Застава, 18. 03. 1928., стр. 2

Са наше северне границе

Допис из Старе Кан»иже Жалосне последипе политике овог садањег режима најбоље се опажају и најболније се осећају овде у северним крајевима наше отаџбине. Наша народна невоља, расцепканост и партијска растројеност нашег српског и словенског живља, нигде се толико не свети као овде у нашој националној и државној ствари. Анационални елементи дакако да нису наши пријатељи и да они искоришћују сваку прилику која шкоди нама а користи њима. Најпосле то се ие може замерити њима, него само нама. Но доласком ове владе ствари су се страховито погоршале на нашу националну штету. Владиновци и курџони и демократи сву своју наду полажу на помоћ анационалних куглица и зато дабогме не само да ласкају и подилазе анационалним бирачима, него их просто помажу и дижу на нашуштету. Из партијских рачуна води се права отимачина за анационалне бираче, а ови опет скупо траже награде за своје политичке услуге. Треба само заићи по градовима и селима овде на нашој северној граници, па ће се видети и осетити дух и расположење наших анационалних елемената. Њихови листови или кипте од излива њиховог распламтелог националног расположења, или пак врло вешто, прикривено међу редовима и у преносним значењима, ругају се и исмевају нас и све што је наше. Тако на пр. овде у нашој Старој Кањижи излази један мађарски лист, који до душе „стоји уз владу“, али заправо стоји у служби мађарске националне идеје. Стално кука тај лист и увек тражи нешто за своје сународнике« У последњем свом броју доноси уводник, у којем тражи, да мађарска странка поради на остварењу „званичних“ мађарских културних организација (месних, среских, окружних). Узгред пак у томе чланку, тек „онако“ се спомиње и Тоторсаг, јер се хоће наиме нагласити да су словачки крајеви познати под тим подругљивим називом. Општинска управа и политика сасвим је дошла у зависан положај од ћефа и воље одборника мађарске странке. И док смо ми расцепани и гложимо се, дотле мађарска странка и њени људи искоришћују ситуацију и спроводе све што желе и хоће. Понављамо, да не кривимо

њих него нас, нашу неслогу и наше растројство, услед којега рамље наш политички живот, нема полета наша национална култура и опада наша економско привредна снага. Па докле тако? Зар нема људи који ће нас повести новом стазом и новим духом ка националном полету и напретку?! Пренимо се, јер сваки дан нам доноси грдне националне губитке. —вић.

Милан Босанац

Земљишне заједнице и хипотекарни зајам

(Свршетак.) Сва правна схватања као и сва питања о разликости правног наслова, по којем су поједине земљишне заједнице дошле до свогсопственог непокретног имања, била би тек онда практично одлучна, када би се хтело, да се садање стање тих скупина (з. з.) преиначи законодавним путем. Али, зак. основа није имала тај циљ. Она се је задовољила тиме, што у свим зем. заједницама налази неко обележје „корпорације“ и свагде нешто правне примесе, што једино даје израза опћенито признатом правном начелу: да је држава власна дапаче и обвезатна, да се постара за контролу над з. з. и тиме им обезбеди трајно сигуран опстанак и разборито господарење и ваљану управу над њиховом имовином. И зем. влада стојећи на том исправном становишту, водила је строго рачуна и зато је у зак. основи неупуштајући се у систематско разврстањање појединих категорија зем. заједница по правној природи њиховог постанка за све зем. заједнице без изнимно прихватила начело потпуне самосталности у њиховој управи али, стежући ту самосталност само у случајевима: када би представништва зем. заједница својим правним чинидбама и одредбама оштетила или у погибељ довела стање њихове имовине и њихов опстанак. Оваково схватање прихватило је и законодавно тело, изгласавши основу закона од 25. IV. 1894. „о уређењу з. з.“ и основу закона од 1. V. 1895. „о уређењу племићке општине туропољске". Зак. овлаштењем издала им је бив. зем. влада објашњујући „Напутак" о проведби плем. имовиих општина, з. з. бивших под-

ложника и з. з. бивших крајишника од 19. VII. 1897. бр. 54510, растумачен наредбом од 2. 11. 1900. број 5533. Тај напутак исцрпно прописује начин о установљењу земљ. поседа з. з. у сврху проведбе грунт. укњижбе права власништва у корист з. з. с поближом ознаком : „опћина племићка, месна, урбарска" и т. д.; о саставу пописа и темељне књиге овлаштеника с њиховим грунтовним стварностима (честицама); о саставу правилника (штатута); о скупштинама з. з; о избору заступства, њиховом делокругу те уопште о управи и полагању рачуна гледе целокупне имовине з. з. и т. д. а све то под интензивним надзором нижих држ. и врховне власти. Поред тога издаде бив. зем. влада нормативне наредбе: од 7. VI. 1900 број 35877. (деломично измењена 23 X. 1900. под бр. 71728) о поступку код грунт. преноса зебележбе споја овлашт. права на з. з.; од 26. V. 1898. бр. 31735. о располагању с новч. главницама од продаје шума, о добави вредносних папира, о каматоносном улагању готовог новца уз уложнице код сигурних завода са запорком о забрани дизања без уверења надлежне власти, о винкулирању вред папира на име з. з.; од 15. XI. 1898. бр. 60022. и 19. VII. бр. 37735. о установљењу грунт. и фактичног поседа з. з. и о реамбулацији њених међа; од 2. XI. 1900. бр. 49886. о саставу год. буџета и одобравању дрвосечних и огојних предлога по држав. вишој власти; од 11. XI. 1902. бр. 60926. о споровима ради узурпације делова делова поседа з. з. и. т. д. а бански стол окружницу од 24. I. 1923. бр. 22873-11.-229/22. о забележби придржаног реалног овлашт. права у темељној књизи з. з. код оних овлаштеника, који су продавајући своје овлаштеничке некретнине, овлашт. право „изриком“ за себе придржали. И када поред свега наведенога још скренем пажњу на т. е/§ 31. и 43. закона о праву одлучивања главне скупштине з. з. гледе узимања зајма, на § 34. о главару (председнику) з. з. који ју заступа пред областима и трећим лицима и на § 50. о подвргавању свеукупног рада з з. надзору државних власти, тада је неоспорно, да су з. з. „правна лица“ исто тако као и сеоске и градске општине једино с том разликом, што з. з. врше само свој „наравни" а сеоске и градске општине „наравни“ и „пренесени" (то јест по држави им опродељен) делокруг.

С ових разлога држим, да су све з. з. способне за склапање зајма (и дугорочног) и да за зајмодавца не постоји ни најмања погибељ од икакове штете, јер има довољно јамства спрам з. >. у обвезници, коју одобрава врх. државна власт, а кад ју одобрава, биће њена и њених нижих органа стална брига, да се услови зајма тачно извршавају и подигнутим новцем предвиђени привредни задатак оживотвори.

Аустрија према народним мањинама

Аустро-талијанска борба ојужном Тиролу учинила је да се талијанска штампа почела сада много више но икада занимати судбином народних мањина у Аустрији и у Немачкој и у овоме правцу обема државама чини оштра пребацивања. Али аустријска штампа као обично одбија све ове нападаје тврдећи, да је Аустрија за народне мањине учинила много више, него што је дужна на основу мировних уговора учинити. Тако у својим одговорима аустријски листови веле, како је Аустрија дала својим мањинама потпуну културну аутономију, међутим зна се да се ту пре годину дана радило само о једном предлогу, који још није постао закон. Осим тога против овога се предлога буне и сами корутански Словенци, који у овоме закону виде само погоршање садашњег неутешног стања. Како данас изгледа та „културна аутономија“ најбоље се види из тога, што се на словеначкој корутанској територији налазе искључиво само утрактивистичке школе, на којима се предаје и немачки и словеначки, али њихова управа се води у чи сто немачком духу. Слично се поступа и са чехословачком мањином у Аустрији. У Бечу су биле додуше отворене чешке грађанске школе, али на њима предају искључиво само апсолвенти немачких учитељских препарандија, који не владају ваљано чешким језиком. Исто тако иде и хрватској мањини у Бургенланду, где има бар вероисповедних школа. Ако се ове школе онде укину, онда ће и Хрвати изгубити ово преимућство, пошто се сада баш на томе ради. Из овога се дакле јасно види, да брига Аустрије за своје народнемањине је апсолутно недостатна и да је њезина једина тежња да све те мањине што пре понемчи.

ПОДЛИСТАК Др. Јован Савковић Милетићева Народна Странка и Српска Новосадска Гимназија

(Свршетак) Обе ове афере и афера око попуњавања патроната новосадске гимназије и сукоб који је избио у професорској колегији, и револта међу ученицима гимназије, по своме значају, искачу ван оквира који би можда имали слични догађаји на којој другој, можда данашњој, гимназији у земљи. Новосадска гимназија сматрана је од увек, с правом, за једну од најважнијих националних установа у овостраном Српству: као носилац и расадник наше народне мисли и наше националне културе у овим крајевима; као васпитник наше интелигенције у националном духу и правцу. Никада она није сматрана таквом више, него када је половином 1865. год добила право јавности и постала великом. Ваљда се никада није у нашој јавности поклањало више пажње новосадској гимназији, него што је то био случај непосредно после 1865. год. Сваки стечај који је патронат расписивао, пропраћан је у Застави са најскрупулознијом критиком и о сваком догађају на гимназији објављивани су у Застави опширни дописи, писани чланци и слали извештаји. Ваљало је засновати завод на солидним темељима и дати му солидан правац

за дуг низ година! И по важности која је новосадској гимназији давана, нарочито седамдесетих година прошлога века, када је она проширена у велику, и по важности коју је она имала у националном животу овостранога Српства све до ослобођења и коју још и данас има, вредно је забележити догађаје који се око ње одигравали у времену њенога препорођаја, и њенога повећанога и проширенога значаја и делања у животу овостранога Српства. Али имају ови догађаји и једну другу страну, која за историју нашега народног живота у овим крајевима није од мањега значаја. Вал Милетићевога национализма захватио је био, као што је речено, и понео собом наш народни живот у Војводини у свима његовим странама. Када у новосадекој гимназији почињу да се одигравају догађаји које хоћемо да изнесемо, може се рећи, да су Милетићева либерална, демократска и антиклерикална начела већ била завладала читавим народним животрм овостранога Српства. Као што је напред поменуто, већ до 1866. год. није било ни једне позиције у нашем народу у Војводини и ни једне јавне мисије, која већ до тога времена није била поверавана Милетићу. Али се то може рећи нарочито за Милетићево деловање у нашем народно-црквеном, аутономном животу. Већ за изборни народно-црквени сабор од год. 1864., те одмах затим за расправни сабор од 1865., он је биран за посланика. На овом сабору Милетић, који је пре тога биран у синодални одбор

за пројектовање уредаба које је сабор имао да расправи и прими, узима живога учешћа при расправи свих важнијих одредаба из синодалних предлога. Расправни сабор од 1865. год., и ако на њему Милетић није имао још своју странку и своју већину, благодарећи општем расположењу духова, коме је клерикални апсолутизам већ био дозлогрдио, завршен је потпуном победом либералних, демократских и антиклерикалних начела. То су била начела којима је носилац био, у првом реду, др. Светозар Милетић и народна странка. Организација црквених општина, избор црквено-општинских председника, пароха и т. д., постављен је сабором од 1865. на једну широко демократску и антиклерикалну основу. Место дотадашњега апсолутистичкога духа и режима вишега и нижега клира, у народноцрквеном животу завлађује после сабора од Ј865., дух уставности, контроле и учешћа широких народних слојева у управи свих народно-црквених установа. И поред тога општега триумфа народне странке и њених либералних и демократских начела, када је изгледало да су клерикализам и конзерватизам коначно скршени или бар на умору, остаје у новосадској гимназији патронат, коме на челу стоји патријарх Маширевић, са својим главним помагачем архимандритом Германом Анђелићем и патронима Хаџићем-Светићем и д-ром Григоријем Секулићем, познатим старовољама и одлучним противницима Милетића и његове странке. У професорску ко-

легију улазе два професора, од којих један, Грујић, остаје до послетка најљући противник Милетићев и народне странке. Борба коју су Милетић и народна странка започели 1866. год. и продужили ју све до краја 1873. око новосадске гимназије, и која је обухватила била и саму професорску колегију па чак и ученике гимназиске, значи, дакле, борбу народне странке против једне од позиција конзервативне и клерикалне странке која се тих година још затекла била у њеним рукама. Ова позиција, патронат новосадске гимназије, у коју противници народне странке као да су се били повукли да у њој, као у кули, даду још последњи отпор, била је у толико важнија, јер је припадала једном заводу, у који је читав наш народ, баш тих година, био упро све своје погледе; завод од кога се, у то време, више него икада, очекивао највећи успех у изградњи наше народне мисли и наше националне културе у овим крајевима. Ова борба око новосадске гимназије значи, према томе, само један део оне велике борбе, коју су др. Светозар Милетић и његова странка баш у ово време започели и водили је, кроз деценије, са конзервативним и клерикалним елементима у нашем народу. Као такова, она заслужује да са са потребним детаљима и документовано прикаже, јер ће само тако моћи послужити као допуна оној целини, Koja о Милетићу и његову времену, па и о новосадској гимназији, у том времену, тек има да се да.

Др. Јован Савковић

СТРАНА 2.

„ЗАСТАВА* 18. март 1928. БРОЈ 63. мгагагавгашшшгагагашвмгагагаагагагаlгагагашгагагагагагагагашгагагагагагагаагагагагагавгагагангагагагамгагагагагагагагагагангагамгага