Звезда

СТР. 28

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 4

НАГАЗИхЛА

Нане шше ш'ће да прајим, Туга зш је, сике мори! У срцу ми много лошо, Ја гу како оган. гори ! Ћере, рано, што му знајем... Трескавица да је Ј... није ! Друго што је Ј... — Нане мила, Хладно ми је, хладно ми је! Хладно... тоило... што да буде ! Трескавица, },ере мила! Ели сп ми озебнула... Е л' с и н е ш т о н а г а з и л а !... Алексинац. Милорад М. ПетровиБ. ТАЈНА — Матнлда Серао —

У затвореној собн, у тим августским данима, беше да се човек угуши; још од ране зоре почеде су несносно зујати муве, намамљене отвореном кутијом шећера, чашом од лимунаде, сирупом од кодеина што је цурио низ огрљак једне бочице и тешким задахом болести у ваздуху. Оне падаху на потамнело болесничнно лнце, на поруменеле јабучице, а она снаваше у оној дубокој укочености. која је ПЈ )едзнак смрти. Синчић их узалудно тераше махалицом, оне су се враћале на полуотворене усне с којих се чуо кратак, крештав ропац. У вече се није отварао прозор, да у собу уђе бар мало свежа ваздуха; врућина и задах од карбола удараше у главу снромаха Ппјетра, сина који је бдио крај своје мајке. Тиншну у соби прекндаше нот мули ропац и шиштање плућа; прекидаше је сурови, несносни кашаљ. Седео је тако, укочена, непомична погледа, управљеног у лице своје мајке. Изгледаше као да је хтео да добро у памети уреже то пожутело, боловима измождено лице, којега већ неке црте беху постале неномичне. Он је знао да мајка умире; знао је, то му је његова душа шапутала. Ни једна суза не појави се у сувим очима тога сина. Он је био као ван себе. Живео је готово као нека снрава, одлазио је, долазио, доносио лекове, намештао узглавља, помагао јој да се усправи. Живео је као месечар, избечених и укочених очију, служећи је нежно и умално, боље неко каква жена, и све ћутећи. Беше тих и лице му је добило израз равнодушности; једино кад би чуо кашаљ, мало би пребледео и окренуо главу у страну. Док би мајка лежала у тој укочености, он би размишљао. Каква је она била мајка према њему! Она је њему била мајка над мајком; волела га је најсилнијом материнском љубављу, волела га је лудо. Од рођења иа до тих носледњих дана, којп су тако монотоно протицали, син и мајка нису се ни за један часак растајали једно од другога. До десете године спавао је у мајчиној постељи, наслонивши главу на њене груди; после у истој соби; после, соба до собе, те би отворили врата и разговарали. Она га је снасавала од свих оних страховитих детињих болестп, молећп се Богу за његов живот,

улевајући му магнетичким погледом живот, удишући му дахом живот; један пут је од њега добила богиње, други пут тиФус. Али она се разболевала за сина и оздрављавала за сина. По кнши га је пратила у школу и долазила по њ'. Код куће су заједно учили лекције и она је као и он напрезала мозак у аритметичким проблемима. Пијетро је био безобзиран, нервозан; мајка би га изгрдила, за тим нлакала. те би и њему удариле сузе. Зајодно су ишли у шетњу, Пијетро је био леп и елегантан, у хаљинама што му их је она шила. У летњим вечерима разговарали би син и мајка дуго, загрљени, лице у лице; тихим гласом приноведала би му све о свету, и лепо и ружно. Он је слушао, Кутсћи; за тим би руком помиловао мајчино лице и видео да је влажио од суза. Мајка му пикад не причаше о себи, никад му не причаше о својој прошлости; причала му је о њему, о његовој будућности. Јодном, кад је био већи, упита је: — Причај ми што о себи, мила мајко. — Нећу; није потребно, — одговорила му је у кратко, а бледпло јој се осуло по лицу. Та мајка би била умрла за њега; мајка срцем, мајка душом, мајка по жртвама, мајка по нрекомервим осећајима, мајка по силини страсти. Син јој је личио у длаку, био је њена крв. "Душа му беше иста њена, толико су се у њ пренели њени осећаји и мисли. Осмејкивали су се истим ј осмсјком. Погледају се и идеја прелази од једног ка другоме, без речи. Он је још седео пред њеиим ногама с главом на њеном крилу, а она му је меканом, изнемоглом руком гладила косу, причајући му тихим гласом о животу — али то дете беше човок, у деветнаестој година, мушко, одважан, бистар оцењивач људи и ствари. На један нут, кад је свршила своје дело, те као да није више имала узрока да живи, поче снага мајчина да малаксава. * Како се мајчина смрт ближила, та узајамна љубав између мајке и сина иочела је да све већма расте, без икаквих речи. —■ Мајко, мајко, — понављао је ненрестано син собом. И трчао је око ње, не могући ни за тренутак да је остзви. Она га гледаше укочено, концентришући у том погледу сву своју љубав. — Како ти је, мајко ? — Боље. — Мила мајко, лепа мајко... И син скриваше главу у узглавље. За тим би наступиле дуге и ужасне паузе, које му задаву страх. — Кажи ми што, мајко... Она му даваше знак да не може, затвараше очи, оба раше главу као уморна. Непрестано тај мучни сан, у коме би се лице удрвило, капци се затворили, уста искривила, глава наслонила на десну страну, пошто лево нлуће беше истрошено. — Мајко... — мрмљаше сии тихо. А она, пробудивши се, ногледала би га укоченим, провидним очима. — Мајко, причај ми, кажи ми. И тада, кад би је видео тако повучену у себе, удаљену, с оном највећом равнодушношћу као да је разум одељсн од свих земаљских стварп, с оним неинтересовањем, као да самртник живи у некој другој с®ери и виси о