Застава

чивутским листовима грди опозицију и намеће јој своје грехове. Али нека га! Казна народа долази споро, али тек долази. Ни један хајдук у Србији није избегао правди □а шат не избегне ни Никола Христић хајдук, на кога је законодавна скупштина своје проклетство бацила.

Свевид.

предели годили би ии, али преко нужни нису, оссбито к»д нема потребног ситнижа ... Већ овај мој случај доваз је, на и непотпун (јер моја „јектика* није доказана), да грудобоха, СЈшица или јектика није наследна а није ни неизлечива. Нећу да наводим примере, за које ја знам, да су после кашља и пл>увања крви, пошто су ударили животом погодним плуће, престали једно и друго да раде, па су још живи или доживели леп век. Таки су примери данас чести. А о прилепЈзивости јектичиној т. ј. да та прилепљивост не постоји, ако неће да се узме као доказ, да они живе, који око болесника ходе, те су му најближи, а оно су непобијени доказ томе супрузи, од којих једно умре од сушице а друго остане живо и здраво веће блискости, те по томе и подложности прилепљивању не да се замислити! Што се тиче наслеђивања, ту ће бити поттребно која више да се каже, пошто изгледа, да изумирање читавих фамилија од сушгце за наслеђивањв говори, али то није тако. Др. Нимајер признаје, да постоји наслеђивање и то наслеђивање телесног строја и састава; а инклинацију, нагињање јектици тумачи он наследством телесне особине у уским грудима а никако не каквом клицом болештине у плућу, па ко се обзире на своје уске груди у свом живљењу, тај неће запатити јектику. Примера за то има сила. Др. Нимајер наводи пример по једном лекару, који је забележио, да су отац, мати и четири сина поред седећивог начина живота и у ватвореном ваздуху од сушчце поумирали а петж је син остао

жив и здрав и ојачао тим, што је отишао у морнаре. Тако је чувени путник Шлиман избегао „проклетство“ своје родбине, па већ и крв пљувао, док није отишао у лађаре, те живи и данас и науци и себи на радост. Исто тако је и други чувени путник, др. Нахтигал, отиснувши се на заморне путе по Африци, прекужио јектичавост своје фамилије, од које му је отац и брат умр’о, па је и сам у своје исцељење сумњао. Он је умр’о у 51. години али не од сушвце, већ од љуте грознице. Из ових неколико примера уједно се увиђа и то, како може човек да се отресе и да се сачува од јектике. Чист, свеж ваздух, тоје храна за плућа, то га јача и крепи и не да, да га опхрвају буди-какве биле болести. А чист и свеж ваздух не налави се у загушним ссбама, писарнпцама и радионицама, ни по прашњавим улицама и путевима; већ у пол>у, у гори, у шуми, по бреговима и дољама, иа рекама и морима и то не мирно а још мање погурено седећи, већ ходајући и кретајући се на све могуће начине, при којима плуће може згодно тим ваздухом да се напаја, те шири и развија. Културни свет зна за сушицу а дивхзци и л>уди, који живе по шумама, брдима и пустињама не знају никако или врло мало за ту болештину. Културни се човек стиснуо по варошима, са њиховим уским и прашњавим улицама, по тескобним собама и радионицама; уз исто је дошао дим из силних оцака фабричних и кућних а на-да-свим тим долази грозничава трка у зарађивању, богаћењу и у освајању што боњих положаја у животу и друштву, која ка-

рактерише данашње доба, те неће а већином и не сме да се пита, да ли то годи здрављу и паметном животу. Осим тога и стрвх врло често хоће да буде узрок смртној грудобољи. То бива тако, да или почетника у тој болести ваплаше лекари, или не-лекари претераним сликањем последица од нечувања, или да услед многих предика о опа> ности и сам болесник само о том мисли и падне у сету, која га сбори у постељу, па и у гробницу. Тако Нимајер побија познатог дра и писца романа „Један дан на Мадејири“ (Мавтегаца), те доказује тачку по тачку, да му јунакиња није могла од сушице, већ највише од страха, (Д сушице умрети, па препоручује Хајзеову новелу „Болеснвца*, која одговара потпуно медицинској науци а по којој болесници оздрављају и узимају се. А брак међу грудоболнима не само да др. Нимајер забрањује, већ га сматра код твх болесника као венац медицинског утвцања на те врсте болесника а у повојбном смислу. Свима приповеткама о фамилијарним грудсбољама објашњава се само то, „да зала зло рађају“ навике у животу, којима се читава племена од своје вол>е за грудобољу одгајају, а „прилепл>иво* морају деловати оне рђаве навике, које су опште твма грудоболним, којима н. пр. дотле здрава жена свога грудоболног мужа до самрти му „негује*, као што она мисли, па после и сама клвцу „увати*. Но ко би све то навео, што тај славни стручњак грудобоЈве пише. Ко хоће тих интервсантних случајева дв се начита и да дозна

за гледиште, које у многоме чудновато изгледа и коси се много са данашњим медицинским назорима, ахи који су на тако природан начин објашњени, да скоро хајик читахац мора оне хекаре да пожали, што се држе старог гхедишта тај нека набави именовану књигу ,о плућу* од дра Нимајера, па ћенаћизнаке, по којима ће упознати ту бохест на себи и на начин, како ће да је се курталише. Напослетку хоћу ипак кратко, па ипак довохане, да сам издао један хек као најјачи код јектике, а то је јуначко дурање, нада и у нади весело расположење. Тако је оштроумни Берне поред своје јектике доживео 50. годину а никакав лек није узимао, већ је своју „сету пушећи у дим претварао*. У препоручена купатиха је ишао, али се купао није и само је последња два дана у постељи пробавио, па кад му једног јутра лекар рече: мора да му кашљање тешко пада, а он ће на то: „То ми је управо чудно, пошто сам ја целу ноћ у томе веџбао*. Па и ја угледајући се на тог дива међу јектичавима, алалим радо онима, што могу у ово доба у Глајхенберг, па се мотам по зеленим фрушкогорским бреговима, само кад уграбим прилику, и нека знаду штовани читаоци ж 3аставини“, кад опет неко дуго време не угледају никакав прилошћић под мојим знаком, да тада зацело „растеривам cbojv cotv“ по Фоушкој Гори.

Н. Марковић.

Оснујмо завод за глуво-неме!

Коливо је наш српсви народ малон и сиромашан, у толиво већма и.ма срца и воље, те се одазива свему ономе што је племенито и узвишено. За горе издожену тврдњу има ваздан доваза. Ето од год. 1869. преустроио је своје осаовне шЕоле; педагогијуме; више девојачве шболе; прилагао на народно позориште; уписивао се у чланство Матице; прилагао за погорелце и потопљенике, и таво би могао до ујутру ређати разне приливе, о воје се наш народ није оглушио и ладноврван остао. Па зар ће према глуво-немој шводи остати ладан и неодушевљен зар мимите, да невоља глуво-неме деце неће загрејати и најладније срце? Ја велим да оће! Ззвод за глуво-нему децу од значајне је вористи не само за српсви народ и наше најсродније суплемениве браћу Хрвате, већ за цело човечанство. Завод за глуво-нему децу није од вористи само човечанству већ и науци. Ова је настава и од веливог вултурног значаја. Има ли тавог човеза воји би имаосрцазатворити врата и не припустити те малише невољниве, да се и они спреме за живот? Зар би било веће неправде, до вад би те патниве оставили вао и другу животињу неспремну за самосталан живот? Зар они нису чланови народа и човечијег друштва ? Не захтева-ли од нас човечност, правда и поштење да се и за те невољниве обилато не само одазовемо, већ и својсви сви до једног без разливе доба васпитања и имања велим сви до једног што већма упнемо, да се омогући приступ васпитања и спреме назначеним патницима за самосталан жзвот вад им је то сувремена наува допустила и омогућила! Тој грдној потреби одужгће се српсви народ, аво оснује и у својим рукама одржи завод за глуво-нему децу! Да јасније представим важност овог завода, држим да ће доста бити аво речем: погорелац, утопљенив, богаљ и свави други невољник може себи временом сопственом зарадом помоћи, али глуво-немом је то немогуће с тога, што не може говором споразумевати се са осталим људима, те не могу да се спреме радом сопственим за живот а не могу за себе ни помоћи исвати. Давле, сад нева нам је прва озбиљна брига да те паћениве уведемо у човечије друштво. Г. Радивој Поповић први је Србин којије ишао и спремио се да отвори врата просвете тим невољницима. Он је повушао отворити завод на своју руву за први ма, неви људи човечна срца и 'неве задруге помагале су га у том племенитом али мучном подузећу, успех је диван повазао но неће моћи сам тај завод још дуго одржати. Зато, нева му је овим изречена од целог српсвог народа и свију глуво-немих с наше стране слава нева ти је Србине и брате.

Сад би дошло на ред питање: где да се смести тавав завод? Ја ћу одговорати први на то питање а држим да ћу погодити и жељу целог српсвог народа аво речем: Земун! Земун је велим најзгоднији, што је у свези са две реве Савом и Дунавом. Сава га везује са: Србијом, Босном, Хрвацвом, Крањсвом, Корушвом, Истријом, побочним ревама, мрежама и морем са Далмацијом, Херцеговином, Бововоторсвом и Црном Гором! Са Дунавом вата: Србију, Бугарсву, Влашву, Угарсву, Штајерсву, Горњу и дољну Аустрију и т. д. а и мреже жељезничве све воде за Балван прево Земуна. Земун је место здраво. Земунска црввена шволсва опћина је врло имућна, те би горе означену шволу моглапримити у своја наручја, и напослетву што је Земун за васпитно развиће глуво-неме деце најзгодније ма од вог другог места. Не би ни Нови Сад би хрђав, да се гореозначени завод уњ’ смести са гледишта положаја самог места и интелигенције грвђанства, но има једна оволност воја нас одвраћа од Нов. Сада —адане би дуљио питање: због зашто? Велим: зато: што смо ради, да горе означен завод за глуво-нему децу остане чисто срп. народни завод. Напослетву би дошло питање ваво и на воји начин да што пре и сигурније горе-означени завод за глуво-нему децу ставимо на што јачи и здравији темељ? Моје немеродавно би мнење било да се оснују одбори у свавом најмањем вао и највећем месту који ће на изложени зввод вупити прилоге; нева се држе дилетантске представе, певачва друшта нева приређују села и беседе у горњу сврху; госпсђинсве задруге по ссбисе разуме да ће обилато притећи у помсћваошто су неве задруге већ први повушај и учиниле; црквено-швол. опћине нев отворе своја васе широм; новчани заводи нев не сврсте руве у овој пренужној ствари; занатлијсве задруге неће тврда срца бити; а наши веливаши и богаташи и они ће сбилато присвочити у помоћ. Ја проговори за глувс-нему децу, а ви воје наведох и воје не наведох ускорите ваше даре јер ниво не зна шта га мсже у животу постићи, нвБО се не може завлети да упородици неће имати тавог невољнива. Спаси душу народе те подигни завод за глувонему децу! Ја проговори а ти народе не остани глув. Стева. [Ми држимо, да би наше добротворне задруге, певачва друштва и појединци, требали мало више пажње да обрате и да помогну новчано завод г. Радивоја Поповића, ваво нам бар и то мало што имамо не би пропало. А првом згодном приливом, треба наш нар. црвв. сабор да реши, да се глуво-неми завод оснује у вом манастиру, вао што је о том већ била реч. Пр. Ур. „Заставе*.]

Кијевска свечаност.

Ш. Крони ход. Кијев, 15. јула. Прослава отпочела је 11. ов. м. и све је по програму обављено. Данашњи дан је најзнаменитији у свој прослави. Данас се навршило 900 година, ваво је свети внез Владимир примио хришћансву православну веру.

У свим црввама отслужена је служба, а свечано богослужвње било је у свето-софијсвој саборној црвви. Присуствовали и чиноцјејствовали три „дјејствителна* митрополита, и то: кијевсви и галицви Платон, српсви митрополит Михајло и црногорсви Митрофан уз припомоћ двадесет митрополита и владива и знатног броја духовнива калуђерсвог и световног чина, сви у драгоценим одеждама. Саборна црвва била је дупвом пуна, вао што ]'е пред црввом и на све стране стајало мноштво света и повлоника, за воје није у црвви више места било. На служби присуствовали су провурор светог синода Побједоносцев, гроф Игњатијев, представници градсви, мноштво генерала и виших официра, разни одасланици из унутрашњости Русије, разне ворпорације и многи словенсви гости. На литургији певале су две певачке дружине и напеви били су русви помешано с грчвим и српсвим по Станвовићу. Апостол је читао протођавон црногорсвог митрополита г. Филип Радичевић и то на словенском језику. Представнив јерусалимсвог патријарха, читао је једну молитву на грчвом језиву. После службе ивговорио је дивно слово митрополит Платон и говорио је о значењу данашње прославе. За тим се пошло на Дњепар, да се освети водица на ономе истом месту, где је свети Владимир пре 900 година примио православну хришћансву веру. Литија врене се из софијсве саборне црвве мимо михаиловсвог манастира в спомениву светог Владимира, воји је на узвишеном месту више реве Дњепра подигнут. Код споменива светог Владимира очита се молитва и благослови се народ на све четири стране. Ту се сједине и друга литије, воје су из других црвава, а особито из Печерсве лавре пошле, и одвојене упуте се на Дњепар. Света на врсном ходу броји се, да је најмање 100.000 било. Више самог места, где је вода освећена направљено је било седишта за 5000 душа, и за иста давала је градсва управа и словенски комитет билете. Баш вад је врсни ход из црвве вренуо ге нерала губернатора Дрентелена ударила је вапља у часу, вад је вомавдовао војсву. Генерал је пао с воња и за неволико часова умр’о је и аво му је лечничва помоћ брзо прзтевла. Тај догађај збунио је у неволиво присутне, али је опвт све својим редом ишло и није се ништа у програму изменуло. IV. Обед у градској Думи. Кијев 15. јулв. После врстног хода, и вао је „водоосвећење* прошло, био је завазан обед, вог је градсва управа у почаст депутацијама и страним гостима приредила у згради трговачвог представништва. Најпре се мислило, да се на тај обед позове ово 450 особа. Али ваво је број одасланива из разних места Русије и словенсвих гостију далево више дошло, него што се очевивало, то се првог :дана завључило да на обеду 600 особа учествује, али ваво се најпосле и тај број до близу 1000 оссба- повисити морао, то је да се за 1000 особа сбед спреми. У два часа после подне отпочели су се гости привупњати и долазили су у групама, и то словенсви гости по народности, а русви представници одвојено. Пред зградом у вом је сбед био, стајала је множина народа, који је долазеће стране госте посматрао. У пространом здавију било је све за сбед спремно, и по русвом обичају, било је у доњем спрату спремЈвена завусва, а на горњем спрату по-

стављени столови за обед? Распореда није било готово нивавва, и свавом је просто било да седне и место заузме, ваво му ја вол>а. У eaчељу простране дворане, намештен је веливи сто, за воји су ревли, да је опредељен за митрополите и еписвопе, и онамо се није ниво машао, нит је место заузимао. Српсви гости, војих је било до 80 групирали су се на једном месту, и свави је себи место обиљежио. Они воји су посетне варте имали, ти су их на тањир поставили и то је био знав; да је место заузето. Бугари поседали су један до другог, а исто таво браћа из Галиције Словаци, Чеси и други, а мало је нас било, воји смо се у Русе умешали, и одвојено један од другог далево заседали. Тев вад су митрополити вијевсви, српсви, црногорсви и други, затим Побједоносцев, Игњатијев, градсви поглавар Саблер, Василочивов и многи генерали своја места заузели, и вад је очитана молитва, а митрополит Платон јело и пиће благословио, приступило се сбеду. Прву здравицу наздравио је Псбједоносцев цару и царсвом дому, затим се наздравњало гостима, Русији и русксм народу, духовенству, вој(цч. Свави пут отпевана је царска химна, многаја љета и „тебе Бога хвалимо.* 1 Наздрављали су и говорили митрополит српсви Мвхајло, црногорсви Митрофан, вијевски Платон, затим Игњатијев воји је наздравио црногорсвом књазу, црногорсвом народу и митрополиту Митрсфану. Говорио је одасланив Новгорода, и градсви поглавар. Званични обед трајао је до 4 часа, и тев вад су званичнични представнвци устали и отишли, то је наступило право весеље, и онда је било здравица без реда, каво је воме годило. Многи су хтели, да генерал Игњатијев говори, и да се у словенсвом духу и смислу изрази. Игњатијев воји ин&че радо и добро говори устезао се и говорио је врло опрезно и умерено. Он није хтео дати повода, да се свечаности други, до чисто религиозни варавтер даде. Он се радовао, што је видео на братсвом свупу знатан број словенсве браће, који су дошли да учествуЈУ У »РУ СКOМ тержеству,* говорио о словенсвој узајамности и рекао је, вако је то природна ствар, и вако деветнајести вев тежи, да све зближи, сбрати и побрати што је једне врви и једног поревла. Говорио ваво су се Немци чав и политичви ујединиди, и да им он не завиди, исто вао што од душе жели да се сваво племе, па и словенсво узајмно упозна и приближи, и да то није грех, што се таво жели и т. д. 0 невом политичном панславизму, ваво ли то називају, дабогме да није било речи. Свава реч, воју је Игњатијев изгсворио имала је свога места и значењв, и највећи противници Русије и Словенства, неби могли ништа проговорити. Словенсви гости нису на том обеду говорили, и наздрављали, само да им се из тога што страшно не приговори. Морам вам и то приметити, да су српсви гости, особито г. Сава Грујић, Милосав Протвћ, Срећвовић и многи други одливовани, исто, вао што је русви народ с особитим задовољством оноливи број Срба и знатан број брзојавних поздрава и писмени адреса из свију српсвих врајева видео и уверио се, ваво је српски народ још увек одан својој православној вери и уз своју русву браћу заузима прво место у слсвенсвој духовној заједници. Дов из Бугарске не смеде ниво на прославу доћи, то не осврћућ се кавве су приливе у Србији, дошло је на прославу људи, не само воји су слободни и независни, него који су чав у државној служби