За част америчког Српства

тала је нама Србима једну необично тешку улогу. Хтели не хтели, ти Хрвати су морали чинити испаде. Не кривимо никога, него утврђујемо једну неизбежну чињеницу. Од стране тих људи чињене су безбројне изјаве које су југословенском покрету давале нежељену боју. Од тога нас није поштедио ни сам г М. Марјановић. Да ли су они то чинили у доброј намери, у жељи да некога "преведу жедна преко воде“, то нико не зна. У политици тај обзир не вреди. Најмање у политичком послу са Хрватима, који су целу своју историју ишарали оваким “просвједима“ и "утоцима“. Услед тота потребно је било, за добро наше ошће ствари, да неко од нас Срба сузбија те правашке изјаве. Тај посао је до зла бога тежак. Ту улогу узели смо ми на себе. Узели је зато, што није хтео нико други; није хтео или није умео. Услед тога морали смо се пуштати у безброј спорова са тим хрватским вођа-

ма југословенског покрета. А зло је, беда једна полемисати са тим људима. Чим их мало јаче ожежете, одмах се раскревеље као бабе: "Куку, Хрвати, ево хоће да нас прогутају српски шовинисти!' И онда нас гоне до божије куће! Код Хрвата то је национална болест: Своје мишљење нису у стању да одвоје од своје особе. Једном само, и то у врло нежној шали, (“Хрвати преспаваше!") сузбили смо једну нетачност, један неправедан укор који је Србима

упутио г. М. Марјановић кад је прошле године био у Сан Фра нциску — па да видите, како се он ражестио! Као да смо му убили оца! Гони нас од тога дана као бог ђавола. Због наших кри тика, г. А. Вебер денунцира нас у енглеским новинама и сравни са Брозовићем И т. д. То је најнезахвалнији посао који ће икад допасти кога српског новинара. Ти сукоби, као што рекосмо, неизбежни су. Уз то још, и потребни су и, на концу здрави и корисни. Срби и Хрвати сада први пут ступају у потпуно тесну заједницу. Међутим, историје су нам ишле разним путевима; верско нам је васпита-

|ње друго; политичке досадање

везе и школе различите. Сукоби, чисто духовни адукоби, неизбежни су. И онда је боље да се ти сукоби што пре сврше, да би се што пре прешло на озбиљан посао.

Сад, сваки озбиљан српски политичар морао би видети ту ствар и покушати, кад су му отворена обадвоја врата, да олакшава те сукобе.

Т. пп. М. Прибићевић пошао је другим “комотнијим“ путем: од тих сукоба направио је чист капитал за себе — узео је, ђоја, Хрвате заштиту од српских

у франковаца !

И колико је био у томе ревносан, није пропустио чак ни то, да дон Ники Гршковићу саопћи једну “државну тајну“ да је Проф. Џупин) подвалио

32 8 =