Звезда

3 В Е

3 Д А

СТР. 11

— Ја ћу за правду да гинем и не трпим никог! — осече се глумад љутито, па гшћутавши мало додаде тише развлачећи сваку реч у речешци. — Мојаје држава на даскама; с овом вештином ја могу обићи цео свет и да живим боље него и један овдашњи газда. Ја сам нааустио дружину због неправде, јер унравитељ хоће да утрапи мени комичног јунака, а ја сам трагичар. Даза се преклони неколико нута правећи се да је врло леио разумео све што окај вели, вичући: — Да, да, да,разуме се, разуме се, — а у ствари мучи га реч комичар и трагичар — Нећу ја да ми он утрапи комичну ролу! опет ће глумац јачим и важнијим гласом. —- Разуме се, разуме се, тоје безобразлук, то баш није лепо — прихваћа Лаза и мисли у себи: „Шта ди је то хтео да му утрапи? — замишљајући речи „комична рола" као нешто врло гадно. — На иаравно — ироцеди кроз зубе Стева председник вигае нехотично, а после кратког ћутања додаде живље: — Колико велиш може да падне од нредставе? — Па овај, поче глумац, може, може, како да кажем... — Ово изговори жмурећи иа једно око, главу затурно мало а стопалом десне ноге лупка по поду. У главама младих калфица развајају се чудни планови. Свака реч младога глумца развија пред њнховим очима нове светове пуне неке дражи, а досадашњи иосао њихов све им више и вшне изгледаше одвратан. Нарочито бејаше жнва машта у Миливоја и Симе који беху без рада. Миливоје зна занат тшнлерски, а Сима кројачки. Миливоје се зажарио и поручује ракију за ракијом испијајући на искан; а Сима изгледа нешто зловољан, и све се некако врти на столици, као да једва чека да остане са глумцем на само. Сркуће и он по мало ракију и пљуцка непрестано. — Може да се заради млого, али треба право делити! — изговори глумац своју почету речеиицу. Лаза и Стева се негато замислигае, али с лица им се чита као да и сами не верују у оно гато мисле. — А има ли леиих глумица? — пита Миливоје зажарен, камигш' на Симу, а чешљарског калфу удари ио рамену и узвикну. — Јао, Томо, гата велига!? — за тим прсну у смех. устаде са столице и поручи опет ракију. —■ Да је она гато беше царица Милица, каже му Спира механхија. — Боља је Вукосава, море! — додаје Тома, а и он се зажарио. Кисело грожђе, децо! — вели Стева и протеже се. — Зато су образоване даме! — рече глумац басом са неке висине. — Наравно, разуме се, да, да, разуме се! одобрава Лаза, клања се и клима главом.. Разговор се тако водно још неко кратко време. Разиђоше се свн, само осташе глумац, Миливоје и Сима.

Разговарали су живо и ватрено преко пола ноћи и Миливоје се од одушевљења тако напио да га је једва Сима одвео кући. На улвци мрачно, хладан ветар дува и наноси ситан енег у очи. Миливоје се поводи и гатуца, а Сима га придржава да не падне. — Да евратимо код „Круне!" — виче Мшгавоје, а овај му не даде. — Да ви'ш Вуче како Милога туче! — викну Миливоје и гурну Симу од себе. — Хајде, море да епавамо не млати се ноћас! виче Сима. — На-а аграг, Вуче, или ћу те расећи! — виче Миливоје и нодишу десну руку у одбрану као кад држи сабљу, леву ногу опружно натраг а десном искорачио напред савивши је у колену.

Од овога вечера није прогало ни три четири дава, па истераше из службе неког Јову Ивића практиканта. Ко зна за што, а неки веле, да је посланик нага хтео ту да намести свога сестрића неког нстераног ученика из VII разреда гимеазије, па да се начини место, буде истеран сиромах Ивић. Сада се Ивић ноче најчешће виђати са глумцем одметником од своје дружине, ко ја је јога пре неколико дана отпутовала из нашег места. Ивићу има око 30 година. Носи дугачку косу и капу затурену натраг. Нричали су да је он још пре неколико година био статиста у неком путујућем позоришту, а свршио је шест разреда гимназије. Проводио је љубав и са неком глумицом, те га отац примора да тај иосао напусти и одведе га кући. Отац му је прилично имућан а онла су били његови људи на влади, те он помоћу иријатеља изради Јовн за ирактиканта, на ком је месту био до пре $—4 дана. Сад свима изгледа, као да се у њему појавила стара љубав ка позоришној уметности. И глумац (збиља заборавио сам да кажем да се зовв Гаврило Михајиловић) и Јова одлазили су у чптаоницу и тамо врло често водили дуге разговоре са Стевом, Лазом и осталим члановима. У кафани опет увек пред вече састајали се са онпм калфама а поглавнто са Симом и Миливојем. Из тог њиховог разговора поникоше једног дана објаве ио нашем месту са оваком садржином: „Чланови Л чке читаонице одлучили су да се старањем истих образује грађаиеко позориште под уиравитељством г. Ј. Ивића бив. овд. писара. а под сталним редитељетвом публици добро познатог, извежбаног глумца г. Гаврила Михајловића, а уз еуделовање чланова читаонице; а приход од истог ставља сс на руковање управи помееуте читаопице за набавку новина и књига, а нарочито шаљивих престава за нашу публику, као и патриотских комада. Јављамо ово погатованом грађанству и молимо да нас обилато потпомогне како би се ова племенита установа на дику нашег места могла одржати. Прва представа ће се давати код „Орача" за коју ће грађанство добити за сада аутографисане