Звезда

СТР, 12

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 2

пдакате са именима лица, а доцније ће се и штампати у овд, штампарији. Позориште ће се звати „Грађанско позориште Југ Богдан." Управа. Испод тога додато: „Како оскудевамо у глумицама, то ко жели нека се обрати управи ради пробе и пријема са добром наградом, а може преко дан радити и своје нословз." Горња Управа. (наставиће се) ПОСЛЕДЊЕ ЦВЈЕТ\Е (Т У "Б МОТИ В).

Последн.е је ц.ч'је!.е каткад мног« драже Иего кад га очи у ПЈтљеке траже Успомене драго и жадосне часе, Оно тихо буди да се не угасе. И растанка часи више миља броје, Од еастанка нрвог кад се виде двоје, Оно сјетно: с Вогом, видјећемо с када, Није ништа друго до жеља и нада. —Р« -Р4)^^ ПОД ГИЛ.ОТМНОМ А. Оишаз, реге.

Одавно сам желео да видим гилотину у њену мирну и невину стању, Ја сам у списима својим одвео толике људе на»ешафот , иа сам мислио, да би добро било бар да знам, какав он у ствари изгледа. Душа ваља, виђао сам га насликана, али слика оставља веома нојасан лик у памети. Бавећи се у ЈХондону и носећујући музеј госиође Тисо, био сам, и лротив своје воље нривучен гилотини, која се ту находи, гилотини господина Сансона, као што вели један натпис на њој. Тој гилотини ништа више не беше потребно; била је потпуна: котарица стоји мало у десно, па кретна даска спуштена, нож иодигнут, — апсолутно ни у чем не оскудева сем у осуђепику. Ових дана та потнуно спремна гилотина ставила је на искушење једнога паризлију. Он је хтео да види, како би човеку било на тој дасци са вратом у прорезу, па подаже горњи, иокретни део нрореза, леже на даску, нровуче главу и, будући с тим готов, сиусти горњи део до уза сами врат. Миелио је, да, спустивши нрорез, има само да га цодагне и да новуче главу назад, као што чини иуж, кад хоће да се'у евоју кућицу увуче. Но, паризлија је био у заблуди, јер кад се једном мете гдава у нолукружни нрорез, она мора остати ту све донде, докле не надне. Гилотина је, дакле, озбиљна ствар. Изнад прореза налази се један мали иокретач који се потајко извлачи, а сам је од себе неиокретан, но како је

он само извршиоцу познат, то осуђеник, ако би се и иодигао на руке, ипак не би домашио, да га извуче. Требало је све нредвидети! Дакле, наш паризлија, оставши пет минута с главом у ирорезу, видећи, да ту човек ништа друго не види до мекиње на дну котарице, и да се тај изглед врло слабо мења, покуша иодићи горњи, спуштени део, дабимогаоизвући главу, продужити разгледање, иопети се у свој каб и вратити се у гостионицу. Замислио је већ, какав ће утисак учипити у Француској, причајући за иуним столом како је окушао гилотину Ј1уја XVI, како је провукао своју главу кроз исти прорез, кроз који је и унук светога Луја био нровукао своју. Само, он би још додао: — Али, ја са.м био наметан, па сам је и извукао! Као што видите, био је већ смислио и израз. Но, но несрећи, он је правио рачун без крчмара, јер кад хтеде нодићи горњи део прореза, он му отказа сваку послушност. Покуша опет: стоји чврсто. Паде му на памет, да ту мора бити какав нокретач и поче га тражити. Но на мах сину му мисао, од које му коса пође у вис, то јеет: да се могао преварити у нокретачу, па извући онај, који би, у месго да подигне прорез, спустио озго нож. И тада би он сам себи, својеручно осекао главу, без и најмање жеље о самоубиству, не узимајући у рачун то, што не би могао, бар на овом свету, нриповедати, како је кушао гилотину Луја XVI. Дакле, чинило му се, да у том другом случају прича не би учинила баш никакав утисак. Напојен том мишљу, да би се могао преварити о иокретачу, наш наризлија дође до закључка, да се ту сад не може ништа боље и паметније чинити, но звати кога у помоћ. И он отпоче звати. Нико не дође. Он отноче викати. Чувши вику, посетиоци музеја нриђоше му. — Шта, до ђавола, ради тај човек ту? запита један прави лондонац, који иуиш назива именом с о к п е у 8. — Ох! одговори му други посетилац, који је био оштроумнији, ова добра госнођа Тисо уме само изналазити задовољства својој иублвци. Она је јамачио држала, да гилотина без ооуђеника није привлачила на се пажњу публике, па је тога ради најмила једног храброг човека, да буде кривац; само како се у Лондону не гилотинира, онаје ишла чак до историјске истине, па најмила Француза да нриказује осуђеника. — Помагајте! У номоћ! викао је паризлвја. -- Врло добро, врло лепо, млади човече, ви дивно играте своју улогу, браво, — Ама, господине, ово није улога, кунем вам се! Доспео сам овде сасвим случајно! — Ох! Браво! Само тако ваља да нродужите! — Шта вели он? запиташе остали посетиоци, који се гомилама начетише. — Ово он сад игра евоју улогу, и, треба признати, изводи је врло лепо. — Господо, господо, викао је паризлија гласом, који је све више и више слабио, ослободите ме, само добро па-