Застава

Немцима је тај лек горак, али ће га морати окусити, да би се ивлечили од напона, што их разапиње, те другом свету доса^ују. А ти Бизмарче, човече, опрости ми, што сам те напао. Као ближњега свога ја те не мрзим. Поштујем твоју седину. Нисам ии устао против тебе, него против оних, који праве од тебе оио, што ти ниси био нити ћеш бити. Ти ниси велики човек. Ако хоћеш да си праведан и да у старим данима својим нађеш какву такву утеху за велика зла дела, која си почииио, а ти буди искрен и истинит. Покај се, признај, да теби не припада иикаква слава ни хвала, јер ваиста ниси добро учииио, коме си требао, него вло. Самим твојим милим Немцима навукао си на врат Русе и Французе, а за њима ће као свето поћи две стотине милијуна латинских и сло Венских племена. Кад се из толико грла захори: Доле са експанзијама рајнечким; доле са инвазијоним елементима, у које се ви уздате; на тај поклич умукнуће бојна ваша песма: >Die Waeht am Rein* и она друга >Die Wacht an der Donau*.

Нови Сад, 29. јануара.

Неосиована раздраженост. Будним оком прати „Застава“ сваки нападај на наше вероисповедне школе и учитеље, и на велику жалост дочекала је, да то једном приликом „Вршачки гласник“ у једној раздраженој, јеткој белешци навове „гадним делом.“ Ово је заиста претерана раздражеиост без сваког основа. Ми не ћемо одговарати истим тоном, само молимо сваког беспристрасног, нека прочита нашу белешку, и нека се увери, да ми ни једном речју нисмо споменули оне Србе, који су били у тој седници, а још мање смо чиме иапали оне, који су устали у одбрану наших школа и учитеља, те заслужују сваку хвалу. Ми смо нашу вест донели по горњим листовима, који су о томе опширно писали, а нисмо криви, што је ту ствар српски вршачки лист тек сада, у след наше белешке споменуо; за то су неосноваии и сви нападаји на нашег тобожњег извештача вршачког. Али је свакако за најстрожију осуду, да жупанијски одбор прихваћа предлог надзорников, да су наши учитељи „неспособни“, ма да је препарандија званично већ изрекла, да су „способни". Зар се ту не скрива пријава, као да је препарандија дала лажну званичну сведоцбу? и нема ли то вид денуицијације ? Нека је хвала онима, који су говорили и гласали против тог решења, но вар се није могло још једним кораком даље поћи? Је ли мањина морала пристати на то решење, вар нема на свету призива? Да ти жупанијски (односно варошки) управни одбори заиста сакато и иезаконито раде, о том се већ и министарство уверило, јер им је одувело власт решавања у тим питањима. А ми зар треба да ћутимо, кад се то дешава у Вршцу, где председава Србин Николић, где седе и други Срби, и где је биран владин човек? То ли је добит тог избора? Ми ћемо и даље бранити наше школе и учитеље свугде, поред сваког и против свакога!

ЈАДИ У БОСНИ.

ПИСМА „ЗАСТАВИ 4 ИЗ БАЊВЛУКЕ, V. Кад је окружник барон Лазарини 1889. дошао у Бањалуку, по иовинама свијем у велико је још трубио глас о усташкој чети у Тешњу. Гавро Трифуновић, бивши жандарски каплар, обравовао је чету са неколико друга и између тешанског, добојског дервентског и бањалучког котара по шумама крстарио. Те исте године нађен је у селу Бранковцнма сахат код Бањелуке мртав један мухамеданац. Даље се говорило, да се јавила једна усташка чета у столачком котару у Херцеговини, а у Мостару се одиграла жалосна игра православних Срба и хрватских фанатика заведених тамошњих католика, кад су се браћа о највећим свецима поболи ножевима, те пред војничким судом стајала два Србина Мостарца: Младић и Ковачевић. Година 1888. завршила је са врло жалосиим догађајима, а 1889. почела дакле са још жалоснијим. И заиста је расположење духова у Босни и Херцеговини у ове двије године било грозничаво ; свом земљом одјекивали су од свуд црни внаци и ввуци; управ сав је вавдух био окужен иеким вадахом, који је народ у Босни и Херцеговини и гушио и дражио. Но нигдје све то није тако се опажало, као у Бањалуци. Кад је у септембру 1889.

године митрополит Николајевић дошао у Бањалуку, све је ово он сам потврдио и напоменуо. Шта више, он је тада у сали српско-православне црквене општине пред свима јавно исповједио, да су рад у свој вемљи, а нарочито у бањалучкој околици, веома забринути у Сарајеву и изјавио је, да је њега влада послала, да испоручн народу њену благонаклоност, те да га умоли да се стиша и митрополиту своје јаде саопшти, јер да је влада увидела, да народ мора неке не воље да тешко притискају и гоне, а влада је обећала, да ће их гледати најсавесније испитати. И митрополит је у истину узео онда да преслушава неке грађане. Ишао је чак и у Кола и освјештао и цркву у селу Крупој и примио депутацију сељака, који су се за царевићева боравка „бунили“. Даље је позвао и преслушао и једну депутацију из котара прњаворског и градишког и т. д Народ је свуд старцу митрополиту ивлавио искрено у сусрет. Митрополит је казао, да је дошао баш у мисији повереној од владе, а народ је све чинио, да старац упозна што боље стање ствари и олакша му „мисију“. Колико је са својом „мисијом“ успио митр. Николајевић и у ком је смислу имао каку „мисију“, ми у Бањалуци не знамо ни дан-данас. Али ово стоји, д» је бањалучка Крајина, а нарочито мјесто Бањалука, од окупације па до тада од окупационе управе и њеног самовољног и обијесног, иешто неваљалог и по души и срцу поквареног а нешто простог и за службу недораслог и неспособног, до бевобразности распуштеног или кратковидог и брзоплетог чиновништва - љуто страдала. Крајеви Босне, који су од 1873. па до 1878. до грађанског рата и устанка највише страдали и по окупационој управи били су од почетка једнако запуштени и напуштени. Први војни командант почео је окупациону владавину пљачкањем српско-православне црквене имовине, јер је самовољно и без питања општине из авлије православне цркве развукао камен, ког су још за турске управе Срби навукли и иабавили да од њег зидају цркву, па је тај „културтрегер“ од црквеног камена правио и насипао путове. Четрдесет хиљада форината што камена, што креча, што јапије српско православне црквене општине упропашћено је онда А кад је дошла цивилна управа, она још ову погрјешку није покушала ни вагладити, а већ је изаввала други јаван шкаидал. Она је пронашла, да се војнички коњи плаше од православних литија и православних мртвачких спровода, па је хтјела чак да октројише православне обреде и читав пут од цркве до православног гробља да узурпира. И ни овај шкандал није још заглађен, а подговореи је и пресиран прота Михајловић, да са предикаонице грми проклетством против свога стада и врбује га за унијатство и ва унијатске обичаје и утвари, те политичке власти објавише отворен рат црквеној општини и правоелавним Србима. Ни ова глупост власничка није заглађена, а пуче Косановићева оставка, па кад српско-православна општина издаде повјереницу митрополиту Косановићу и у смислу за турско доба вршеног права на самоопредјељење у народно-црквеним стварима ивађе општина са претставком у обрану права и интереса народа и цркве, чак се дрзнуше ондашњи властодржци, окружник Кукуљевић и његове власти, да ив тог стварају велеиздајничку аферу итд. Од првог дана, па једнако двље, окупационе власти канда нису имале никаквог другог посла, но да систематски и намјерно изазивају шкандале и афере у Бањалуци и бањалучкој крајини и то нарочито и једино са православним Србима. Чак се и убијство оне двојице невољника, што их ивдадоше србијански напредњаци, изводило као нарочита демонстрација, која је имала да уједе Србе ва срце. А Кукуљевић начини дјела и бевдјелија још и тим, што заснова, да на упропашћењу и гробу Српства подигне хрватско царство, те од Бањалуке начини паклену пећину, ив које лизаше велико-хрватски пламен, који згараше све што је Србину од дедова у аманет остављено и у што му ни најобјеснија дивља сила турски зулумћара никад не дираше. Све се бјеше у ад претворило, те Србин плакаше, а оргије чињаше равврат и злоба. Несрећној такој политичкој управи придружи се још и Калајева финансијска и поревна политика гуљења и глобљења сиротиње раје, која је морала продавати и кандило испред икона и одијело са себе, само да може тај бев срца и душе аустроугарски политичар покавати свој оргаин-

ваторски и реформаторски дух и дар. 0, да би му га којом срећом било, али камо cpehe да га ми никад не внадосмо! Јер тај господин је народ у Босни и Херцеговини у црно вавио и до просјачког штапа дотерао. 3* његово доба уведе се, да кукаван сељак, који ии паре ие има, плаћа у новцу десетину и на свој и на спахијски дијел; за његово доба препусти се спахијама, да могу трећииу по десетинском попису увимати; за његово доба уведоше се читави легијони оврховодитеља и пописника десетине, који се издржаваху „о процежту*, кога ударише на онако теретом оптерећену сиротињу; за његово доба уведе се те иарод на путевима морадијаше годишње по три и четир пут о свом круву и руву на рад на тесте ићи те по иеколико мјесеци, а по иеколико дана од куће далеко диринџити и као марва радити, а којекакви швапски путари и измети рода људског тукоше га канцијама и гужвама; за његове доба уведоше се онај несретни систем глобачине, по ком се свака глоба дијељаше са оним, који ухвати или прокаже глобљену жртву, те жандари, финанси, шумари и полицаји ловише људе као зверове и денунцираше и ни криве ни дужне, само да денунцијанти до свог дијела дођу, па за то ие прође дан, кад не би били глобљени људи или рад пијанства, или рад пјевања, или рад сметања и иарушавања мира, или рад каке шумске и пољске штете или рад противстојања власти, или рад каке утаје или кривог извјешћа код пописа марве или десетиие, или рад неповлашћеиог обављања ког посла и т. д., јер иа стотину има равлога, с којих је све кукаван народ у Босии глобљеи од 5—500 фор. А сви ови и тешки порези и глобе, товарише се на врат искључиво сиромашиој класи народа: сељаку и варошанима простојим. Спахије, варошке улизице и богатији уживаху пак иарочиту милост Калајева система, те Калаји уведе још и то, да сељаци мораху спахијама чак у варош кућама довозити трећину уз асистенцију жандара, што у Босни није нико запамтио, да се икад збило, али Калајеви чиновници то вршише и тако судише. Тако иадође ера, по којој се дуплираше из године на годину десетииски и други порези, те иа пример Прњаворски котар подигоше дотле, да сад мора давати годишње десетине 230.000 фор, а прве године окупације није платио ни пуних 20.000, да речем словом-двадесет хиљада, а једиа кметовска кућа најмање по 50 фор. саме десетине, а боље и по 200, 300 и више форинти, док спахије тих иа 200—300 кућа кмета не плате пореза ииколико једаи њихов мало бољи кмет. Па код оваке црне слике и жалосиог стања велике масе народа, sap је могао ко у истину замјерати оној сиротињи раји, која је хтјела, да се царевићу Рудолфу потужи, кад је он у Бањалуку дошао? Зар онај помагај народни у оиако мирољубивом облику није била једна најовбиљнија опомеиа за оне, који кроје народу капу на главу, да зрело промисле, шта раде и како раде ? Зар грјешницима и виновницима народне биједе и невоље није ово био миг провидности, да се прођу старих гријехова и упропашћивања сиротиње?

ГЕНЕРАЛ ГРУЈИћ И МИЛАН.

За расположење духова у Србији врло је карактеристичаи случај, који се десио пре неки даи на београдском балу трговачке омладине између генерала Грујића бившег радикалног министрк председника и бив. краља Милаиа, који је и овамо допратио свога сина Александра I. Кад је Милан приметио геиерала Грујића, нагло му ја пришао и иапао га тоном и речима, које не доликују ни обичном полуобравованом човеку, пребацујући му, што радикални листови оштро осуђују долавак и држање Милаиово. Генерал Грујић као образован човек, бранио је своје становиште у тој ствари, штедећи место, на ком је и личиост садашњег и бившег краља, те се после удалио. Ово каваљерско држање генералово увели су напредњачки листови на нишан, пребацујући му недостатак одважности, пошто им је жао, што том приликом није дошло ивмеђу главе радикалне странке и краљеве породице до сцене, која би судбоносиа могла бити по Србију, али велике користи напредњацима донети могла. На то писање >Виделово“ обелоданио је Грујић у „Одјеку“ ово писмо: Господине уредниче. У „Виделу“ неповиати члаикописац доиео је са сввм невермо белешку о случа-

ју, који ми се са краљем Милан м на последњем балу трговачке омладине десио. • Као бившем првом министру бившег краља и његова уввишена сина, мени није могућио да увимам у јавну дискуснјуњегове тада ивговорене речи. Констатујем само факт, да тои и начин, на који ме је Његово Величанство бивши краљ на речеиом балу ословио, ни најмање није одговарао оној мириој свечаној прилици, где смо се обојица као гости нашли. И само обзири обичне пристојности на првом месту према присутном Његовом Величанству краљу, за тим Јавиа паж Ева првма гостопримству домаћину трговачкој омладини па и према њему. као моме бившем господару, увдржале су ме, да из граиица пристојности не изађем. Ово моје држање „Виделов“ сарадник пропраћа баналиим вицевима, недостојним једног овбиљног листа и налави у томе недостатак куражи. Било је времена и прилика, кад смо заједно пред непријатељем толико пута полагали испит куражи и мушког држања, па ће ва историју сигурно бити прибележено, ко је у тим тешким и судбоносним ва Србију данима био јунак, а ко кукавица. Ив тих времена којих се ја са поносом сећам као успомену бележим, као очевидац, само тај факт који је и иначе повиат да су се тад обично сви они, који су се по новинама и јавним местима са својим јуиаштвом и песницом размета< ли, одликовали као последњи полтрони и кукавице. Молим, г. уредниче, да ово у вашем листу отштампати ивволите и да примите уверење мога особитог поштовања. Београд, 27. јануара 1894. год. С- Грујић.

Поглед по свету.

Србија и Аустро-Угарска. Сва инострана политика данашње владе у Србији своди се на то, да у свему угоди Аустро-Угарској. Министар спољних послова Симић како јављају ив Београда живо се ваувео, да и остале „диференције“ са Аустро-Угарском „ивглади". Ивмеђу осталих тих диференција прегао је, како отуд јављају, даи дринско погранично питање коначно реши Ко ће бити у добити, није тешко погодити. Министарска кривау Грчкој. Ив А т и н е стижу гласови о министарској криви. Сад у четвртак састао се опет грчки парламенат и по што је владина већина толико спала, да једва са неколико глаеова може победити, то је министарпредседник Трикупис намеран, да даде краљу оставку. У атинским политичким круговима држи се ва иввесно, да ће, ако не наступи потпуна ивмена министарства, а оно свакако делимична ивмена у садашњем министарству.

Књижевност.

Историја бугаризма на балканском noлуострову, народност ијезик МакедонацаНаписао Стеван Ј. Радосављевић-Бдин. Штампармја срп. краљевине у Београду. Стр. 392. у вел. 8. Цеиа 4 динара. У оно време, када је ретком дарежљивошћу великог родољуба српског Михаила Павловића, трговца београдског, у српском преводу изашло сензационо дело чувеног ориенталског путника Спиридона Гопчевића, које је повукло на се пажњу читавог образованог света; исте те године издало је и друштво св, Саве о своме трошку „Историју бугаризма“, коју је написао Стеван Радосављевић-Бдин. Нема сумње, да су оба ова поменута дела од големе и неоцењене вредности како са научног, тако и са етнографског гледишта. Оба ова дела, која су написана вештим зналачким пером, јесу, и остају за сва потоња времена монументални докази безобзирне пропаганде и шовинизма бугарштине у Старој Србији и Македонији, у тима од памтивека познатим неоспорно ,српским“ земљама. Како је о Iопчевићеву делу в Ст. Србија и Македонија" било већ говора у пошт. „Застави“, ми ћемо и ако мало касно, приказом овим обазрети се само на „Историју бугаризма“ као на дело, које свакако заслужује да се на-њ обрати шира пажња, у колико ово дело колико је нами познато није још било приказано у овостраним нашим листовима. „Историја бугаризма" написана је искључиво по материјалу, који су скупили и на свет издали сами бугарски п књижевници“. Написана је објективно, беспристрасно и врло занимљиво, да ју човек са насладом, што но се каже, гутајући чита. Г писцу се мора признати, да је око израде ове своје студије сем историјских факата, пребирајући литерарне податке оборио све тврдње бугарски „књижевника“ и доказао, да су „бугарске народне песме“ само чеда српскога духа положио велики труд и