Звезда

БРОЈ 5

3 В Е

з Д А

СТР. 37

на паргамрнту дугачком као мирмија, на углед будућим нараштајима. Читав кор присутних свештеника јеневао својим дубоким гласовима свечану погребну песму: Ја сам љиљан чисти, што сија у перивоју блаженог Раја... Неитакера се хтеде дићи, али због слабости није могла. Тад са страхом опазида је породиља.., поче зверати око себе али видела је на изразу лица да од присутних нико не зна ништа о њеном детету. Она изгуби сву наду, конци јој се ■замрсише и она се опет обезнани. 5. Велика подземна грађевина се довршила. Ераљица Неитакера је мислила дизати пирамиду, али је од тог одустала. Усури је рекла да је томе узрок кратко време, јер пирамиду не би могла довршити ни за четири године, а Усури је онда даље разгласио како краљица толико штујс свога мужа, да неће ни носле смрти да га, изједначи с осталим Фараонима, него му зида гробнипу сасвпм на друти начин. Силан је народ био на раду око те грађевоне; никад се у Масиру није тако брзо градило. Сама краљица је надгледала рад, а да буду радннци истрајнији, давала им је уз роткву и црни и бели лук, још диња, краставаца и рибе. Био је дан, кад их је требало освештати. У подземним просторијама су горели многи пламенови п осветљавали сјај и богаство великих дворница. Глазе широких ступова беху извајане у облику лотосова цвета, али нп њих, ни мраморних стена, није још додирнула рука сликарева. Тек после ових свечаности сићи ће уметници да исгшшу на камену призоре из овог најзнатнијег дана у животу Амени^евом, када је постао зрео човек. За богатом совром седе свештеници озбиљна лица и намашћене косе и браде. У зачељу је Усури са првосвештеничком круном на глави, а до њега нови нар: Неитакера и Амени. Краљица је била весела као ретко кад, обукла је на себе најбогатије одело, а у црну косу метнула велики драги камен, који јој блиста више чела као сјајна звезда на небу. А смирено до ње седео је Амени сав блажен; срећа му је чак из очију сијала. Од смрти Фараонове па до ове свечаности нлје тако рећи ни видио лепу краљицу. Он је истина ишао сваки дан пред њена врата и пптао дворкиње: шта им ради гасиођа, али ннје смео да изрази жељу да га пусти нреда се. И он је мислио да на данашњи дан неће ништа друго радити него само у њу гледати, али очаран њеном лепотом и збуњен њеним присуством није смео ни очи подићи. Али био је срећан и што је осећао њену близииу. Истина, од младости је гледао њу крај себе, али онда је није знао уважавати; сад је теквидио штаму је она, Да је није неко време изгубио, не би ни знао, колико је воли. Били су једних година, па опет му се она учини много старијом од њега; одрасли су заједно, а она му ее учинп много узвпшенијом; с њим је чувала овце у пустињи либпској, па опет... учини му се да је не познаје, да је она за себесвет врло примамљив, али ограђен оградом, коју он не беше кадар прећи. И ои се неповерљиво питао: „Је ли могуће?" А кад је видео све око -себе и појмио зашто је то, одговорио би себи: „Јест, могуће је." Него чпм би погледао крајичак хаљине Неитаке-

рине у њему је ускрсла нека слутња... Неитакера га још није ни ословила, али га је вшие пута погледала онако с тугом и молбом, с погледом ком би он учинио сва и сва, и био је с тим задовољан. Да он с Неитакером добија и Фараонову власт, на то није помишљао. Само Усури је био тај дан нерасположен. Од кад се узвисио на своје достојанство, од то доба је бпо нешто спорији у покрету, нешто спокојнији у изгледу. До сад је увек тежио, али данашњим је даном све жеље постигао: он је био што је хтео, а и син му је постао Фараоном; само се није осећао сигурним; бојао се да га среКа не напусти, и поста врло опрезан и неповерљив. За еваку се маленкост обраћао звездама. Али кад их је прошлу ноћ мотрио, непрестано му се јављао Сатурн што несрећу носи. И док га је гледао, паде у неко необично стање. Сатурн се поче кретати све јаче и јаче, брже и жешће и то све у једној црти, а кад би дошао до краја, затресао би се и нека тамна сенка одвојила би се од њега и сиустила кроз отвор у крову његове собе те зауставила за његовим леђима. Он «м је осећао нрисуство, али се није смео ни могао обратитн. Шта више, знао је икако их све више бива и уједаред изиђе иза њега седам белвх жена, обучених у лако, танано одело и почеше према. месечини своју игру, непрестано машући рукама да им дође. А он сазнаде да за њима има још нешто и да му се то ближп, прође га гроза као да га хоће да додирне нешто велико, влажно, он већ узвикну, а тада ућоше неколико другова из споредних соба; свега нестаде као да нпје ништа ни било. У присусву најодличније госиоде у краљевству беше велика, достојанствена гозба. Слуге као Фантоми лебде око гостију. доносе им на велпким тањирима све нова и нова јела, месо, разне хлебове и иосластице, и служе из кристалних, бистрих пехара слатко сиријско и коптијско вано. А изнад њих весели се народ. Игра се и пева, пије се пиво, а покрај великих ватри окрећу се на ражњевима гојазни волови. Још није био гозби крај, нпти су обнели дрвено тело Осирисово, да њим потсете госте на пролазност оног облпка, у ком су сад, а суморна свештеничка лицапочеше сесмешкати; срца им се развеселише и угрејаше, завлада већ и жагор, кад ал у облажњој дворници зачуше из женскпх грла одмерену, монотону песму. Нико није ни пазио на то, а Нептакера се тада први пут нагну Аменију и рече: — Отиди, брате, па погледај да ли је лотосово цвеће отворило своје чашице, па ми узбери један и донеса да га држим у руци. Хоћеш ли? Он је весело погледа, нада га иепуни свега, и он се брзо изгуби из гомиле. А Неитакера погледа за њим и за чаеак се уозбиљи. Песма је долазила све блпже. Разабирале су се п речи; био је то иоздрав подземног бога мртвој души: Ја скупљам твоје кости, ја састављам твоје зглавкове, ја ћу пребројати твоје удове, ја ћу дати да као Вог стонама својим газиш непријатеље својеЖагор се мало утиша, сви се окренуше онамо, а шест девојака обученах у тужно одело унесоше нокрнвеннпредмет на носилима. Многи се обрадоваше што тако рано свршавају ту неугодну церемонију, и једва су чекали да им се нокаже дрвена слика мртвачева, и изрекне оно уобичајено: „Једи и пиј ако можеш, овакав ћеш и ти бити" — па онда да се развеселе до миле воље.