Звезда

СТР. 26

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 4.

представе то је 800 дин. — доказује професор, па иошто мало поКута додаде поуздано. — Може се рачунати на 1000 дин. месечно. — А кој да плати ови трошкови, док не почнемо? — пита трговац. — Па има свега од приаике... знаш највише кошта онај зид док се избије, а обвезали смо се да га, кад позориште престане, направимо опет и предамо кућу иеправно. — Па кој то да плати?! — ппта Пера бојажљиво. — То кошта од прилике са свима претходним трошковима на пет стотина динара... Е сад ћемо уписивати и чланове утемељаче и добротворе. — Нема од тога ништа! — ведн трговац климајући главом. Професор ућута, рачунајући нешто у нотесу. — Хајде да гледам дућан! —- рече трговац тромо диже се и оде. На идућој седници одборској није било ни једнога трговца. Изговорили се да имају посла, а ко ће и знати зашто баш нису допгли. Професор се захуктао, па ради ли ради. Издаје наредбе, држи глумцима нека предавања о драмској уметности, прима молбе, жалбе, рептава о њима, одобрава издатке (управо да се ово или оно узме на вересију.) Ради човек неуморно и с тврдом вером да ће много успети. Задаје глумцима (односно калфицама) лекције, које им диктира, те пишу свако вече пошто позатварају дућане. Трудио се да развије љубав код младих људи за ову уметност. Набавља књиге о свом трошку, па чак је саставио и једну драму, која је, како он вели, пиеана простим стилом, те је приступачна ширем кругу. У Јакшићевим драмама је поправљао стихове, јер се }■ мстници жале како не могу да науче и да знају шта уче. — Само рада и издржљивости, па ће се све постићи! -- вели професор. — Да, јер и ја сам савладао само трудом! декламује глумац и завалио се на столици као ага. — Г. Гаврило! -— процеди професор кроз зубе. — Изволте, г. управитељу! — вели глумац. скочи са столице и поклони се дубоко пред њим. — Моћи ћете ви да им објасните шта је трагедија. Сад смо дотле дошли, јер ја имам посла у школи! Ето видите колико ја радим, просто немам времена да ручам и да се љуцки испавам ! -— Ако заповедате г. управитељу?! — вели глумац у басу и смешка се. — Дакле моћи ћзте ви то! — Ви знате да је то мој занат! — вели глумац с поносом и гледа остале, па само што не запита: — III та би платили да сте овакви уметници ? Остали га збиља и гледају са страхопоштовањем. — Има ли да се јави каква глумица ? — пита управитељ Стеву председника. — Има једна молба господине — вели Стева. Професор уђе у своју канцеларију.

Е, да видите само како је канцеларија сада намештена. Донео он од куће завесе лепе (због којих је дебатовао са женом читава три дана), па нисаћи орахов сто, па своју наслоњачу и једно канабе, па набавио један други сто за једног, који ће му писати, а на то место узима глумца јер има леп рукопис. На његовом столу је велика лепа лампа, два сребрна свећњака: један с једне други с друге стране, и цео прибор аа писање. Све је то донео од куће и то једно по једно, јер би иначе, да је све од једном покупио, жена пала у неевест. Узгред буди речено сада се сцрема и смишља, на који ће начин обилазно да помене жени, како му треба и један орманчић за акта, али то су већ споредне ствари. Седе он озбиљно за сто и намрштен узе молбу 7 РУ ке Молба гласи: „Играла сам дуго у многа места најивне роле па сам због слабос у очи напустила и била у прве куће куварица а сада сам се раскрупњала те морам почетн игру као трагиткиња, па молим понизно г. управника да ме проба и прими. Остајем понизна, Софија МаниЛева Прочита професор, поћута мало, протрља чело и зазвоии. Уђе Лаза обућар. -™ Нека г. Гаврило види ту женеку, па ако иоле ваља нека напише решење да се прими, па ћу ја потписатн —- нареди ирофесор и изађе. У ходнику стоји Софија, а Миливоје тишлер јој пришапну: — То је управитељ ! Она се понизно поклоии, а управптељ прође гордо и озбиљно, уживајући у свом ноложају. Он је глумици у вече очитао вакелу, да се добро влада, а глумцима објави да је примљена и издаде строгу наредбу да је нико не сме дирнути.

После неуморног труда од читавих двадесет дана, отпоче се припрема за пробе и спремање за представу — опет Косовски бој, јер су то „глумци" најбоље знали. Сад тек професор није имао одмора по сву ноћ и ваздан. У зору је у позоришту, а прођите ноћу око једанаест часова, опет тамо. Једног учи како да се поклони, другог како ће да седи, трећег како да плаче, четвртог да се смеје. — Немој ти само да вичеш ха, ха, ха, као да чаташ, већ се насмеј, као кад се иначе смејеш! објашњака Сими. — Тако писује у моју ролу ! — Овако се смеје — вели професор и смеје се да се све тресе. — Дете ви, г. Гаврило ! Глумац се смеје, да нукне од смеја. Удари Лаза шустер у смеј, ударише остали, па се све тресе, а Сима се тремирао, па опет кроз зубе: „ха... ха... ха...!"