Застава

ЗАСТАВА

Члановима српске народне радикалне странке даљског среза.

Б р а ћо! Прошле, 1908. год, на појутарје св. Димитрија, хтедоше чланови српске народне радикалне странке, протопрезвитерата вуковарског, да одрже вбор у Даљу. Томе збору обрадовало се и мало и велико. Наша браћа Даљци и њихове вредне домаћице жељно очекиваху долазак народа из околних села. Ту општу радост помутиле су политичке власти, јер забранише држање збора. Наше народно црквене и политичке прилике такове су, да захтевају на збору братскоме договор. Док се све друге странке живо крећу и њихови се чланови међусобно обавешћавају, дотле ни ми браћо, чланови српске народне ради валне странке, не можемо седети скрштених руку. Видимо, да се у нашој околици осталим стран кама дозвољавају зборови па и ми закључисмо одржати збор српске народне радикалне странке 18. (31.) маја на трећи дан Духова у Тењи у 10 сати пре подне. Браћо! Братски вас позивамо на збор и жељно вас тога дана очекујемо. Дневнв је ред: 1. Отварање и конституисање збора. 2. Саветовање о нашим народно црквеним стварима и донашање одлуке. 3. Саветовање о нашим политичким и економ ним стварима. У Тењу, 18. априла (1. маја) 1904. год. Антоније Вировац, ђука ђурвћ, Младен Тубић, Пајо Михољац, Аксо Кнежевић, Спасо Тубић. Перо Танацковић, Јов&н Радусиновић, Теодор Паланац Милош Савковић, Божо Поповић, Никола Вјелобрк. Васо Кмпановић, Радован Ковачевић, Крста Радивој, Думитрије Поиовић, Милош Поповић, Младен Ковачевић, Срета Танацковић, ђоко Новаковић, Светоз&р Брњеварац, Живко Тадић, ђоко Танацковић, Срђан Калежаћ, Пајо Гајдашевић, Срета Вуксановић, Стеван Мијатовић, Никола Јовчић, Милош Га јичић, Васо Станивук, Милан Лазић, Тома Танацковић, Јован Комненовић, Стеван Нова ковић, В ада Пејић ђока Владић, Сава Пејић, Илија Михољац, Лазар Јокић ђура Радивој, Која Капетанчић, Јован Рдднић, Јован Пејић, Паја Кнежевић, Паја Тубић, Љуба Раднић,

Тока Вуксановић, ђока Панић, Милутин Кне жевић, Груја Р&днић. Божа ђинђић, Милав Петровић, Пантелија Танацковић.

ПОДЛИСТАК. ЈУНАЦИ С ЧЕМУЛПА.

Петроград, 18. априла 1904. Петроград се са свим изменуо. Добио је нов изглед. Овај хладни град данас је необич но загрејан и узбуђен. Добио је ретке, јединствене госте; дошли су му јунаци са Чемулпа, официри и морнари са >Варјага« и »Корејца,* који су остали у животу. Још рано зором збирао се свет мо про страној улици Невскога Проспекта. Све улицс које су ишле Невскоме Проспекту или га пре сецале, биле су испуњене народом. Све је то хитало према Николајевској станици да сачека, види и поздрави неусрашиме јунаке, који су достојно бранили част руског оружја. Обе ма странама широке улице била је упарађена војска. А вожња колска застала је још у 8 сати ивјутра. На станици безбројна маса н&рода направила фронт. Пред расадом станич ном ескадрон царске гарде у белим мундирима и сјајним оклопима; с друге стране телесни улани, ковачки ескадрон и др, На улици. Са разних страна дошао је свет. Огромна маса гостију из унутрашњости. Гомила је тако густа и збивена, да се не може мицати. Једн& старица, која се кренула ив крајњег краја

Петрограда да угледа јунаке, моли да је пропусте напред. — Децо, пустите ме напред. Ја сам из Охте, кренула се још јутрос рано у шест сати да видим јунаке наше. Да их само видим, па после пемарим умрети... На другом једном крају плаче старица. — Ах, добри људи, ви сте сви много мла ђи од мене. Ви ћете још пуно оваких дана доживети и видети још наших хероја. Али ја нећу. Остао ми је још који месец да прожи вим. Пустите ме да их видим. Ова молба налази одзива. Два млада чо века се измичу, праве старици пролаз и пу штају је напред. На станици. Око десет чаеова ујутру све је било на свом месту. Перон на станици испуњавали су највиши војни и државни сановници: министар марине Авелан, началник морског штаба, ин» спектор флоте руске, представници страних држава и др. Дошао је и велики књаз Алексије Александрочић. Воз је стигао у 10 часова. Чим је стао са свих страна захорнло се громогласно! — Ура! ура а-а а! Официри и матрози са »Варјага« и »Ко рејца« живо су излазили из вагона и одмах се на перону постројише у један ред образовавши фронт. Напред је стајао командир Рудњев,

који је постао царев ађутант; поред њега је командир Бјелајев, а за овима остали официри и морнари. Сви су били украшени орденом Св ђорђа. Оба се командира представише великом кнезу, подневши му рапорт. После тога им приступи председник петроградске општине, Љељанов, и ппднесећи им хлеб и со поздрави их. — Добро нам дошли, давно жељени мили гости! Цео Петроград вас, храбре синове Русије, са одушевљењем поздравља. Ви сте неустрашими заштитници части и достојанства нашега отачаства Ви сте славом увенчали ру« ску флоту и престоница руска, у знак свог срдачног пријема, подноси вам хлеб и со! Оба су командира благодарила, војници са лутирали. За овим се приближи фронту јунака са Чемулпа велики кнез Алексије и поздрави се са јунацима — Живели, ваше императорско височанство! Одговорише матрози на поздрав. После званичнога поздрава, настало је здрављење официра и војника са породицама, матерама, браћом, сестрама и синовима, који су догали да своје миле дочекају. То је било дирљиво. Мајка је грлила сина, сестра брата и сузе радости сливале су се низ образе. Многима је, који су посматрали овај призор заиграло срце и сузе се завртеле на зеницама. О врату младог мичмана виси старица и јеца. — Мајка те, сине, оплакала и у Казан-

Стара Србија без рефорама.

Од нашег нарочитог изввштача. Цариград, 19. априла. Догодило се оно, гато нико није могао веровати да ће бити. Тамо где су најпо требније реформе у већем делу ртаре Србије, где је арнаутска анархија највећа, где Србе убијају, краду, бешчасте, а за све то арнаутски разбојници не бивају кажњени, тамо се реформе неће уводити. Тако је хтео султан, тако Арнаути, тако и Аустријанци, а благородна Европа по пустила је том вахтеву не водећи рачуна о томе, што ће тиме оставити и даље арнаутском бесу да без кавне и сметње искорењује српски народ у санџацима пећском, призренском, дебарском, ел басанском, где се реформе спро ;водити неће. Арнаути су подигли главе од кад су ^сазнали да се реформе у њиховим краје вима уводити неће. Што год зажеле, то им преплашени султан даје, а зна се већ ко им са стране шапуће шта ће да тра же и желе. Направили су нереде око Призрена и Ђаковице и важелели, да им се не наплаћује нова пореза на стоку и да се не уводе реформе, и све им је то учињено на штету <Јрба,^ко]има порев није опроштен и ва које се реформе неће спрој водити. Арнаути, видећи да им се у свему по пушта и да могу чинити са Србима што год желе, настављају свој разбојнички посао: искорењивање српског племен а огњ е м и мач е м. Јавио сам вам, да се у Пећи органи зовало „тајно“ друштво арнаутско за убијање Срба, које свој поса<» врши сасвим јав но! Сем убијених Срба про шлих месеци у томе крају, друштво је ових дана убило по једног Србина у се лима Симаји и Ничу и једног Србина „ре формног“ пољског чувара (бегџију). Међу Србима у пећској нахији овладао је таки страх, да нико не излази из своје куће,

нити сме ићи на пољске радове. Ако ова ко потраје, њиве и поља остаће необрађена, те ће настати велива глад. То Арнау ти и желе. Кад Срби почну скапавати од глади. онда ће се моћи рећи, да су их Европа и Арнаути коренито „реформи сали!“ ' Послата је до душе турска војска да хвата разбојнике у пећском крају, али то она не чини из простог разлога, што је команда над њом поверена једном чувеном арнаутском равбојнику — Бајраму Фавлији, а од њега се тек не може тражити, да хвата своје другове — разбојнике! И косовски валија Шаћир-паша похитао је у Пећ, да види како Арнаути „извршују реформе“, али ће и од његова доласка бити мала корист по Србе. Вреди забележити, да је валија у сталној свађи са повнатим гониоцем Арнаута, честитим Шемси-пашом. Ово није без карактери стике. У гиљанском срезу приштинског санцака, постављено је у смислу рефорама више Срба за пољске чуваре (бегције) Арнаутима се то никако не допада, јер су до сад и у српским селима пољски чувари били Арнаути. Арнаутима никако не иде у главу, да Србин „ђаур“ може бити државни службеник, да као чувар носи пушку, те да буде нека власт. Зато су организовали читаву хајку против Срба пољских чувара, с циљем, да буду ваме њени Арнаутима. У гиљанском и пећском срезу почели су их убијати. Ових дана су убили у пећском срезу једног, а у гиљанском срезу два Србина пољара (Петра Бинчанина у Горњем Ливочу и Илкју Гу гића у Ранилугу). Осталим Србима поља рима, који су остали у животу, отимају им пушке, туку их, прете убиством тако, да ће и ти Срби пољари морати бацити оружје и напусгити „реформну службу“. Ето тако Арн^ути изигравају реформе, а реформни агенти руски и аустријски у Солуну и Де Георгис-паша са осталим страним официрима ћуте на све то. Зулуми су и иначе велисси у гиљан ском крају Народ не сме да се жали на Арнауте турским властима, јер га бацају у тавницу. Гиљански кајмакам Исмаил Хаки права је звер, српска крвопија.

^Зввти*® жвлааи вважи даи осим иоивдвлиик* и даиа в* вввцам. Дажа јв ** Аустро-Угирсжу: н* један мвсед 2 кр. 40 пот., и* чвтврт године 7 крун*. Ва Цржу Гору, Србжју, Нвмамжу, Руму®ију и за свв остахв стражв ввмљ« ка чвтврт годиие 10 круна. Народжжм бројвжжма од пвтка цена је: жа пола године 2 круне, иа цвлу годину 4 круив. Поједижи бројевн стају 10 потура. Телефон бр. 131.

Број 92. У Новом Саду, у петак 23 априла 1904. Година XXXIX.

ЛИСТ СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНК СТРАНКЕ ИЗДАМ „рада“ дкомичарсцог друштва у руми.

8« огласв плаћа се по 12 пот. од ежакв врегз оважих ситних слов*. Допжси ш*л>у се уредништву а првтплата и огласи администрацији „Заетавв*. Уреджиштио и адмииивтрадија „Заеиаив^ јву хуКж г. Јов. Т. Чавжкж, жа пжјацж. Ружопжсе не врокамо. Поједини бројеви стају 10 потура.