Застава, 06. 12. 1898., стр. 1

ЗАСТАВА

СРПСКИ НАРОДЕ!

3 овим одсудним, у овим критичним данима, када се узвитлала бура над нашом народно-црквеном аутономијом, кад су сви нрави родољуби одлучили, да из овог вртлога извуку брод српске народно-црквсне аутономије, допусти народе српски, да и омладина — узданица твоја, која тако^е прислушкује откуцаје срца твога, коју исте невоље, исти болови тиште, поцигне свој глас у одбрану крваво стечених права твојих. Ево век тридесет година, како су угарске владе управо систематским, прорачунаним повредама наше народно-црквене самоуправе, прегле да омету правилно функционирање аутономног организма и његових органа, једном речи, да целу нашу народно-црквену аутономију — крваву тековину двају столећа, учини илузорном и да докаже, теби народе српски, како си за њу недорастао, а онда под изговором, да не налази разлога њеној егзистенцији, да је уништи и тиме уклони до данас најважниЈи чинилац у културном и просветном развитку нашем. Владиним намерама иду у прилог затегнути одношаји изме^у тебе народе српсци и твоје хијерархије, чије су тежње већ доћољно познате из злокобног „Јединственог статута“ — тежње, које се у главном своде на то, да хијерархија хоће и нашој народно-црквеној самоуправи, у пркос њезиног историјског развитка као народноцрквене институције, да даде клирикални, хијерархијски карактер У тој својој тежњи дала је она прилике, дала је могућности мешању угарске владе у чисто унутрашње народно-црквене ствари наше, што је нашу аутономију довело до потпуног расула. Утецајем угарске владе, престали су већ поједини органи наше народно-црквене самоуправе правилно да функционирају. Наш највиши аутономни орган народно-црквени сабор, одго^ен је на неизвесно време. А што су почели са сабором, настављају с епархијским скупштинама. Остају још једине српске црквено-школске опћине, да се и у њима спречи правилно деловање, да се у њиховом кри лу зада српској самоуправи смртан ударац. Да се отклони коначни ударац намењен народно-црквеној аутономији, да се стане једном на пут штетном утецају непозваних фактора, да се докине самовоља оних црквених пастира, који су учинили аутономију објектом својих разузданих страсти и до^е већ једанпут до коначног уре^ења српске народне црквене самоуправе, устала је родољубива новосадска цр-

квено-школска опћина и поднела на највише место, пред престо Жеговог Величанства молбу. У тој молби изнесене су све главне повреде и злоупотребе, почињене 6а ово задњих 30 година у крилу наше аутономије, подастрте су топле жеље и оправдане молбе српског народа влаЛћРУ> се °Дго^ени српски народно-црквени сабор што скорије састане и оствари дело коначног уре^ења аутономије. Уједно је умољено Његово Величанство, да забрани својој одговорној влади незаконито и противуставно мешање у нашој народно-! црквеној аутономији и у раду око њезине коначне организације. С разлога, што се представка, да се овај хаос у крилу наше самоуправе до- ! конча, није могла поднети ЕБеговом Ве- 1 личанству ни преко народно-црквеног сабора, ј е Р ј е исти на извесно време одго-ј ^ен, а законито му састајање онемогућено ; с разлога, што се иста представка није могла поднети ни преко саборског одбора, у коме седе људи, којима није ни најмање стало до уређења наше аутономије у смислу народних жеља и потреба: и најзад: с разлога тога, што би и свака петиција, поднесена од стране посланика на српском народно-црквеном сабору Његовом Величанству имала много већега успеха, кад би имала за ле^има покрет це-| лога српског народа, то српска академска омладина у Загребу одобрава једини пут, којим се може још нешто урадити — пут, којим је пошла српска новосадска црквено-школска опћина. Али како то — само се по себи разуме — није' само ствар новосадске опћине, него ствар целокупног народа српског, то је пре свега а ради успеха саме ствари, потребна једнодушна акција свију српских црквено-школских опћина, као јединих још аутономних органа, који могу ствар аутономије, ствар народа српског пред престолом заступати, јер држимо и чврсто смо уверени, да се неће и не може прећи ћутке преко представака целокупног народа српског. Безусловно је дакле потребно, да свих 700 наших црквено-школских опћина у што краћем року поднесу своје молбе на највише место, нека види влада, нека виде односни фактори, да немају посла само са једном конфесијом, него са усталасалим валима целог овостраног народа српског, народа, коме је уставним државним законима зајемЧена народно-црквена самоуправа. С тога се омладица твоја обраћа на

те, народе српски, да се са својим молбама а путем својих црквено-школских опћина. придружиш молби новосадске опћине, да устанеш и мушки докажеш, да знаш бодро чувати своЈ’а законом ујемчена народно-црквена права и своје аутономије, за коју су потоцима драгоцене и Јућачке крви пролио. Загреб, дне 30. новембра 1898. Српска академска омладина. Умољавају се сви родољубиви и независни српски листови, да одштампају ову изјаву. * * ♦ Горњу изјаву донела је Срнска академска омладина у Загребу, на своме састанку, држаном 30. । новембра о. г. у погледу познате молбе српске пра^вославне цркв школске рпћине новосадске, поднете Његовом Величанству, те молила наше уреднипвгво, да је у своме листу одштампа.

Српско православно девојачко васпиталиште у Пешти.

I. Пре кратког времена изишао је у нашим листовима повив, што су га неколике пешган ке госпође Српкиње управиле најпре на српске матере, које имају жењке деце, а за тим на све друге родољубиве |Српкин>е, молећи их, да дођу на Влведење у Пешту, и да се тога дана после подне искупе у дворани Текелијина завода ради тога, да се пријатељски посаветују о начину и о средствима, како би се тамо у Пешти могло основати тако-звано „Српско православно девојачко васпиталиште". ‘ Тај позив потписале су њих девет које удатих (6), које удових (3) пештанских госпођа Српкиња, а потоисао га је, најпосле, и г. Стеван В. Поповић, кога, иначе, вову и чика-Стевом. Но све би потписе, управо, ваљало читати у обрнутом реду, јер онда би на прбо место дошао чикаСтева, а тако би баш и требало, јер мисао о оснивању таквог васпиталишта није поникла у глави ни једне од потписаних госпођа Српкиња, него је то идеја чикаСгевина, на којој он већ од дужег времена лаборира. А свих њих девет на позиву, све и да имају женске деце, не би се баш тако здраво ешофирале за „Српско православно девојачко васпиталиште", јер оне нису то ни до сада тражиле, него су своје кћери по не-српским и не-православним институтима васпитале. За то ми њих не можемо ни кривити, што је речени позив у јавност пуштен, већ ко ва то одговара, то је главом чика-Стева, и у колико будемо овде о тој ствари говорили, ми

ћемо увек и само с чика-Стевом имати по сла, а пештанске госпође Српкиње ћемо, из учтивости као према дамама, оставити изван домашаја ових редака. Чика-Стева је у опште познат као човек, који је пун натучен разних спасоносних (!) мисли, идеја, планова, погледа, назора, предлога, статуга и т. д., па их сваки час тек онако као из рукава истреса. Штета велика, што се ствари такве природе не оатентирају, иначе би он до данас, код познате своје економије, најмање двоструким милионаром постао! Али је и то свету познато, да где је год такав кијамет мисли, да се ту свагда и по где која саката налази ; а ова чикаСтевина, о оснивању реченог васпиталишта у Пешти, та му је од свију других баш понајсакатија; он не само да није погодио прави пут, него је ударио најопаснијом странпутицом, па наводи и све српске мајке и све родољубиве Српкиње, да за њим по^у, ако ће до таквог васпиталишта да до^у. Ми ћемо одмах овде рећи, да се са чика-Стевином мишљу у начелу слажемо, у толико, у колико смо и сами уверени, да би нам такво једно (а макар и још једно — што’но рече чика-Спира Грабић) девојачко васпиталиште врло потребно било; али се не слажемо са начином, како би се то имало остварити и издржавати; најмање се пак слажемо са његовим предлогом, да се тај завод у Пешти подигне. Пре свега не можемо довољно да се начудимо г. чика-Стези, што је пао нату мисао, да се такво васпиталиште оснује и издржава помоћу неких централвих и периферијалних женских вадруга. Зар он, болан, не види и не зна, да наше женске вадруге, за ово 15 — 20 година, изувимајући оно мало новосадске изложбе, нису ама баш нвшта од мало већег и ширег српског значаја створиле? Наше су женске вадруге ужасно тесногруде, оне не могу да протегну своје хуманитарно деловање на шире народно поље, него се ограничавају на чисто локалне потребе. Још да нема оно неколико сиромашних и изнемоглих баба, којима треба о већим празницима мало колача и друге понуде пружити, одиста би мучно било наћи разлога, да и на даље егзистирају. Заман се то го вори и пише, да наше женске задруге, док су тако свака себи остављене, не могу вршити опште-народну иисију, као што би им позив и дужност била, него треба да удруже своје силе, па да тако заједничким средствима потпомажу остварење корисних мисли и идеја у интересу целог народа, оне то неће, па неће! Но сваки би

ПОДЛИСТАК. УСПОМЕНЕ ИЗ 1848. ГОДИНЕ. ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦА (ПОСМРТНА)

ц. кр. генерал-мајора и српског војводе СТЕВАНА ШУДЉИКЦА-ВИТЕШКОГ.*) Званичан извештај патријархов о смрти војводе Стевана Шупљикца гласи дословце овако: Главном Одбору Народа Војводовине Српске. Ја сам данас сасвим изванредни дан имао у мом животу; можда најрадостнији, ал и најжалостнији. Данас после подне у један сат, приспео је курир из Беча, капетан Фелдек од инфантеријске регементе грофа Лајнингена, који је донео царске ордене гвоздене круне 1. класе, за мене и за светлог војводу нашег. Вечерас стиже други курир из Беча, министеријални концеписта Светозар Кушевић, са височајшим ручним билетима Његовог Величества к мени о потврђењу патријарха у мом лицу и војводе у лицу г. генерала Шупљикца, и с манифестом царским, к народу српском, у *) Овај је подлистак био намењен за 15. (27.) децембар. Но како на тај дан неби могло ући у лист све, што се односи на овај предмет, пуштамо горње редове у лист и неки дан раније. Пр. ур. „Заставе."

ком цар, јављајући све ово народу, подаје му јемство, за устројење његовог внутрењег народњег Правленија на основи једндкости свију народа у држави. Још сам се занимао читањем ови преважни акта, који воскрешавају погребена бивша српска права, јавно исповедају нигда ненарушиму вјерност и храброст народа српског, и осигуравају му политичко биће за унапредак. Али на велику тугу и жалост нашу општенародну, стиже ми трећи курир и из Панчева лајтнант Чортус, који ми најтужни глас донесе да нам се светли војвода Стеван данас у 4 сата после подне у Панчеву преставио!! Пуно здрав, ишао је био он пред браћу Србље из Србије, који су сад понозо числом 2000 из Србије на Ковину прешли да нам помогну. И тек што је пун радости с коња најљубезније поздравио, малакше, удари га шлаг; однесу га у крајњу кућу панчевачку, гди за пет минута Богу душу преда. Сујетна су била сва средства, која су била предузимана; он на вечно затвори очи и неби му суђено да види воскресеније права и потврђење народњег избора Војвода је сумњао, да ће потврђен бити, јер кад је наша депутација ш>д водством Марка Дракулића из Ченте отишла у Верону, да војводу од стране мајске скупштине поздрави, и да га у народ позове, војвода се скупштини и народу, на поверењу топло захвалио и обе

ћао да ће одмах како из Беча допуст добио буде, међу народ доћи, па ће онда поверљиво додатњ: Људи! Људи! Шта учинисте ? Ви не знате, куда све то води! — А кад су га наше лепотице (24. септ. 1848. г.) дочекале са цвећем и лепим говором, који је Анка Поповићева Коморашева из Новог Сада држала, он је у весељу и радости узвикнуо: Па ко не би Србин био, код оваког лепог дочека, и онда се окренуо на' страну и додао је ово: Шта сам ја Богу сагрешио, да ме овамо пошљу? Војвода је дакле сумњао, да ће Војводина потврђена бити. Овде ми се намеће питање: да је војвода преживео катестрофу на Вилагошу (1 [l3] августа 1849.), би ли он (војвода) боље среће био, неже ли бан Јелачић, или сам патријарх Рајачић, јер и патријарх је за време Баха и карловачког градоначелника капетана Јаурића, био под полицијским надзором. Неби му суђено ни ордена, знак царске милости, к њему и к народу видити. Зар је така судба овог доброг и храброг народа, да таке тешке жртве подносити мора, и да му се не допусти оваку велику и ретку радост без сваке велике туге уживати. Ја сам наредбу учинио, да се тјело његово донесе овде. Погребсти ће се у Крушедолу, у који дан, јавићу. Одма, нека се у црквама великим звоном ова велика народна жалост огла-

си и нека се обично звони донде, докле га непогребемо. У Земуну 15. (27.) декембра године 1848. ноћу у 12*/а сата. Јосифт.. с. р. Ово је званичан извештај патриархов о смрти војводе, а ја додајем по причању мог покојног пријатеља, министериалног саветника г. Александра Стојачковића, који је код војводе секретар био, још и ово: Пре не жели што ће војвода пред српску браћу на сусрет изићи, био је добро расположен, и кад је већ до коња дошао, да га узјаха, запита секретара, имали што за подписивање, и кад му овај рече, да има један декрет за официра, да се потпише врати се војвода у канцеларију, те тај декрет потпише, и онда весео узјаха на коња и са својом свитом оде. — Декрет кога је војвода последњи пут подписао гласио је за лајтнанта ђоку Милутиновића, сина ландверског капетана Стевана Милутиновића из Карловаца, који онда млади официр, данас као царски капетан у Земуну, заслужену мировину, ужива! Слава нека је мом пријатељу ђоки из 48. године! Кад је војвода после 3 сата носле подне, пред Србијанце, крај војеног шпитаља, на пут, који у село Баваниште води, изишао, и овима се приближио, био је од радости усхићен, и кад је браћу српску хтео поздравити, ово су

,ЗАСТАВА“ ■влави редовно: ередмц иетком ■ иедељом на цв л О м т« баку, уторком на по табака. Цена је за Аустро-Угарску: ■а 1 месец . 1 ♦. 20 1 ва четврт годиие 3 •. 50 I За Србију: ва четврт год. 8 дии., на по год. 16 дии. Народни бројеви од петка, иарочито ва шир народие кругове уређеии, могу васебно да с претплате, а цена им је: *“ 1 мвсв Ч 25 ноl на четврт године 75 ноl

——— БРОЈ 185. у новом oД ду у НЕ д ЕЉУ 6| дбцембра 1898. , > ГОДИНА XXXIII.

31 ОГЛАСЕ плака ее по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова; ва жиг св плаћа по 30 нов. сваки пут. За „Припоолвно* плаћа се 20 нов. од врсте. доииси шаљу се уредништву а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ.“ Уредништво и администрација „Заставе" на- > лази ее у кући г. Јов. Т. Чавића, на пијаци. ^НЕИЛАЕЕНА НИСМА не примају се. РУКОНИСЕ не враћамо. Поједипи бројеви стају 10 иов.