Звезда

БРОЈ 6

3 Е Е

3 Д А

СТР. 43

дотле била око срца поче да се гсравн, да се топи, док од једном и мени ударише сузе и ја зајецах. На мој плач она се чисто трже, устаде, узе ону флашицу, и, у виду малог крста, прели гроб вином ; потом се прекрсти и приђе крст. Ту ми дође на памет да бих и ја требао да се прекрстнм и целивам крст, ал просто нисам смео; онај стари страх од гробља поиово ме обузе и скоро као кријући пређох преко тога. Она после узе ону саксију с цвећем и зари је у земљу поред крста, па се потом опет прекрсти и целива крст. Кад је то учинила позва ме да пођемо, и тако се вратимо кући. Од гробља до куће вије ни речи проговорила. Од тога доба Олга ми до!)е још некако већа и узвишенија. Дотле сам је само волео п жалио, ал од како пођох и ја с њом на гробље, почех је и поштовати. Ја сам у то доба држао да млади никако не иду на гробље, а и ако који пут пођу, то иду само у Друштву старијих а никако сами. Ме1;утим Олга је ето ишла сама, и знала шта треба тамо да ради. Та само што јо оно вином прекрстила хумку на гробу своје матере, и направила онај угасито плави крстић на снегу мени је импоновало, и ја сам у њој, наравно на свој детиљи начин, гледао неку трагичну јунакињу. И оно што ми се у тај мах само наговештавало, и што нисам знао да определим, доцвије ми се објаснило: Олга је била остављена самој себи. Она није никога имала, ма да је имала оца. Она и њен отац биле су две сасвим стране природе једна другој, Н гледајући их нико не би рекао да им иста крв у жилама тече. Отац јој морао се јамачно горко кајатк и пребацивати себи неправде и нечовештва, којима је изобиловао према својој жени, ал мпак зато ничим није иоказао, да се каје и да је рад да бар према кћери својој буде бољи. С њом вије, тако рећи, ни говорио. Сама та околност јако је утицала да се Олга све више и више повлачи у саму себе. Па зато сам се доста пута питао, како ли јадна мора да проводи време кад остане сама код куће, кад никога нема да је разговори; јер кад сам ја тамо, ипак говори, прича ми, па се и насмеје квји пут. И како ли јој тек мора бити, кад јој отац дође кући пијан, а што ннје било ретко, ја сам то добро зеао. Па док је ведар дан и сунце сија још и којекако: веселије је, све изгледа лепше и насмејаније, чак и оголићена дрва, чак и гакање чавки и звиждање ветра кроз димњак. Ал кад се густи, суморни облаци спусте, тако рећи, на земљу; кад се свије она полутама, кроз коју и највеселија песма некако жалосно одјекује; кад се мисли, као да су вучене мађијском силом, само ка прошлости крећу, а очи, и ако не сузе, плачу неким духовним плачем; кад осетиш да ти срце у грудима дрхти а и сам се питаш зашто; кад ти сваки шушањ око куће личи на одјеке неког необичног света, — како ли тек тада мора бити усамљену детету без игде икога, јер је без матере, која Вогом благословена, једина, и самим покретом своје нежне руке преко чела и образа детињих, растерује све те црне мисли, и

озарава лице свога детета оним блаженим осмејком, којим дете вели како му је добро и како се осећа заштићено од свију могућих непогода!... Како јој је морало бити у тим моментима, она је сирота пајбоље знала. И ето, тако усамљена, провела је Олга читаву ту прву зиму по смрти своје матере. Три четири пута свега затицао сам с њом још две бабе, две од оних, које сам оно преко зида видео сутра дан по смрти матере јој. Обе те бабе- изгледале су тако, да сам их се бојао. Набораие крезубе, у извешталом руху, које је некакву чудновату воњу од себе пуштало, а која је потсећала и на бурмут, и на црни лук, и на ракију, н на нешто масно. Обе, неке даљне рођаке њенога оца, као што ми је причала, долазиле су оне да је теше, и да, наравно, кад већ дођу, нопију по коју каву, и коју чашицу ракије. Сећам се, како ју је једном једна од тих баба учила, како сад, пошто јој је мајка умрла, а што је, шта ћеш, била воља Божија, — треба само за оца да живи, јер је он и издржава и даје јој све што јој треба. „Ти имаш и где да легнеш и шта да поједеш," говорила јој је, ,,и обучеиа си п опрана, а то, Бога ми, нема свака... зато чувај свога оца, угађај му, гледај да му жеље погађаш, јер он је то, Бога ми, и заслужио... Зар није тако, а?" Запита ону другу. „Дабогме да је тако", одговори она „деца треба да жпптују своје родитеље, да их воле .. На живота и здравља, ако ти отац доведе сутра другу мајку у кућу, ти и њој да љубиш руку, и њу да поштујеш"... На те бабине речи ја се згранух. Како ?! Зар деца могу имати више матера и каква је та друга мајка која Олгину мајку може да замени?.. Погледах Олгу; њој ударише сузе, и поче да јеца. Мени онако маломе дође, да ухватим обе бабе за рамена, и да их избацим на поље, толико ми дођоше мрске, и што дотле нисам ни једном урадио, прпђох Олги, ухватих је за руку и почех је миловати говорећи јој, да ие плаче, да се смири. Она се саже, пољуби ме и одиста се умири. Бабе се некако чудновато, испод ока иогледаше, и једна ме од њих запита: „ Је ли мали^ ти баш много волиш Олгу?" Ја сам ћутао, а њу нисам ни гледао. „Чујеш ли шта те иитам?" понови она. Не чујем, одговорих јој тако јетке и тако гласно, да се оне обе тргоше. „Но јеси л чула, овај твој комшија није баш најбоље дете, гле ти само њега како то говори, као да је у механи У будуће да му забраниш да долази, догод се не научи да буде учтив." „Он је на против врло учтиво и врло добро дете", сасвим мирно рече Олга. (свршиће се)