Звезда

СТР. 10

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 2

Кафанна код „Орача" је обична кафана у нашем месту, где обично оседају сељаци кад долазе у град. Дрвени столови без чаршава велике незграпне столице око њих; у средини механе велика блехана пећ око које зими седе сељацн, греју се, пуше, пљуцкају и пију ракију; свуд по знду повешане некакве објаве и општинске наредбе; под је од цигле, прозоре упљувале мухе. По простору је велш?а и пуна је само суботом кад је пазарни дан, а иначе тек по троје четворо преко дан седи за „чокањом комове" и зева ревносно, а по неки у подне једе купус или паприкаш и пљеска устима тако да се разлеже но целој механи. Ништа дакле не би била важна ова механа да нксам приметио на вратима, гато стоје лево од келнераја, кредом написано мало накриво и ружним рукописом: „Занатлиска читаоница". Испод тога стоји: „Кој није члан забрањено да улази без дозволу 1 ', а испод тога пише другим рукопиеом: „Јанча Ђ. из Златоког остаде од суботу 5 гроша и 30 пара." Унутра, у читаоницн, није боље иамештено него у механи. На среди је велики сто и око њега неколико столица; уза зид стоји дрвена полица и у њој неколико књига и листова које једавно ноиала прашина; уз књиге у једном крају полице стоје два „шпила" карата и таблице за бележење. Читаоница има око двадесет чланова махом самих занатлија. Предеедник читаонице је неки Стева берберин, а благајник и нека врста књижничара Лаза обућар. Радним даном слабије долазе, а празником готово редовно. Данас је иразник и ето их на окупу. Хладан фебруарски дан, те су сто примакли ближе пећи. За столом седи Јова молер и Васа кубеција те играју „жандара." Стева председиик сео уз нећ те разгрће жар да пече месо задоручак. Лаза час чита новине, час гледа како она двојица играју карте. —- Калино џубе зелено! —• иевуши Јова и мисли се шга да баци. — Калино џубе... ноче Васа невушити па тек прекиде речима: — Не може седмица са осмицом. Месо у иећи цврчи*и ночиње мирисати, Стева га преврну олиза иретз ирече: „Ох ач' је мераклиски исиечено!" — Ух шта је жандара, веру им њину! — говори Јова и баца карту, — ТТТто ми пљусну вода на уста за месом каже Васа иа погледа на Стеву. — Видиш свиње поскупеле — рече Лаза прекинув читање — Дајмеханџија малкохлеба— иште иредседник. — Калнно џубе зелеио пева опет Јова играјући карте. Тако се од приликс проводили даии у читаоници мирно и тихо, и ко бн ос још надао да ће то друштво оснопати нозориште, али ваљда је само Провиђење тако хтело.

Дође у наше место некакво путујуће позоришно друштво и објави да ће давати само три представе.

Улазна цена доста мала, то једно зато, а друго, Бог би га сам знао зашто, тек позориште дупке пуно света Ту је био и наш Лаза и Стева и многи из читаонице, и одмах по првој представи, Стева и Лаза су ВОДИЛ.И у читаоници овакав разговор. — Пало је синоћ на пе-шес банке! — рећи ће Лаза замишљен и изгледа као да нешто рачуна сам за се. Стева такође нешто мис.ти, врти главом, рачуна на прсте, па после дужег ћутања рече: — Ви'ш како се они нроводе! Оиет настаде дуго ћутање, које преииде Лаза потмулим уздахом, а за тим додаде: — Тако то: протуве из бели свет, иа ћаре ; а ја се мучим и радим, па иишта! Џиб-џаба толике наре дигоше! ~ прихвати и Стева злобно. Тај разговор њихов био би и ирошао као и толики безначајни разговори у свету, да се није друго нешто десило неколнко дана носле тога. Једаред, пред вече, дођу Стева и Лаза код „ Орача" на ракију. Кад тамо, за једним се столом шћукало неколико калфица и међу њима један од оннх истих глумаца што су давали представе. Глумац је млад човек од двадесет и пеколико годипа, висок и снажан, а лица врло пријатна. Забацио шешир иа затиљак, велиаа црна, накудрана коса иала му ио челу, млатара ;ки1;о рукама и говори ватрено и с декламацијом. Окреће се свима редом и сваком гледа јасно у очи. Сви за столом ћуте, слушају с отвореним устима и гледају иетренимнце у њега и гутају сваку његову реч. У глави еваког од њих развијају се чудни планови услед његових речи, и сваки према својим мислима ставља по кашто тек питање очекујући одговор са још већом иажњом. — Колико може да се заради? — упита један. — Живи се славно — ето колико; али ми не тежимо за богатством — издекламова глумац одговор. — Ал' кад би штедео човек? пита један чешљарски калфица. Таман њему да одговори, и потпуно заузе прописну позитуру, а запитаће сапунџиски калфа: — Грди ли вас понекад старешиоа? — Ја да трпим грдњу? викну громко глумац показујући прсгом на еебе. Настаде ћутање а он гледа у сваког редом; диже се са столице па још важпије понови: — Ја да трним грдњу?... — а за тим се устури мало назад климну иеколико пута главом и Иронично додаде: Ха, ха, ха, з'лумац сме да трпи грдњу?! Којешта! За тим се насмеја тако као кад би се човек насмејао детету које не зна оно што изговара. Док се сав тај разговор водио Стева и Лаза су стајали уз пећ и пажљиво слушали. Ућуташе сви. — Ал' старији мора да има чес'! уплете се Стева. — Ја моје шегрте грдим, па ако не слушају изјурим! — рече готово у исти мах и Лаза.