Застава

ЗАСТАВА

С Т Р А Ј К.

(ж) Пре неколико годииа иападала је у Паризу једиа гомила радника у по бела дана на једну пекарницу. На челу те гомиле стајала је једна жена, која је са пламом Фанатвзма у очима и живим гестом ободравала и храбрила дрске иападаче. Иолнцијски комесар, који је са својим људима са стране све то посматрао, видевши опасност у којој се пекарница иалази, приступи тој жени и метиу јој руку на раме. Како се зовете? Лујза Мишлова. Шта тражите ви овде? Леба. Га сцена и цео тај покрет раднички, где је Лујза Мишлова, позиата пријатељица радмичког сталежа, играла једиу од главнијих улога, пала иам је и кехотвце на памет, чатајући иајиовије вести о пожрету р&двичком, који данас беснн по улицама париским. Те вести говоре, да су силни радиици, који су радили око припремања велике париске свецке изложбе, која ће се идућег лета одржати, свој посао иапуетили, да страјкују. Но шта зиачи управо та реч страјковатв, шта је то страјк? Да би објаснили тај појнм иашим читаоцвма, иека иам буде допуштено, да бацимо, ма и летимичан поглед на историЈ'ско разввће радничког сталежа, упр&во иа историју одношаја, који је у разним вековима постсјао између радника и њвхових господара. У класичноме добу Грка и Рнмљана видимо радиике (у ужем смислу те речв) као бесправне робове. Одношај нзмеђу радника и господара био је исти, као господара и ма какве друге ствари. Он је са својвм радником (робом) иеограничено располагао. Могао му је дати посао какав је он хтео, могао га је за то наградити како је он хтео, могао га је казиити како је он хтео, могао га је продати, убити једном речи био је иеограничен господар над животом и смрти свога радника. Према таким околноетнма даје се лако замнслити, какав је живот у тих „клаевчких* радника. Тај чемерни положај њихов био је повод чеетвм побуиама њиховвм, које еу овда-онда биле опасие и по сам опстаиак дотичне државе. Појава хришћанства у свету, утицала је благотворио ма положај тих радника. Као релвђвја чисте љубави, прогласила је оиа све људе једнаким пред богом, а браћом међу ссбом и васпоставила начело: не чиии другоме- оно, што иећеш да други

теби учини. Од КонФуција, Буде и Зороаетра, па све до у наше дневе, иије ни једиа идеја толико силно овладала човечанством, као идеја хришћаметва. Прва и најблнжа посљедица победе њене, беше пропаст неенабожачког и овапут хрвшћанckof света. Но и ако је вдеја хришћанетва у први мах силно утицала иа побољшање стања радничког сталежа, ипак она није могла битно да унапреди и поправи то стање, јер је у току времена проповед њена млого изгубила од своје начелие јасности и чистоте, преиашана предањем са колеиа на колено, а прилагодујући ее поетојећим прилвкама ондашњег доба. И тако видимо ми раднички еталеж у средњем веку, за владе т. з. Феудализма, где стоји мал’ не у оном истом одношају према гоеподарима својим, као и за време Грка и Римљана. Тек најновији век оелободио j‘e радиика са свим и изрекао је начело: елободаи радник према слободиом господару т. ј. радник сме бирати ког хоће господара, а господар може узети ког хоће радника, и давати му надницу, какву он хоће. На први поглед изгледа то начело и право и поштено па ипак, од куда долази то, да се раднвцн, нарочито на запиду, врло често буне и посао иапуштају? Отуда, што на величину надиице радникове не утиче само слободна воља радника и његовог господара, него и друге иеке околности. Ми ћемо напоменути овде само две од отих околности, а тоје: слободна конкуренција и цеиа предмета за живот потребних (храна, етан, одело, огрев и т. д.) Господар ће, ако има много радника, који му посао евој нуде, без еумње узети оие, који су најјеФтииији, те тако ће та околиост, што има миого „слободних" конкурената, битно утвцати на опадање или растење наднице. С друге стране пак, радник ће у својим захтевима попуштати све дотле, док му се не да бар онолико, колико му је иеопходно потребио за набавку најнужнијих предмета за живот. Па тако ее обичио и погоде, да гоеподар плаћа раднику само оиолико, колико је овоме неопходно нужно. Но у току рада нуди се господару још јеФтиннја радна снага од оне, коју већ има. Он онда, разуме се у свом рођеном интерееу, обаљује надиицу својим радницима у толико, у колико му се они други јеФтиније нуде. Радници на то обично напуштају евој рад и иеће да

га ее лаћају све дотле, док им се ие да оиолика надница, колику еу погодили. И ето, то се зове: страјковати, а тај чин радника зове се: страјк (Stricke.) Данашње новине су пуие вести о страјку радиика, који раде иа подизању свецке изложбе. Париеко општинеко веће наиме, утврдило је радпичку иаплату за еве оие пс лове, које варош Париз у свом сопствеиом делокругу даје обављати. Париско општииско веће је позиато еа своје наклоиоети према радиичком сталежу, те еу тако и те утврђеие цеие радничких наплата доста повољие. Међу тим изложбу гради цела држава Француска, те тако за те државие раднике ие важе оне наплате, које важе за општииске раднике. Ови државни радницн око изложбе захтевају еада, да им се рад онако ието наплаћује, као и раднвцима париске општине, те како су са отим захтевом својим одбијени, напустили су посао и страјкују. Како ће ее овај сукоб између радника и државе евршити, не може се за сада још знати. Највећа је опасиоет била та, да се усљед страјка радиика иеће моћи велика свецка изложба у Паризу, иа време отворити. Међу тим у најиовијем министарском савету изјавио је Пјер Легран, да ће припреме око изложбе бити иа време готове и да ће изложба 5. маја 1889. отворена бити. Друштвено питање је данас на дневном реду, о њему се говори на све стране. Страјкови су само поједиие епизоде тога великог питања и ми обавештавајући наше читаоце о тим појавама на европскоме запа ду, чинимо као новинари еамо своју дужност. Ко д иа с су економске прилике, иаравио, са свим друге.

Политичке силуете.*)

11. Чича Никола, хајдук. У првој слици наших силуета предетавили смо чича Николину владавииу до 1883. год. У тој слици ми смо обратили пажњу поглавито иа те околиости, да је свакв долазак овог човека на владу био скопчан еа ма каковом катастроФом од већег зиачаја по марод српски. Убијетво кнеза Михајла, зајечарска буиа и т. д. то су алеми у круни његовог мниистровања. Како је, међу тим, марод ехватио рад овог човека, довољио је да мас убеде протоколи законодавне народие скупштиие после 1869. *) На овај чданчић скрећемо нарочиту пажњу наших читалаца.

год. Неколико народиих послаиика, схваћајућн зрело издајнички рад Николе Хриетића поднели су предлог, да иародиа скупштииа оглаеи ову шашицу партије од 1842. год. за убијцу ки. Михајила, и народна екупштииа у зваиичној еедиици, јавио, иа очима целога народа издаде овакав закључак: да је Никола Христић бивши министар оглашен за убилца киеза Михајила и да проклетство народње лежи не само иа њему, него и на свакоме ономе ко би га позвао за ма каквог чиновникау Србији. Па шта еад? Чнча-Никола поред евег овог проклетства, ево га где и по трећи пут као какова сабласт ломи плочу са гроба заборава и помаља своје каиџе да се освети за ужасмо проклетство, које му се у подгрлац припело, па га мучи и гуши. Он се јавља поеле крви кошутњачке, да и даље мирише њезин дах, а кад му и то досади, ои се прикрада на 19 гробова код Краљевице, и одмарајући се на њиховим могилама шклоца зубима ... Но ии ово не беше све, што нам може чича-Николу у подпуној боји изнети. Нешто иечувеио, па чак ни у средњем веку неввђено догађа се данас у Србији. Н. пр. шта би рекли „11. Лојд м и његова браћа ако им ми докажемо Фактима у руци, да је садањи председник министарства у Србији, Нилола Христић поетао хајдук, и то глава једне хај' дучке банде, која у самом ћупријском округу броји на 20 глава добро наоружаних. Ево доказа. Пре цесец даиа појавила се у околини манастира Миљка, према жељезиичкој линији Лапово-Брзане једна чета хајдука од 20 глава. Сви оии су прерушени жандарми и живе по планиии. Крстаре по Роготу и околиии, где се налазе опозициони посланици Катић и још иеки. Оии приповедају да то чиме ради хајдука. Ту скоро затекли су ма њиви иеколико сељана и почели им говорнти како ће оии да помлате све иапредњаке; а кад су им ови казали: „вала како раде и требало би“ они то дотуре капетану, похватају сељаке и одведу их у затвор. Сад прете Т о пал о в и ћ у опозициоиом поелаиику да ће га убити. Но ово иије све. Чича-Никола епремившн неколико оваковвх чета има две кориети на уму. Прво, да побије опасиије опозицвјонаре, а друго да ма основу тога, што се појавиле миоге хајдучке баиде, оглаеи опсадмо стање и преки суд те да и оетатак неприклоиих глава потуче. И тај министар има још образа да по

ЛИСТАК. ЈЕКТИКА

нити је наследна, нити прилепљива, нити неизлечива. Кад је и последњи, што је намеран ово лето у купатилу -провести, већ 'изабрао купатило и ваправио план о провађаву, ја узимам перо да се јектиком повабавим. Лепа забава! Јел-те ? Но да видите ја и уживам у забави са том болешћу а особвто, кад могу да кажем, и то са основом да вежем: да она није ни наследна, ни прилепљива, ни неивлечива. Ово ја то не кажем, сславајући се мсжда ва своје искустто а још мење ва своје знаве, већ сславајући се ва мвсве и учење једног ауторвтста у леверству, који може многоме и исвусном левару учитељ да буде и који и дав давас многвм леварвма учитељује, а то је славви берлинсви хигијевичар др. П. Нимајер*) па кад се нвје нашао до сад ни један наш стручвак да то несбично гледвште на ту и ксд вас рас*) Његова су два најважнија дела о „пержусији и асвултзцвји* („Handbuch* и „Griindriss*) а издаје ствлво часспвс м Arztliihe Sprechstunden.” Ја ce у овсм саставву држим веговог дела: B Die Lunge* жоје је взвшло у Липсжсм у Ј. Ј. Веберовој наклади у шестом издању (1887.) и које ја сважом грудоболном препоручујем и сважом оном, који нећегрудоболан да буде. Велижо би добро учввио онај ваш стручваж, који би ово дело ва српсжн превес или га за наш свет врервдио.

прострту грудобољу изнесе, то ћу ево да учиним ја на свој лајички начин а на утеху и упуту осталих лајика наших. Што се мене тиче, ја се нешто јаче од пет година бочим и бввим са својом „јектиком* и кам’ среће да сам оно онда, кад ми је асентна комисија и по трећи пут рекла „чвок,“ узео са овбиљне стране данас бих могао поуздано за десет година дужи век рачунати. А ја сам на против тада а то је било пре петнаест година радосно са једним својим другом исте среће загрљен преко пијаце отпевао: „Скини с плећа пушку шару.* Мој случај није тако „интересантан* и мени је баш прево, што то вије, а није ни тако јако поучан, те ћу о њему тек неку рећи. Дакле, вао што ревох, ја сам пре пет годива полсжио основ својој „ јевтици* и то ходећи својим послом по влажном времену а у топлим хаљвнаиа, у којим сам се прво разгрејао и ознојио а по том назебао. После десетак дава лежава и лечева рече ми лекар, да је сад добро, катар (у млућу, бровхијама) је прошао, али да се од сад дсбро чувам, јер сам „начет.* Годину дава за тим „превратио* сам једву летву ноћ под ведрим небом ,са једним својим првјатељем, с којим се дотле дуго видео нисам, и навукао сам нов катар, који ме беше већма заплашио него први, те је имала и селтерска вода посла. Лане пак, о једном пожару у улвци мога стана преплашен, нисам се добро утоплио и тако по трећи пут назебао. Ма да у ова псследјва два мхха нисдм лежао, шг

су ми они били страшнији, особито овај последви катар, при ком сам и неко време кашљао, што ни пре ни после није био случај. Разуме се, да сам лекарске савете тражио и слушао а по моме сељакању и по пријатељству и познанству баш са лекарима долазио сам до сила мвева и управо до сазнава скоро потпуне теорије о катарима. Но дешавало се и то, да је један доктор нашао у левом, неки у десном крилу катар а неки и у гркљану тако, да сам најпосле по оној пословици: „колико људи, толико ћуди“ за свој случај усвојио ову: „колико лекара, толико катара. “ tHo од јесенашвег катара беше већ загустило: један ми лекар препоручи јужну климу за прошлу зиму, иначе, по веговом сажимаву рамена судећи, нећу звживети ту зиму а други ми је дао термина две године дана, па ипак ја се још водим међу живима: зиму сам ето презимио под нашим строжијим поднебљем и без бацава крви, што ми је исти лекар ставио у изглед и под јужним поднебљем а преживео сам и Ускрс, до ког ми је, као што накнадно дознадох, исти тај лекар милостиво рок смрти продужио а по свој прилвци предураћу и онај двогодишви рок другога лекара, који ми овога лета истиче бар ја се тако сећам а осећао бих се и боље, да није „насушнијих* брига. Усљед твх катара а особито, од како су се лекарска мвева међусобно побијала, прегао сам ја сам да испитам своје биће. Што се тиче мојвх нредака, ту сам био исте среће као и сне алхимвсте, жоји су трвжнли „камен му-

дрости,* па су бар нашли порцулан како постаје, па тако и ја, ма да сам своје порекло до петог колена терао, место какве грудобоље у ког од мојих предака, нашао сам, да сам по оцу пореклом из Босне а по матери вз Македоније. Дакле, што имам у грудима, сам сам себи крив, сам сам стекао, нисам ни од кога наследио. Ево мога тумачева. Мати ми је била слаба, али грудобона никако. Родила ме, пошто је породом петоро деце и већма ослабила. Још као ђаче у српској школи, ја сам се више сагибао над дединим сандуком са квигама, него што бих требао а мање сам марио за игру са осталом децом. Моје сагибање над књигом постало је мојом кратковидошћу још обичније. Код таке грађе и код таке зле навике није било тешко ђачкој клупи да моме плућу науди за четрнаест година мога ђаковања. Остало је додало моје писарско занимаве по контоарима, редакцијама и штампаријама; а сећам се из детвњства, да ми је једног дана на нос истекла пуна чинијз крви, што је можда положило основ мојој потоњој малокрвности или бледилу. Но поред свег тога ја сам многе своје јаке и прејаке пријатеље и познанике отпратио до „вечне куће* и верујем исказу оног мога приј&теља и лекара, по којем је он моја прса нашао у оном истом ставу као и пре десет година, сем „фришкога* катара, који ће од себе прсћг, ако будем живао јужиијп

„ЗАСТАВА* плмк редовио: ередом, петком и недељом иа целом табаку а уторнииом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а Ауетро-Угареку аа цвлу 14 в ga ио године - * н аа четврт године .... q _ кг> » а 1 ‘ ‘ 1 20 н' За Србију (у алату) ■а годииу 32 дин. на пола годиие 16 дин. иа четврт године 8 динара.

лист целокупне српске народне слободоумне странке. №OЈ 118 ~ У Новом Саду у недељу 31. јула 1888. ГОДИНА XXIII.

ОГЛАОИ рачунају м ко 6 нокч. од еаакв ■рвтв оаакмх ситаих влоаа, ва жагое жлака по 80 новч. вваки пут. ДОПИСИ шаљу се уреднвштву, а првтплан ■ огласи администрацији „ЗАСТАВЕ* у Нови Оад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу 0« РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 иовч