди, који заузимају велике положаје говоре, да до нас још није продрло оно зло, које влада у другим земљама и државама, па зато је нама још данас лакше него другима, Ја ћу то допустити; казаћу, да имају ти људи и право у неколико. Ко туче нашегзанатлију? Фабрична производдња. Ноте производње још нема у нас, индустријска производња још се није код нас развила. Али све му једно. Ако дрво и није скореном на нашој земљи, оно пружа своје гране до нас. А ми сви добро знамо, да земља не остаје гола само баш нуз стабло него бива, да усев заостане свуда унаоколо око дрвета, довле лад од грања му допире. Сасвим је то тако и између занатлијства и индустријске производње. Ја мислим да не треба о томе још много да говорим. Тај је одношај и код нас мање више већ прилично обележен, а шта управо значи и за нашег занатлију утакмица, коју има да издржи са фабричном производњом, тај терет, то ће најбоље сам наш занатлија појмити, јер га он најбоље осећа... Али зар зато, да наш занатлија скрсти руке, па да се преда на милост и немилост своме противнику? Зар зато, што му се рад не наплаћује у пуној мери, да се одрекне сасвим рада? Он то не сме да чини: ни као човек ни као Србин. А може ли то бити? Ја кажем, да још може. Кад не можемо онако како хоћемо, а оно онако, како морамо, а као што рекох: на муци се познају јунаци. Наш занатлија ради у неповољним приликама, јер мора да ради, више него што треба да ради. Он није туђ најамник, ал није ни потпуно свој господар у свом раду но ипак као овакав може још сам собом да располаже. Кад је тако, онда још има начина да се одржи. Истина, стаје га и стаће га још горке муке и напора, али је боље и то него да га нестане са свим. Но сам да се одржи, да опстане, не иде. Љему треба помоћи. Ту помоћ може он наћи у онога, који му је најближи: опет у занатлији, а то значи, да мора са тим другим занатлијом да се удружи. Данас удружење није само корисва и лена ствар, него је оно нужно. Боље је да поделим с братом невољу и беду, па онда да сам сигуран да ћу поделити и добро с њиме, него кад морам сам да сносим зло, а питање је, хоће ли икада добро и доћи до мене, јер можда ће ме ко-год самог преда пикад то мо и пв угледам, 0 удружењу,

о његовом значају, ако се не варам било је баш оваком једном приликом пре 2-—3 године говора. За то мислим, да о томе не треба и ја да говорим, тим пре што овог вечера треба још нешто да видимо и чујемо, још нешто да радимо. За то треба да завршим. А завршујем у лепој нади; даћесрпски занатлија умети да се одржи у овим по њега тешким временима, да неће клонути и малаксати под овим теретом, који се на њега навалио! У то име: бог нам помогао!

Извештај

управног одбора „болничхе задруге трговачке омладине’ у Новом Саду о отаљу задруте у год. 1887. Славна скупштино! Управни одбор коме је лањска главна скупштина поверила, да »болничком задругом трговачке омладине* рукује, с мирном савешћу може погледати на свој рад у минулој години. Одбор је у минулој години у првом реду старао се, да очува углед ове задруге, да се задружна хумана цел у што већој мери рашири, а то је: да својим члановима у случају болести што обилатију помоћ пружити може. Колико је то постигнуто, то најбоље могу знати онн чланови, који су се у задружној болници лечила и њену помоћ уживали. Друга је брига одбору била, да одржи онај број редовни чланова, који се у почетку године нашао, који се са разликом од три члана и одржао. Да се чланови у течају године у једнаком броју одрже, одбор је позивао усмено и писменоО трговачку омладину односно трговачке спомоћнике, да се за чланове у задругу упишу. На жалост као што је на лањској главној скупштини напоменуто, тако исто и сада морамо напоменути, да велики број трговачке омладине неће или не уме да свати свој положај, неће да мисли да болест сваки час наступити може, неће да мисли да је далеко од својих родитеља, неће или не уме да оцени благодат ове задруге, а да је то тако; сведочи што од 44 трговачка помоћнива које је одбор у минулој години писмено позвßo, да се за чланове у задругу упишу само се њих 6 одазвало. Одбор нема никаква приморавајућа средства да може појединог трговачког помоћника или шегрта приморати да се за члана упише, с тога задруга никад не може имати стални број чланова. Пошто је ова задруга не само по трговачку омладину него и по саму господу трговце од врло велике користи, то би требало да г.г. трговци овој задруги већу пажњу поклоне, и о њој рачуна воде, да на своје помоћнике и шегрте упливишу да се морају за чланове у задругу уписати, а то би могли без икакве своје штете учинити, и онда би задруга вршак своје хумане цели постићи могла, а докле год господа трговци не буду чинили, задруга ће непрестано са бројем чланова рамљати, које спречава развитак ове задруге. У минулој години држао је одбор 9 редовних и 1 ванредну одборску седницу, у којима је рачун примања и издавања прегледао, примао и брисао чланове, и друге по задругу корисне предмете решавао. Одбор је учествовао на парастосу ког је приредила српска црквена општина покојном Сими и Катарини ђорђевић, народним добротворима који су уједно и добротвори ове задруге. Задруга је 1. јануара 1887. имала 55 редовних чланова, а у течају године уписало се 35, укупно 90 чланова, од ових је до краја године 38 избрисано и то: 34 због одласка из Новог Сада, 2 су се својевољно избрисали, једног је одбор због неплаћања брисао, а један је умро, на име Јаков Груби који је уједно и члан одбора био, и по том је задрузи за ову годину 52 редовна члан« остало, са три мање него прошле године. Овде нам је напоменути да Јаков Груби није се у задружној болници лечио, него у стану свога брата, где је и умро. Одбор јо по смрти његовој, посмртни лист на немачком и српском језику штампати дао, и по вароши раздао, учествовао је при погребу, и положио у име задруге венац на сандук. Држимо да треба да и ова скупштива сети се покојника, који је ревностан члан ове задруге био, и да устајањем израз туге за изгубљеним чланом искаже. Чланова потпомагачв 1. јануара 1887. год. имала је задруга 50, у течају године није се ни један нов уписао, а тројица су избрисании то: Емил Рада својевољно сеизбрисао, а Јован Цуберт и Јован Бипарић умрли су, и овим члановима потпомагачима који су умрли, треба славна скушптина да устајањем израз туге ода и да рекне: слава им! Задруга је у течају 1887. године имала ова примања: Од прилога редовних чланова Од уписина нових чланова Од прилога чланова потпомагача lBB. Од камата за 1887. Од добровољних прилога Од разних примања Свгса - 742 77