Звезда
Гу
УНИВ. БИБЛИОТЕКА И. Бо. 1 ■—■■чтт г 4^
~ОА- Н
УГЛЕДНИ БРОЈ
15. септембра 1898,
V V V 1 -/ у"у V V V V V V V V V V V V V V V V / V V V V V V У 11 ^ V Ч- 1 V I/ V 1 Џ V V V V Џ V V V V V V V V V V V >. V ИЗЛАЗИ УТОРННКОМ, ЧЕТВРТКОМ И НЕДЕЉОМ ЦЕНА ЗА 1 МЕСВЦ 1 ДИН. ТЛ.ЉТЛ 1 КРУНА
' V V V V V V V >-
ТТ
'/ // V V V -/ / V/ / V
ТТТ*
ПЛЕТПЛЛТУ ПЈИНЛЈУ све поште у србији и иностранству
ПОРОДИЧНИ ЛИСТ
Претплату треба слати Стеви Ж. Веселиновићу проф. богословије НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ РУКОПИСИ ЗЕ ВРДЋЛЈ1Г СЕ УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У МАЋЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6
* ■ Г- А Л ' Л Л ' Л Л - А Л Л А А Л л Л А АЛАЛ Л Л Л Л Л А \ Л Л Д А Д Л А '
А А А А А А А А А Л А А А Л А А А А А А
А Л Л А А А Л Л А А А Л Л \ \ Л Л Л Л Л Л / А Л А А А
БЕСПЛАТАН БРОЈ
уредник : Ј а НКО м. Ве СЕЛИМОВИГЦ.
БЕСПЛАТАН БРОЈ
а<: Хај! полетн сјајна „Звездо" Иебом високим, Па посветли браћи мојој Светом широким ! Не плаши ее, мила „Звездо", Густе тавнине ! Не сз§тани... не малакши Са те даљине! А на луту братска ће те О.тв/ЈГ'!■ Она ће ти пока.чати Куд ћеш бродити. Крени тамо где су оне Цветне дубраве ;> Где нам јоште у туђини Браћа бораве.
ш В1«"' Где но су се негда бурне Песме хориле; Где-но су се негда речи Д р у к ш е збориле. Тамо распи своје зраке, Нек се блистају; Тамо сини браћи мојој, Нек се надају. Јави браћи скори освит И однееи топли поздрав Враће рођене! А кад гране јарко сунце Нашим надама, Ти ћеш бити Нреодница Међу звездама !.,.
Хај ! нолети сјајна „Звеадо" Небом високим, Па посветли браћи мојој Светом широким!...
6 септем. 1898
ДРАГОМИР БРЗАК
СРДАР И ВЛАДИКА историјска цртица.
Баш сунце на смирају, а у манастир Годовик донаде човек у голој води. — Где је игуман? — унита момка манасгирског што нешто бараташе но дворишту. — Ту је, у конаку. Таман он на врата, а игуман преда њ. — Ти си, Симо? — Ја, оче игЈмане. Благослови! — рече Сима и скинувши капу приђе му руци. — Које добро? Што си се тако ужурбао? — Дошао сам, оче игумане, послао ме поп Јован да ти јавим да сутра долази владика. Игуман пребледе. — Шта рече, болан ?! — Долази, Бога ми, беш право теби. Оста тамо
код нас: помамио се па само узмахуЈе оним пустим топузом и бије где кога стигне!... Сад — јавио сам _ДјЈ, па чини шта знаш. Игуман позва момка н рече му да Сими даду што год да се заложи; а он се суморан и збуњен врати у ћелију. Јадни игуман Мирон! Веше то добар старац, блага лица, сув и слабуњав. Провео је век молећи се Бог}* и нраштајући. Мрава никад увредио није, а сад му ето — додази владика! Па што се он тако бојао походе владичине? Е то је баш оно, што владика не беше обичан владикаг, него необичан, много необичан. Не имаде владика Антим ни срца нн душе. Рођењем Грк; тамо у натријаршији купио владичански чин и место, што га је свакојако скупо сгало; па кад је дошао за владику у Србију, сматрао је да је нраво да „извади" штету. И први његов корак у епископију био је страшан. Носио је собом топуз и конопац те је везивао и тукао свештенике, а нарочито калуђере, тражећи и изнуђавајући све што би му душа зажелела. Иустошио је као харамија куд је год прошао. Зато се сгари игуман Мирон бојао владике Антима! Затворио се старина у ћелију па премишља мисли свакојаке. Седа глава његова доживела је свакојаких чуда, али то су радили некрштени људи, и он се мирио, знао је да су некрштени; али ово чини крштен човек, па још освећена глава. И створи му се страшна слика пред очима. Он је већ гледао владику у манастиру како сева жмиркавим очима, како узмахује тешким топузом и броји њиме стара ребра његова; оеећао је како га бриде везе од коноица и тешке болове у ребрима... Наједанпут се трже, сену му нешто кроз главу, па истрча на доксат те дозва момка. — Је .1 и још ту Симо? % — Ту је, оче игумане. — Одмара ли се? — Спрема се да одлази. — Зовни га нека дође овамо, Па се врати у ћелију, метну наочаре и седе писати. Сима уђе у ћелију.