Застава, 06. 12. 1898., стр. 2

онај криво учинио, који би узрок тој поЈ‘ави искључиво нашем женскин.у у грех уписао; не, нису оне, сиротице, толико криве, колико они, што им иза леђа стоје, а то С у — господа мужеви! Да је по нашим Српкињама. по њиховим добрим срцима и племенитим душама, одавна бисмо ми и једну општу женску вадругу имали, али њихови мужеви, њихови очеви, браћа, стричеви и који су год поввани, они кезече точак свеколиког рада на пољу женског позива и задатка. И докле год наше мушкиње буде исповедало тако морско „вјерују* о женским правима и дужностима, све дотле наше женске вадруге неће ништа друго радити, него ће оно мало локалне сиротиње и голотиње исхрањивати и заодевати. С те стране, дакле, нема апсолутно никаква изгледа, да би се такво девојачко васпиталиште основати и издржавати могло. Но ако ћемо чекати још једно 100 година, онда ће ваљда и на тај начин бити могуће! 11. Д сад ћемо да речемо коју о томе, што би чика-Стева хтео да се то васпиталиште подигне у Пешти. То није само чудноват предлог, него, богме, и мало подозрив! Зар ср пско и православно девој'ачко васпиталиште у Пешти; зар не макар где на другом месту него баш ту ? Нека нам г. чика-Стева опрости, али ми морамо отворено рећи, да он, кад ]'е тај предлог изнео, или није знао шта је учинио, или је то баш с „извесним“ рачуном урадио. Ми се овамо свом снагом и свом силом опиремо, да нам не однесу патријаршију и богословију у Пешту, а чика-Стева хоће девојачко васпиталиште да на тањиру унесе у Пешту! Врло красна и врло спасоносна мисао, да је ни најљући душманин српски не би могао -красније и спасоносније измислити! Зар чика-Стева, бо лан, не вна шта је и каква је Пешта; зар он није кадар про^идети шта би такво српско и православно васпиталиште у Пешти за кратко време снаћи могло; зар он не уме себи вамислити, да би то васпиталиште, за коју годину само, остало можда православно, али би му српски наслов и српски значај, и у форми и у ствари, збрисали, као да га није никада ни било! Тако би наш ^арод, за кратко време, доживео, да би му Пешта све саме православне Мађарице лиферовала, и то још о његовом рођеном трошку! Ами тога зеља и онако имамо већ доста, да не знамо куда ћемо и шта ћемо с њим, па вар да га сад још и сами сејемо и садимо? Таман што нам је мало испало ва руком, да истиснемо немачки језик и немачки дух из наших такозваних „отменијих“ кућа, зар сад сами да зава-I,амо мађарштину, место тога, у те наше куће ? Зар да по^емо трагом овдашњих Немаца и Чивута, кој'и хоће да су мађарскији од самих Мађара? На што нам је онда толико скакање и равметање са Српством, кад би боље било, да нисмо ни живи, ако би смо такви били, као што би хтео г. чика-Стева! Шовинисте ма^ареке су сву своју снагу уложили у то, да створе од Пеште не само политички и економски него и културни центар Угарске, у којој они неће ни да чују за друге какве народе или народности већ само ва један једини и то

ма^арски народ. Они не штеде, при томе, никаквих средстава ни жртава, те су онако и успели да направе од Пеште оно, што, до скора, ни најзакованији шовиниста није ни сневао. Пешта има данас за амалгамирање и сваривање нема^арских народности тако јак желудац, да му се ни враг не може одупрети; а ако не иде милом, оно иде силом. Па ту зар да сместимо своје срп с к о и православно девојачко васпиталиште? Такву мисао може да ваговара само онај Србин, коме је врана попила мозак, или који има, при томе, својих „извесних“ рачуна! Оно се непрестано говори и наглашава, како ваља подмладак васпитати у духу своје вере и народности; како треба, поред наука, неговати народни језик и чувати народне обичај‘е и т. д. Па тако да се васпитају наше мале Српкињице у свом мародном духу, како да се науче неговати свој народ н и језик и чувати народне обичаје у сред Пеште, у сред ту^инскога мора? Ту -иит би оне имале да виде ни да чују што српскога, него би их на сваком кораку сретале туђе слике и прилике, па каква би им корист била отуда? Али не да не би било никакве користи, него би било грдне, ненакнадне штете. Можда би нам се на то одговорило, да у свему томе не лежи никаква опасност, јер да би то девојачко васпиталиште у Пешти било као нека велика српска кућа, у којој би се женска деца са свим у народном духу васпитала. Али то није тако! Јер једна од главних чињеница у васпитању деце лежи у томе, да се кућа и школа у томе повиву ме^усобно помажу; а какве су прилике данас у Пешти, ту не може бити ни спомена о томе, да ће ма^арска школа српску кућу у васпитању српске деце у српском духу потпомагати; и не то, него ће јој баш у највећој мери одмагати. Зар је чика-Стеви тако мало педагогије остало, да он не зна шта је српска кућа, шта ли несрпска (особито данашња) школа. Па како је могао на тако сакату мисао доћи, да се у Пешти оснује српско и правојславно девојачко васпиталиште ? Али онда, Пешта није ва то нц ив економских обзвра подесно место. Такво васпитилиште у Пешти било би и суви ше скупо за наше скромне материјалне прилике. Мало је у нас родитеља, који би могли за своје женско дете по 6—7 и 800 фор. годишње платити. А ми треба мало и о томе да водимо рачуна, кад мислимо да подижемо девојачка васпиталишта. Али наЈ'аосле, кад је реч о Пешти, онда не долази толико материјална страна у обзир, колико васпитна, а та говори ва свако друго место више него ва Пешту. Макар у Шарош-Патаку, само не у Пешти. Према свему томе, што смо довде о тој ствари рекли, било би врло жалосно, кад би поменути позив пештанских госпођа Сракиња и г. чика Стеве код осталог српског женског света одзива нашао. Али, тога се, дао Бог, није бојати, јер што је у целом том покрету до сада избило на јавност, то нам даје најдубљег уверења, да су наше матере и сестре Српкиње, ове одовдоле. далеко свесније свога повива и задатка него оне одозгоре, које би такође нешто за Српство хтеле, али, сиротице,

не внају шта ће, него се поводе за чикаСтевином — странпутицом! На доброј вољи и племенитој намери нека им је лепа хвала, али што нама и нашој женској де ци треба, то ћемо ми и бев њих, а особито бев чика Стеве, и сами, ако Бог да, створити!

Аристид.

му последње речи биле: »Нек види народ, и чује Европа, како брат брату у помоћ долази.« На ове речи застане, занемогне, и шта је даље сљедовало, то нам је из горњег извештаја патриарховог познато. Војвода је у среду 15. (27.) децембра (1848.) око 4 сата после подне умро; у четвртак пренесен у Земун, и у Земуну је (после балзамирања) лежао у цркви до недеље, и народ је из целе околине, и из Београда врвио, да свог милог војводу, ко га познавао ни Ј е > — ВO ДИ> и да му последње целованије даде. — Овако мртвог војводу снимио је сликар Живко Петровић, и прота панчевачки К. Арсенијевић, и ова је слика у више примемерака литографисана, и међу народ раздана, али данас, као да је ређа постала. — Наши манастири требали би, да слике нашег љубљеног војводе Стевана набаве, како би наше потомство о последњем војводи српском више што знало. У недељу 14. дец. држана је са јутрењем литургија, и учињен је кратак помен, гди је до 15 свештеника служило, и после 8 сати изјутра кренуо се спровод уз пратњу војничког једног оделења, и једна чете земунских ландвера, са мртвачким колима, у који су упрегнута била 4 коња на пут за манастир Крушедол, и кад је спровод ван града био, ту народни секретар Јован Станковић у име правленија са сходним говором опрости се са љу-

бљеним војводом, и спровод пође даље, но како је кондукт велики био, да се није могло брже ићи, то је тек у сумрак дошао у село Марадик, а у манастир у саму ноћ, .те 'гако тај дан није могао погребен бити него је у цркви од војене страже чуван, лежао, гди су свештеници на изменце Евангелије, читали. Главни је Одбор већ тај дан у недељу пре чодне у Крушедол дошао да даље наредбе за погреб учини; по програму Главног Одбора, сутра дан у понедељак 20 дец. држана је свечана литургиа, коју је архимандрит Лаврентије Гершић уз асистенцију млого свештеника оба реда одслужио, и велико опело очитао. Сад је војвода од војника трипут око цркве обнешен, и код западни врата чланови су Главног Одбора Петар Стојшић, Петар Јовановић, Фрања Криштоф, и ја примили и војводу у хладни гроб, крај последњег деспота ђорl;а Бранковића спустили, да овде војвода. деспоту прича, како су Србљи савет његов (деспотов) Помни всћкг примћрг сеи, что б’ впрић несбмлси) заборавили, и у крвави рат загазили, колико да своја погребена права ускрсну, толико да и целокупну аустриску државу одрже, и како су за учињене државне услуге награђени. Надгробна слова говорили су др. Јован Суботић, протосинђел Груић, од стране Главног Одбора Петар Јовановић и од стране напредка (омладине) Светозар Милетић.

Т. Димић.

Нови Сад, 5. децембра.

Је ли ово почетак анексије? Пишу нам из Лијевна: „Два села Тишковац и Лијевно, позната нашем свету ив последњес устанка, леже на граници Босне и Далмације. Митрополит Мандић, који се брине више за анексију него за православље, издвојио је ова два села из мит ополије, те су тако ова два села прикључена врљичкој парохији у Далмацији. Но, како је ова парохија подалеко од Тишковца, то парох врло ретко у парохију долави. Ово су римске пропагандисте једва дочекали, те за неколико католика саграде цркву и наместе онде сталног жупника, коме је сада главна брига, да та два православна села полатини. Ако не буде брвз помоћи опасност је, да ћемо та два села изгубити.“ То је једно. А друго је то, што се овим начином већ цепка Босна и Херцеговина и прикључује Далмацији, ма на црквеном цољу. Не мисле зар тако продужити, а нека села прикључити тако Хрватској и Славонији, управо карловачкој митрополији, а неке крајеве оставити Мандићу. „Пештански Лојд“ у свом најновијем броју пошао је такође корак напред. Говорећи о становништву Аустро-Угарске тврди, да Аустро Угарска има 41 милијун душа, у загради додаје: (заједно с Босном и Херцеговином). Повременом ће изостати ова заграда . . . Све су то знаци времена. Види се, да се наше дипломате у Бечу спремају, да ма и преко ограде унесу Босну и Херцеговину у аустро-угарску монархију. Дакле анексиЈа у — пилулама. А митро полит Мандић узео је на себе да готови те пилуле. — Само да не наседнемо.

Владике и Калај траже повјеренице за — анексију.

Извјештај „Застави“. Сарајево, на Првозваног Андрију. I. Свему свијету познато је данас, да је васељенски патријарх Константин V. позвао својом посланицом сву тројицу православнијех митрополита у Босни и Херцеговини, да му поднесу искрен и вјеран извјештај о узроцима садашњијех нередовнијех прилика у српској православној цркви у нашој отаџбини. Па шта су урадили митрополити по овој заповијести посвећене главе наше православне вјере и цркве ? Састали су се, као што знате, на савјет под предсједништвом својега „патријарха* Калаја, и по његовој ваповијести одлучише, да до неизвјесног времена не шиљу патријарху тражени извјештај. Какав је био прави разлог и узрок оваком ријешењу, знао је само овај „совјет“. Народ виђео да су владике, противно светим књигамл, пошли на „совјет нечастиви“, те је мислио и ово и оно. Мислило се да су хтјели са својијем гавдом добити времена како би удесили све што им треба да се одцијепе од васељенске патријаршије А мислило се и то, да одуговлачењем и отезањем смјерају ослабити за даљу борбу српску народну депутацију. Ова друга комбинација била Је у толико вјероватнија, што Калај и владике мисле да се без њиховог иввјештаја неће никако у патријаршији моћи ријешити наше црквено-школско питање. Неки рекоше да ће Калајевско-митрополитски договор сам показсти свој траг, него само ваља причекати мало, и заиста тако и би. План је био да Калај изради одликовање и себи и владикама, не би ли тијем и себи и њима подигао углед у данашњим приликама код нас, да народ тијем застраши, па да од застрашеног народа и свештенства изнуди повјеренице. У исто вријеме написана је ивјава, на коју скупљају потписе против патријархове посланице и рада народне депутације, и »ко посланица није објављена ни ивнијето шта је депутација предала патријарху и шта је тражила. Све те повјеренице, и још изјава неповјерења народној депутацији, стрпано на једну гомилу, треба да послуже владикама за одбрану пред патријархом Кон-

стантином и Синодом, а против српског народа. Да би се ова Калајева замисао остварила, влада је заповједила да се на св<^ стране, по цијелој земљи живо ради код свеш тенства и народа да се владикама шиљу телеграфске и писмене честитке са повјереницама, и сада на томе послу раде сви од окружнијех и котарскијех предстојника до подворника или одаџија, и неки субвенцијонисани, на жалост српски типови. Да би овај посао ишао што брже и успјешније, влада је заиста послала на пут по Боснм и Херцеговини римпапиног витеза и дворског савјетника Трешчеца, фанатичнога јевуита, да православниЈем — их, срамоте! — владикама скупља потписе. И он путује, и гдје дође, саћерује предстојнике у тикву, потписе на честитке и повјеренице владикама, или нека селе из Бссне. Српскоме свештенству пријети страшним прогоњењем ако не учини што се ваповиједа. Владикама нашијем подноси обрав да им језуита и папин ритер изнуђава повјеренице и потписе на ивјаве да Јефтановић, Војислав Шола, Вл. Радовић и Кујунџић лажу. Србима, који имају клетве „дозволе“ за продају пића, дувана, марака пријети се одувимањем дозвола ако не потпишу што им се поднесе. Иза овога нечаснога рада крије се иешто, што се не смије јавно иврећи, али се и дању и ноћу мисли о томе. Ово је Калајева проба да види како би Срби потписивали ивјаве ва анексију, ако му срећа помогне да с тим питањем иаађе отворено на средину. На неколико мјеста у босанској крајини предстојници су окушали срећу са изјавама да је народ задовољан и срећан са овим стањем и владом. Докушано је код сиромаха који имају „дозвола“, па ипак иде мучно. Но Калај ће се већ послужити, ако не овијем, оно на силу ивнуђеним честиткама и повјерениц >ма да растелали по свијету како је, вас народ ув њега и Мандића, а то је, бива, ва анексију. И још нешто хоће Калај са овијем. Владике је већ завадио с народом; још му је остало да завади и отуђи од народа свештенство. То је таман тако срачунато. Но ако владике брху кратковиди и грам-Bиви на своје плате и положаје, нијесу српски свештеници. Знају они да је Мандић са друговима највећи агитатор па не дају својијех потписа на повјереницу; не да их ни народ, јер зна да се пот п исује ва анексију управо за уједињење с Хрватском и Славонијом свак онај који се потпише на повјереницу владнкама, Калају или његовој влади

Прилике у Аустрији и у Угарској.

И аустријска и угарска саборница личе једна другој, као јаје јајету. Онозиција угарска устала је против Банфија и хоће по сваку цену да га обори. Банфи се врло мало осврће на устав и закон, вре^а га и покушава да га ивигра. Мањина у аустријском сабору, устала је против грофа Туна и иде за тим, да га обори. Гроф Тун тако^ер се бави тиме, да устав укине и друго стање заведе. И у једној и у другој саборници ломе се копља. Узвици као издајица, злочинац, обешењак ит д. на дневном су реду. У седници аустријског већа од четвртка изазва > је заступник Волф прави шкандал, што му је лист ваплењен. Бацио је један број свога заплењеног листа на министарски сто и довикнуо: „То је неограничен безобразлук. Боби је злочинац, нитков!“ Гроф Тун, који није могао доћи до речи, приступио је председнику сабора и молио председника да уврсти у протокол одговоре његове на интерпелације, јер је он због галаме спречен да то изнесе усмено. Сада иастаде ужасан хаос. Док је деснмца одобравала ово, дотле је левица бурно викала: То је гроб уставности! То је безобразлук! То је полицијско министарство!“ Волф виче: Гроф Тун се сложио са Чивутима, мој лист се ва то плени што нападам Чивуте! Таковог човека не можемо више трпети, његовом раду смеје се це- ј ла Европа.“ — Министар правде покушава да говори, али му не испада за руком. Председник сабора враћа грофу Туну списе, које му је овај дао, да се у протокол заведу. Гроф Тун их чита. Председседник укорава Волфа, због његовог понашања, којим вре^а достојанство сабора. Волф довикује председнику: „Прво научите се сами понашати уљудно, па онда тек поучавајте друге у томе!“ У сабор-