Застава

ЗАСТАВА

CЛABA БИЗМАРКОВА - ЕВРОПСКА СРАМОТА.

Цар Вилхелм помирио се са гвозденим канцеларем. Немци су сретни и задовољни. Опијени осећајем среће и задовољства кличу му радосно и обасипљу га цвећем. Али заман клицање и славопоји, кад Бизмарк није она величина, што се диже над световима и вековима. Он није велик кас човек, но само као Немац. Као човек ов никаквих особитвх заслуга нема. Баш на против рад његов многе је унесрећио. Немци кличу и ликују, али потиштени народи проклињу њега и све, с којима је у друштву ковао ланце, да се ти потиштеви, несретни народи после вековних беда и невоља још и даље пате. Око Дунава и на Балкану има 50 до 60 милијуна све омањих народа. Ти народи гажени су и тлачени, од кад себе памте. До пре 20 или 30 година беху лепи изгледи, да се ти народи смире, да се приберу, једно другом да пруже братску руку и у заједници да реше тешку судбу своју. Да је среће било, они би то и из вршили и Европа би данас мирна била, а ти народи би спасени, сретни и задовољни били. Ако су то и мали народи, тек заузимају знатан део Европе заузимају велику подунавску област и балканско полуострво и сачињавају добру шестину Европе. Осим тога положај тих варода је веома важан, они су на великом друму светском, што води из Европе у суседне континенте и обратно они су авангарда европска. Па шта видимо данас ту? Данашње прилике у том делу Европе јесу грдна рана на телу европском и грдна срамота њена. Народи ти су ме|>у собом завађени да не може горе бити. Сваки је устао против свакога и у место да се међу њима развија права култура и хришћанска љубав братска отров је међу њима посејан, на штету њихову шири се лажно културтрегерство. А ништа боље није ни у осталој Европи. Ту видимо два велика табора до зуба наоружана, који су спремни да сваки час ваподену крвничку, убилачку борбу. Све је то друкчије ивгледало пре седме десетине нашега века пре ере гвовденога канцелара. Ако баш и није све било како се желило, али може се спрам данашњега стања наввати цвећем и ковиљем. У народима је овладала нека оптимистичка струја, неко узвишено осећање ва општу слободу и једнакост, и сваки је чекао да куцне час општег поравнања и вбратимљења. Али све је те наде покоеила ледена ера Бизмаркова. Та ера је прави град и мрав у врту нада и жеља потиштених народа пустошна олуја на пољу узвишених човечних тежња народа европских.

Па какво је управо добро донео Визмарк самим истим Немцима? Зар уједињење? Та они су и без њега били слободни и уједињени. Осим Алзације и Лотарингије, које ниеу ни тражиле „ослобођења“ Бизмаркова, сви Немци беху под сво јим кровом. Па ако су били у много држава, зар је чудан посао удружити и ујединити сродне елемеите? Бизмаркову раду може се радовати само Прусија и кућа Хохенцолернска, што су до силног угледа и утецаја дошли. Тога ради баш нису морала бити два велика крвава рата. Па метни, напредни, обравовани и уз то слободни Немци зар су морали платити сјај Бизмарков и Хохенцолернски милијунима крвавих жртава ?! Но кад се узме даље, да је Бизмарк после тих страхота због ништа, турио свој ладни прст на исток, да је савевом освештао дуаливам у суседној монархији, да је перфидно напустио ослободиоце хришћанских народа испод крвавог јарма азијатског. Кад то све на око увмемо и достојном мером ивмеримо како ли је тек онда нивак и одвратаи тај „велики“ Бизмарк ?!! Дижите му спомен, браћо Немци, али тај спомен биће страшило и уклин народима; тај спомен биће спомен срамоте нашега века; тај спомен биће сведок наших покварених нечовечних осећаја, јер се изврзао човек у звера, а хтео се приближити вишем божанском бићу . . . Данас се много виче на груби материјализам, социјализам, комунизам и анархисте, јер зло семе сеју и угрожавају друштво. Али ево хоће да дижу споменик човеку, који је у два велика рата улудо пролио из милијуна срдаца човечју крв. Но то је све знак нашег времева. Није само анархија и материјализам зло семе у друштву посејао. И Бизмарк кров више деценија својим радом још више је допринео и утецао ва духове. Он је радио пушком и топом, новцем и војском својих органа и дао правац и створио данашње гадне одношаје европске данашњу општу кавгу и мржњу свију против свакога. Његов гвовдени, безобвирни саможиви правац многи следе. Многи радо играју улогу гвозденога канцелара образују људе без срца. И ето од куда равврат у свету. Могу Немци Бивмарка колико хоће славити он је само грован човек; и колико се већим гради, толико је гровнији. ЈБегов спомен већ сад милијуни куну, а будући векови ће њега по заслуви осудити. Шта је Бивмарк према једном Александру 11., према Гледстону, Гарибалдију и сличним великим душама, које се загревају осећањем не само за своје, него и за т уђ е j a A e Према такима је Бизмарк пуки себичњак, грабљива звер, коју не може ништа

сажалити ни зајазити. Јади иемачки беху уображени и зло њихово од њих самих је долазило, кад им је ваљао неки великан, да им мозак отвори, да увиде право своје добро. И за те уображене јаде Визмарк је имао срца и осећаја, а за оне праве јаде вековне тужне сиротиње раје он ни осећаја ни добре речи нема. Тешко потиштенима и поништенима поред таких великана светских. Прави велики људи, сјајни карактери нису никад затварали груди пред јадима човечанскпм, пред невољама ближњега свога. Ослободиоци п јунаци американски нису тражили само своје добро и својих савезника, него добро свакога иарода. ЈБихов диван пример одушевио је милијуне, те су жртвовали крв и живот, да ослободе човека од понижавајућег ропског полсжаја, ма да то не беху бели људи ни Хришћани, ни браћа по крви и језику . .. За овако што Немци и Бизмарк нису вични. Бизмарк и његови Немци опијеии су мишљу за уједињењем и снагом својом; а иа распад монархије у дуалистичком облику кликнули су и нашли су, да је у таком облику способна за савезника. ЕБима је по ћуди федеративна њихова немачка царевина, али није им по ћуди федеративна суседна монархија. Они не могу да прежале две провинције „иемачке“,те их и против воље до тичнога народа авектирају ; али кадјетребало Босну и Херцеговину ослободити и ујединити са српским државним телом, то им није по ћуди, него добацише те две српске покрајине дуалистама, да цеде срч из измучених костију јадне раје сиротиње. Сувише су се постарали, да остале провинције хришћанске не васкрсну из живога гроба азијатског. У тој племенитој цели и ковали су се дан - ноћ планови и савези и непрестано ее кују. За иста племените и узвишене тежње. Достојне су тако великих људи и тако напредног, образованог народа, као што су Немци и њихови савезници. Нема о том ни равговора, да је средњеевропски двојни и тројни савез склопљен у другој цељи, него ли за то, да се оних 50— 60 милијуна подунавских и балкаиских народа притискују и у ропском, јадном стању одрже. Није то савез за мир и бевбедност Европе, него је за то подигнут, да изврши познату девизу немачку >Drang nach Ostenl* За то је дивно чудо, како су могли други осим Немаца, који то из себичне намере чине, ући у њихов грабежни савез! Ваљда је и тај успех немачки заслуга препредености Бизмаркове; но уједно то је и сведоџба његове нискости, јер је подигао халу и врану против оних, које би

био дужан, као човек и моћна личност да штити и брани од вековнога ропства и свакога вла. Лаж је и измишљотина, д* треба Немцима савеза за одбрану против Француза и Словена. Историја сведочи, да ии јвднн ни други нису озбиљне бриге и опасности Немцима задавали. На против има доказа, да су баш Немци своје западне и источне суседе штетили. А што је најлепше, то је, да су баш Словени ва сва зла, што су од Немаца претрпели, добро им учинили. Ко је био вековима бедем Немцима против навале турске и осталих азијатскнх иивавија? Ко је ослободио Беч од Турака? Ко је Наполеона Немцима скинуо с врата? Ко је сачувао монархнју од распада у половини иашега века? Ко други, него Словеии. А ко је правио походе у Италију? Ко је држао Млетке и Ломбардију у лаицмма? Ко је мутио и мути по Шпанији, Румунији, Грчкој, Бугарској и свуда и свагде? Ко други,?него Немци. Разоравање равних словежских држава и најновије свезе и савезе управљене против Словена не треба ни спомињати, јер су сувише познати. Дакле, Бизмарк и Немци терају стару своју песму: ваједање, вакидање и раворавање свију творевина у суседие своје браће на истоку и западу. То је смер и Бизмаркових савева, око којих је неуморно радио и ради чега су му „племенити“ Немци вечно благодарии. У кратко можемо казати, Бизмарково делање и ера његова је веома карактеристична за Немце: ту показаше и показују ови своју ремек улогу рајиечку из њиховог јединственог и само њима својственог животињског епа. Али Богу хвала, та гровиа комедија њихова и улога скорим ће се довршити. Над Европом и потиштеним народима свиће зора. Устали су два чувара мира и безбедности европске: један на истоку, а други на западу. Задаћа њихова је двојака: Прва је, да сачувају Европу од убитачне експавзивие тежње у средини њеној, којом се прави притисак према периферији и тиме снага европска слаби. Друга је задаћа њихова, да пазе на кретање ван европских инвазијоних елемената, који су у згодним треиутцима толико пута већ Европу прегавили и њеиим народима триста јада задавали те опасие елементе ваља мотрити и силу им сузбијати. То је задаћа два збратимљена иарода, који ће у том правцу само равнотежу Европи дати и од невидовних беда с поља и изнутра сачувати. Могу Немци ликовати колико хоће, алн је њиховој злој рајнечкој ћуди доскочено. Прави лек равнотеже и сигурности европске спремљеи је у Кронштату и Тулону.

НЕКАД И САД.

Некад је било све друкчије. Не мора бити човек песимиста, па да садашње прилике гледа за горе од оних, какве су некад биле. Од некадашње наше јаке слоге, која је импоновала свакоме и начинила нас вођама народносног покрета у Угарској, видимо сада на свима линијама неслогу, партизанство, које нас је разгубало и начинило нас онима, који смо. Али некад не бесмо тако покварени као данас. Онда је одметника једва и било. Интелигентан је Србин заиста био С р б и н, без обзира на то, да ли му је положај у друштву био зависан. Какви су тада били Срби чиновници, а какви су данас? Ту разлику ће схватити и највећи оптимиста. Какви су тада били чиновници и официри, као посланици на народном црквеном сабору, а колико су сићушни према њима садашњи потпуно независни народни посланици на истом сабору? Но та ће се разлика најбоље видети из ове две старе артије, које нађосмо у старим рукописима. Србина чиновника, једног обичног

општинског бележника шаље народ једне српске општине, да је заступа на величанственом бечкеречком збору, гдеје донесен бечкеречки програм. Има ли таког примера данас? Имамо ли и једног Србина бележника, који би се тога примио, имамо ли и једне српске општине, која би имала толиког поверења у једном зависном бележнику? Но нека говоре старе артије: „П у н о м о ћ и ј е. Од стране местнога одбора Потиско-Дистритске Србске општине Фелдварца, овим се братски опуномоћива местни бележник благор. Господин Тома Иванић и цркв.-школски представник Јован Танацковић, да изволе на дан 16. (28.) јануара 1869. године на Велико Бечкеречкој конференцији српско-народног слободоумног централног одбора лично присуствовати и свој глас у корист српскога народа дати. Из седнице месног фелдварског одбора ради бирања посланика на предстојећи угарски сабор У Фелдварцу, 10. јан. 1869. год. Урош пл. Војновић, Урош Еремин, Димитрије Томић, Аркадије Живковић, Тодор Еремин, Аца

Анђелин, Јоца Војновић, Тодор Гуцуња, Васа Нинков, Димитрије Живковић, Паја Марков, Адам Козаров, Алекса Кнежевић, Георгије Бајазет, Сима Нинковић учитељ, Урош Кобиљски, Рада Козарев, Аркадије Деановић, Јован Јанков, Јован Танацков, Арон Секулић, Драга Еремин, Јован Бранков, Јаша Козарев, Димитрије Петровић, Милош Летић одбора бележник“. Дотле ово кратко, али значајно пуномоћије. Овоме би се једва и имало шта додати. Из њега се види, да је у некадањих Срба чиновн и к а било више родољубља, више самосталности, но у многих садашњих самосталних Срба. Да ли би се на пр. сада нашао један Србин бележник, који би смео да буде такав, као овај горепоменути и коме ће народ овим речима моћи говорити о његовом родољубљу и његовим српским осећајима, као што све 1862. год. говори „Српска Дружбина Кулска“ о истом бележнику Томи Иванићу: „Србска Дружбина Кулска, уважавајући ваш дух српски, којим сте свагда где се за напреда& милог вам Србства ради између првих долази, да вам са ови неколико речи благодарност постанка свог изрази. Одабрана Дружбина ласка си, да ће се го сподин Иванић доносији, разумевши, да га је

за свагда докле год постојала буде, врсним чланом у записник једногласно ставила. Примите поздрав чланова Србске Дружине: Лазар Максимовић парох, предсједатељ Србске Дружбине, Василије Теофановић, Гавра Лукић трговац, Ј. Теофановић трговац, Харитон Утвић, Антоније Шовљански, Стефан Поповић, Јоца Петровић, Милош Бељански и сви остали. Издано у првој главној седници 1862. године: Гавра Костић срп. дружб архивар.“ Не исписасмо ово ником у похвалу, јер је човек, о коме је овде реч, и који је о изборима за угарски сабор, као зависан бележник, носио српски барјак на челу Срба бирача народњака, већ давно умрво. Не, ово исписасмо само да се види разлика између некада и сада. Није тај човек био усамљен, није био он један. Таки су били некада махомСрбичиновници, а какви су сада? Част изузецима и сада, али сада у добу ренегатства, кад је материјализам окужио нарочито кругове з&висних Срба, није бев интереса премишљати о разлици између некада и сада. К.

и<4АСТАВА и илма редовкој ' рвдем, петжом ■ иеде&ом жа целом табаву, * уторком на по табаха. ЦЕНА ЈЕ ta Аустро-Угарсжу: sa целу годжну ........ 14 •. sa по годмне 7 —ж. «а четврт годжне 3 •. 60 н. аа 1 месец 1 •. 20 н. За Србију жа годжну 32 днн., на по годнне 16 джн., жа четврт годние 8 дннара.

ОРГАН СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ. БРОЈ 17. у НОВОМ САДУ У НЕДЕЉУ 30. ЈАНУАРА 1894. ГОДИНА XXIX.

Ва НГЈШСЖ tAiki ti u 6 жовч. од ввми ipert оважжх сжтжмх влжжа; в* жжг м жлаћ* но 30 жовч. сааж« »ут. доииси шалу се уредижштву, а вретжлат* ■ огласж адмжнжстрацжјж М BАСТАВЕ М У реднжштво ж адмжнжстрацжја „Заставе* жала•■ се у жукж г. Ст. Јежтића, главна улжца. НЕПЛАЋЕНА ПИСМА же пржмају м. РУКОНИСЕ же враћамо. □оједжнж бројевж етају 10 жовч.