Застава

те ј« У разним одсецчма времеиа час у једвом а час у другом вароду исврснуо, да се и опет изгуби. Узрок лежа у том, што се у хипнотизам слабо веровало, што су га већином сматрали као неки огранак мађионичарства. Тек у најновиЈв доба се почела и даука интересовати за хипнотизам, а давас већ и најсзбиљнији научењаци приписују тој за сада тамној страни човечије душе велику важност. По Ханзеновом мишљењу, оснива се хипноза на имагинацији фантазије хипнотисанога, коју у њему хипнотизер раззгра. Хипнотисани губи своју душевну индивидуалност, за њега више не постоји представа .ја“, него је безусловно подчињен вољи хипаотизеровој и његовим зановестима; у веговој свести рађају се само оне представе, које је хипнотизер рад да произведе. Начини произвмђања хипаозе разни су. Испрва су превдачили тело глатким металним плочама, доцније јаким магнетима, а у последње време је све бачено на страну, јер се показало, да се може и празаим рукама хипнотисати. Добро се хипнотише и дугим и непомичним посматрањем каквог врло светлог предмета. Данас понајвише још овако бива: даде се оном, ког треба хипнотисати, да дужв времена пажљиво гледи у стаклену призму а међутим га с времена на време хипнотизер рукама уснављује. На тај начин хипнотише и Ханзен и публика се уверила о брзом успеху тог начина. За четврт сата хипнотисао је на тај начин десет до дванаест дечака. Ханзен признаје, да није само њему дано да хипнотише; врло многи људи могли би хипнотисати исто тако, као што многи могу да буду хипнотисани. За тај посао треба само знати све мисли своје и сву енергију своју концентрисати и пронаћи начин, вако се ко може најлакше хипнотисати. Разуме се, да је ово последње најтеже, премда ни оно прво није баш лако. Он при свем то препоручује само лечницима, да се тога лаћају, Ј в Р њудима, који ту ствар нису пажљиво простудирали и много о њој мислили, може лако кавва ненадана necptha да се догоди. Хоће ли хипнотисани када се пробуди бити уморан и изнурен, зависи од тога, какви ty експерименти с њиме чињени. Ваља дакле бирати лакше ствари, изавивати душевна стања, која човека не потресају сувише. Тога се и Ханзен држи, те бира просте експерименте, воји јасно доказују потпуно одсуство сопствене воље хипнотисанога, ал га за то ипак јако не уморе ни душевно ни телесно. Навешћемо неколико занимљиввх експеримената. Заповедио је хипнотисаном дечку да му гледи право у очи; од тог тренутка био је дечко првкован уз те очи; куд год хипнотизер крене, ишао ie и као слеп за њим вепрес-тано му уксчено гледајући у очи. Другоме је опет заповедио, да име своје заборави и дечко се није могао ни за бога сетити ве само свога имена, него чак ни једнога слова из имена. За тим је производио код једног каталепсију, намештао га је свакојако и дечко је увек овако остао како га је наместио. Једном је рекао, да му гори коса а дечко је грозничаво стао да гаси рукама косу своју. Било је још врло много занимљивих ствари те врсте и можемо рећи, да се новосадска публика врло добро забављала. Другог вечера представа није текла тако глатко као првога због тога, што је ваздух био врло влвжан, пун електрицитета, па му је много теже било хипнотисати. Чујемо да ће др. Хавзен одржати још две представе. Врло би нам мило, било кад би нас том приликом хтео упознатииса постхипнозом, која је још много непоњатннја. Да се човек са свим покори туђој вољи док је у хипнози то се још којекако даје разумети, ал да заповести хнпнотизерове везују човека чак и овда кад се од хипнозе пробуди то је доиста врло нгпоњатно. Не знами, да ли се др. Хавзен до сад бавио са постхипнозом, али ако јесте, онда би му новосадска публика доиста била захвална, кад би и њојзи хтео неколко занимљивих постхипнотичких експеримевата да изведе. 0

Д о п и с и.

Шајкашка, на тројутарје св. Аранђела. Хоћу да вам у кратко спишем овогодишњу аранђелску славу, која је слављепа 13. (25.) јула о. г. како у манастиру, тако и у оба места Ковиља. Још дан вре славе, замаглио се беше Ковиљ са свију страна од прашине, коју дгже силесија кола, што госте ношаху. Беше као у зиму кзд се спусти густа магла, па једва можеш што да видиш, а груди ти се уморе дишућ’ онај густи зрак. Ову маглу начинише силна кола и силан свет, што по оној дебелој прашини иђаше то тамо то амо. Освану и дан славе. Куд погледаш видиш јучерању слику. Гости нови долазе, не можеш избројати кола. Свет иде то тамо, то амо. Прашина да те УДави. Пред манастиром, у ман. порти, врту, шуми »пуно напуњено." У цркви не можеш издржати. Да те згвече, а зпој све цури и прави млазеве по напрашенсм ти лицу. Служи се архијерејска служба. На служби пева бечкеречко цркв. пев. друштво. ПоРед све лепоте и торжаства, морам из цркве напо*е Не можеш да иадржиш. Један унутра, други

напоље, па тако од почетка до свршетка. Кад се певало „причасно," примакосмо се и опет цркв. врат ма, кад ал појање престаде, а на говорничко место стаде отац Мирон, игуман Ковиља. После службе одведоше честити ковиљчани своje млогобројне госте својим кућама, јер већ беше време обеду, те се тако за мало, испразни и порта и врт и шума манастирска. Око 4 сах, свет се био и опет искупио. На све стране певанке и игранке. Честити бечкеречани певаху неколико лепих песама у шуми. Свет се око ЊИХ купио и слушајући их уживао. Наш народ заиста ужива у лепом појању и певању. И „Застава никад лепши предлог није могла донети, него онај, да наше пев. дружине у што већим бројевима похађају наше нар. славе певајући и ширећи срп, песму на све стране Српства. Нека је овом приликом јавно изречена хвала занатл. цркв. пев. друживи бечкеречкој, која није пожалила труда, него по оној припеци ипак дође да лепу српску славу, још лепшом учини. Ковиљску славу и до сад похађасмо, ал’ овако многобројно похођену не видесмо је до данас. После раваничке, ковиљска је слава увек била најмногобројније похоћена, а тај број све на више иде. С тога, сетимо се Змаја, који вели за Србина: „Песма га је одржала, њојзи хвала;* сетимо се тог Србина који је вазда тако радо слушао и слуша песме о својој прошлости и тако гаји наду на лепшу будућност, сетимо га се велим, па га соколимо, храбримо и поведимо га лепшем, срећнијем и задовољнијем животу. Та он тако радо слуша, а лако и прима, па дајмо му прилеку, да научи све што је лепше, не би л’ тиме и он постао морално лепши, узвишенији и племенитији, особито данас у доба општег разврата и неморала. Кад се сунце клонило заходу, поче се и народ разилазити. Честити домаћини у друштву са својим гостима, праћени песмом и свирком вратише се својвм кућама на вечеру, после које се продужило весеље до белсга данка. У гостионици *код мачга“ у Д. Ковиљу била је тога дана у вече дил. позор. представа. Привазани беху »Граничари.* Позор. дворана беше дупком пуна. Многи се морели вратити, јер не беше више места. Представа је испала кад се ситније погрешке одбаце врло добро. Приказивачи се показаше добро. Сваки ти се то кретао тако слободно, а говорио тако одрешито, чисто и гласно, као да су баш прави глумци. Евала им! Бина им заслужује сваку псхвалу. Лепше, неверујем да има и једно путујуће друштво. После представе наступила је игранка. Играло се весело и несташно, како то само безбрижна младеж уме. За столовима пред двораном и у др. соби седили су остали, старији и мгађи гости. Ту се јело и пило, здравило и певало. Сутра дан се мнсги гости разишли својим кућама, а доста њвх беше остало да виде и др. представу, која се одржала тога вечера. Давао се „Преки лек“ од М. Калића и „Љуб. писмо** од К. Трифковгћа. Претстава је исгала на оиште задовољство, тако, да честитој ковиљској дил. псзор. дружини можемо само хвалу взрећи, са том жељом: да вољно истраје. После претставе беше и опет игранка, која је трајала до 3 сах. у јутру, када се гости са својим честитим домзћинима братсви ижљубише и опростише. Дозвол’те штов. г. уредвиче да на свршетку изречем хвала свима домаћивима нашима, који нас онако братски и усрдно дочекаше. Живели!

Један Гостовић.

Народна привреда.

К питању Филоксере. Првнужден сам да се осврнем на допис г. Ивана Јагића у броју 171. »Обзора* од 26. јулвја т.г. Случајно добвх горњи број у ком ме г. И. Јагић оцрњује и напада на начин безобзираншто свештенику не доликује, истини за вољу морам се хтео не хтео бранити. У истину је висока земаљска влада наложила г. И. Јагићу да ми покаже од филоксере заражену парцелу винограда, но није му наложила да ми парцелу покаже уништену, што се је обратно догодило. Место заражену парцелу добвх уништену, и ја нисам могао против тога поступка никакав призив учинити, јер у месецу децембру није се могло знати да ли је дотична парцела уништена или само заражена, док ми није сам власник парцеле Херцег то казао. Није истина да сам ја сам ту изабрао био, јер тако луд нисам, да би си одабрао уништеву, него заражену. Зар се несећа г. И. Јатић да је мојој супрузи казао, да ћу радити у винограду Херцега, кано што је казао и самом Херцегу. Дакле снда нисамсам одабрао, 12. децембра послао сам г. И. Јагићу надничара да ra обавести да сам почео радити, но г. И. Јагвћ није дошао до 16. децембра док нисам сам дошао к њему. Што се тиче, што пвше г. И. Јагвћ, да је на Краљево 1887. уверво се да је чокоће где сам радио усахло и то му мбгу казати, да није истина, јер 2. августа сам начинио покус, а на Краљево вели г. Јагвћ да су усехлВ, што је дакле поверенство 24. септембра трежило на пољу? Јер на усахле чокоте поверенства не треба. Штовани читаоци нека не верују нити г. Јагићу, нити мени, него нека се обрате на г. Илију Гутешу, који је био у поверенству кано приватна лвчност и био код извада чокота 24. селтенбра год. 1897,

Даље читам, да је f. Јагић поновно прегледао честицу што сам радио, те вели у том, да се је уверио да је Хабијанац утаманио млого лозе но мало филоксере. Жалим га веома (Јагића) што је тако кратковид. Још прошле године био код давања парцеле, те није опазио, да је и онда било уништено односно суво чокоће, него мени и моме леку при писује кривицу. Е господине Јагићу кад умрете ви, да видим онога лечника који ће вам живот повратити ? Тако је исто и код мене и мога лека. Чудне ли ироније да за оно одговарам што је други сагрешио. Истина је господине да сте били од меае много сумњичени, кано и данас, и то ради неисти не, а да сам вас простачки напао то није истина, јер то мој обичај није, него сам вас уљуднопитао, за допис у „Господарском Листу", и зашто сте одкопавали чокоте без мога знања. Што ни сам нисам смео учинити то сте ви г. Јагићу учинили, а вас није нико на то опуновластио. Нисам ли добио од вас одговор простачки? Ви ми одговористе: »безобразниче ја с вама немам ништа," и ја сад питам ко се је простачки понашао? то нека суде славни читатељи. На 14. јуна ове год. у истини се је нашло филоксере но на сваком чокоту не, него овде онде, па господине зашто не кажете у којој мери и колико? Долази даље г. Јагићу где ви сами пишете, да се нисте даље бринули за мој рад, дакле, нист се бринули, ништа незнате о мом раду, кано нити онај који није знао да радим и да сам радио. Вратимо се натраг на 5-тог јуна ове год. што сте сами г. И. Јагићу писалиу „Господарском Листу.“ Узмите у руке допис па читајте, где вам од речи до речи стоји следеће: .Филоксере сам нашао на оно преостала сторога трсја (чокоћа) пре три недеље веома мало; тек две хрпице, у којима је била тек по једна крупнија уш. Дакле г. Јагић, колики контраст између 5. јуна и 26. маја у »Обзору.* Даље пишете у „Господарском Листу,* ово:... „А друго су биле колико сам упознао и могао разабрати са повећалом нимпфе.“ Но г. Јагићу зар сте заборавили да у месецу мају ни један зарезник а још мање филоксера нимпфе имаде, будући је већ усавршена. Што се даље тиче више у препирку л се са вами велечастни г. И. Јагић-у не упуштам, јер ће се временом сам мој рад показати кано што се је и већ показао у Каменици где сада радим, а чокоће ми се кано што ви напомињете, није осушило а нема нити филоксере. Толико истини за вољу, и да народ односно виноградари знаду ваше нвзоре. Та ви црни Циганин тако што ие би могао писати кано што сте ви г. Јагићу против мене писали, а самом неистином. Дакле руку на срце па будите праведан.

Ђ. Хабијанац.

Вести из места и са стране.

Саборски одбор започео је у четвртак 21. тек. , мсца своје седнице. Понајглавнији предмет савеi товања био је до сад извештај изасланика саборског i одбора Медаковића и Думче о стању дијецеза у ми, трополији. Опширнији извештај донећемо доцније. У бракоразводној парници између краља Милана и краљице Наталије јављају, да је преко холандешког ковзулата у Бечу предат краљици НатвлЕЈи допис од београдске ковзисторије, у ком јој i се саопштава, да је тужба краља Милана примље* на и у ком се позвва, да вазначи свога заступника. Бугарски разбојници. Бугарски разбојници, који су у Белови зарсбили неке агевте, ЧивЈте, јсш их нвкако нису пустили. Газбојника као да има 35, јер траже као откупву цеву: 35 пари опанака, 35 кошуља, 35 чарапа, 35 комади сапуна и 35 чешљева. Осим тога траже око 30.000 форината, 6 мартиноввх острагуша, једну пушку репетирку и 1050 патрона. Родбина заробљеника, заједно са аустроугарским конзулом послала је све искане ствари разбојнвцвма, па и новац и оружје, али је бугарска влада узаптила оружје и муницију, јер не мога допустити, да се лопови наоружају. Шта више, бугарска влада је наредила, да ct гоне разбојници, но на заузимање аустро-угарског конзула одустала је од тога. Последњих дана напали су бугарски разбојници једно бугарско село и однели многи пљен. Војска их по налогу није гонила, јер се бојала, да ће они убити своје заробљенђке. Ово је заиста веома чудно питање. Право је спасти заробљенике, о том нема сумње; но је ли и то пра во, пустити заробљенике да пљачкају а не хватати »х, но допустити, да им се још даде оружје и џебана? Бугарска влада осећа, да тако далеко у попуштању према разбојницима не сме ићи, јер ће спасти двојицу, а жртвоваће своје војнике, који ће погинути од пушака и олова, које ће се издати разбојницима. Но будимпештанска штампа, сасввм друкче мисли. По мишлењу те штампе, Биндер мора бити спашен, ма цела Бугарска пропала. Ето што о томе пише „Буд. Тагблат*: „Породица заробљеника и њихови пријатељи чине све могуће, да спасу жртве из разбојничких руку, али им бугарска влада чини сметње. Она је спречила, да се разбојнвцима однесе откупна цена (разуми оружје). Шта бугарска влада с тим мисли, то је нами неразумљиво. Изгледа, вао да је она друг разбојника. Најмање, што би влада могла учинити, то је, да мирно гледа, како други спасавају заробљенике. А у место тога, она шаље војску, да хвата разбојнике? не него веснике, који иду разбојницима, да спасу заробљенике. Ово понашање бугарске владе може учннвтн, да се взгуб« нријтљто Дустро-

Угарске према Бугарима, а то ће јој прпјатељство за кратко време врло нужно требати". Волели би знати, би ли „Буд. Тагблат* тако писао, да је н. пр. уместо Биндера какав Страхинић ухваћен од бугарских разбојника. Крај крвавој освети. „Глас Црногорца* пише: »Познато је, да на нашој граници према Арбанији од памтивека трају крвави сукоби из личне и породичке освете. То је стање већ догрдило и књ. црногорској и цар. отоманској влади, те су прегле да тој невољи учине крај. Обе су владе одредиле заједничку комисију и наредиле јој да испита ствар и да измири крви. Комисије се више пута састајала те се на последак договорила и сложила у том, да се баци камен у воду и да се прекане свака даља крв, а да за досадашњу крв нема нико, ни с оне ни с ове стране, тражити никакве накнаде. Ако би се пак ипак догодило какво дело из освете, да се крвник мора сматрати као прост зликовац и власти се обвезују, да ће га као такова судити. Оеобито се пак узајамно обвезују владе, да ће навек известити другу страну о извршеној пресуди." На основу тога састали су се узајамни комесари прошле недеље на Ржаничком мосту, објавили измирење и бацили камен у воду. Многи народ, и црногорски и арбанашки, био је при тој свечаности те је изјавио своју радост на прекинутој крви, вичући: „Живио Господар!*, »Живио Падишах!*. Разбојници Арнаути. Читамо у београдским листовима: Из Куршумлије пишу, да су оружани Арнаути 12. о. м. у сред подне напали на нашу караулу бр. 18. и српске стражаре: Јеврема Чарапића и Величка Стевановића опасно ранили. Чудо да се не може тим разбојницима једном стати за врат. Кад су Турци немарни према злочинцима Арнаутима, онда ваља тражити прави лек за то.

+ ЧИКА-ТОША ЗЛАТИЋ

Под тим именом познат у целом Срему а нарочито у фрушкогорском подунављу умр’о је у четвртак 21. јула у У 2 ll сати пре подне речени чика-Тоша у Черевићу у својој 63. години. Покојник је био један од оних бораца за народне ствари, којих је данаске мање, а који су умели у своме уверењу истрајати поред свију сметња, незгода и прогањања, што су их на том путу налазили. Он је умео поред све верности својим начелима био је претплатник „Заставин* од почетка јој, па до смрти своје бити толерантан према сваком а волео је свој Черевић над-а-свим и покушавао је све могуће да уради што више за бољу просвету черевићког подмлатка, осећајући на себи терет незнања. Као прост човек али бистра духа и бадре делао просто, он је дотерао до лепог самоуког внања и умења, лепог иметка а још бољег уважења. Не заборављајући на себе и свој пробитак, он се радо хватао у коло, па често и сам коло повео, кад је требало ма коју оппггу и народну ствар унапредити. С тога је бивао редом у свима телима и друштвима поштован и меродаван чинилац: био је члан и одборник череввћке припомоћне задруге, читаоничин председник и певачком друштву а био је вајкадашњи члан „Матице СрпскеЛ У покојном чика-Тоши угасио се једном речи жнвот, пун лепих и племенитих тежња и добрих дела, која се тако на брзо недаду изређати, те је заслужио потпуно, да му српски свет одасвуд довикне последње: »Мир твоме пепелу, чика-Тошо, а вечан ти спомен међу нама!“ -ћ.

Најновије вести.

Турска влада уложила је код ерпскв и бугарске владе протест због тога, што је закључем уговор због Брегова Тај уговор је учивио промежу земљиштв, а Бугарска, пошто је још зависна од Турске, бар по Форми, не би емела без дозволе Турске да склапа уговоре, који мењају територијум Бугарске. Турска е Формалне етране има право, али ће остати на том протесту, јер је Бугарска тим уговором хаснила земљишта а ие штетовала.

БРЗОЈАВИ »ЗАСТАВИ.* (Стигли 23. јула у вече.) Лондон. Једпо одељење талијанске пешадије и једно одељење поморске војске истакоше талијанску заставу у Зулу, јужно од Масаве. У долњој кући изјавио је Фергусоп, да бе се у средњој Африци још јаче сузбити трговииа с робовима, чим приморје у управу енглеских, немачких и источно-африканских друштава. У горњој куби опет изјавио је Солзбери, да је Италија посела Масаву и ако без пристајања али са знањем Енглеске. Нада се, да неђе дођи до сукоба.