Звезда

БРОЈ 6.

-— Трећи сахат дана... Тсс... Видиш молим те... чудио се даље Коњурин. — Е, акоје трећи сахат дана, онда је моја жена већ ручала и спрема се да није чај. Оаа увек после ручка, тако, око три сахата дана, пије чај. Е, грех! уздахну он. — Реци ми, молшм тв, куд смо ми то зашли? И време иде обратно — ето у какве смо државе зашли. То јест, да си ми пре месец дана казала: Иване Копдратијевићу, ти ћеш се возати по земљама немачким и ®ранцуским, — не бих тк веровао; чак — пљунуо бих! — А видиш нас: већ је други пут како по иностранству нутујемо, рече Николај Ив»новић. Први пут, одемо на париску изложбу. Страх Божји! Идеш, никаква реда не знаш: а други пут, — ево: и сам видиш како слободно путујемо. Изучили смо код куће неке речи а опет носимо уза се књижице за разговор; а оно пре кад смо ишли, ја сам знао само каФанске а она неколико собних речи, а жељезничке, или што на путу потребтје ни онепелити. Глаша! Сећаш ли се кад сио оио прв* пут пошли у Берлин па дошли у неко друго место, како смо се моради враћати па још казну платити? — Како се не бих сећала! Па ево и сад. пошли смо оз Берлина у Келн, а мало што у Хамбург не одосмо ! А то је све због тебе... Јер ти ни речи не гнаш, а овамо плетеш се да с Немцима и Фраацузима говориш! — Ех, не, сад сам се већ изучио. Ево па цени: зар бих могао сам, без твоје помоћн, једино са Иваном Кондратијевићем, ићи по Паризу, купити и себи и њему капут, капу, капутић, нанталоне и прслук, оковратнике, па још и у берберницу свратит*, ошишати се, и браде састрићи по Француски? Знаш лк ти да су ме свуда разумевали. — Лепо је то разумевање, над су од Ивана Кондратијевића начинили Наполеона место што би му, на најобичнији начин, ноткресали браду. — Е, то јест ногрешка. Шта сам могао да радим? Ја, говорим Французу: .еи пе, али само а ља Франсе по Фрзннускије." А он, глув јш беше, шта ди — штриц, штриц оним маказама, па саструга све до гуше. А овај, оиет, седи пред огледалом па ћути. Ама да, би једне, макар да рече „стој мусје", — Како ћутим! узвикну Коњурин. Чак сам и за маказе хватао те ме и по прсту носече; али која вајда! Он како опази ону моју велику браду, подивља, шта ли му би, те је за тренутак сву састриже. Погледам се у огледалу нема рускога човека, већ место њега Француз. А да још знаш. како ми је жао браде? Не могу је заборавати ! уздахну он. — Наполеон! Ама прави Наполеон! кикоташе се ГлаФира Семјоновна. — Тхе, можете се и смејати, ГлаФиро Семјоновна, али знајте да сам до срца уврећен, рече Коњурин. — И то си све ти, Никола Ивановићу, крив. Никад ти то нећу опростити. Ти си ме и одвукао у берберницу. „Пема смисла вели — у иностранству носити браду као лопату." — А зашто као да нема смисла? Брада као брада.,. И одкуд је била као лопата? — Ех, шта ту! Остав' се! Вреди ли толико о бради говорити! У кме руско -Франпускога нријатељства и јединства може се и са наполеоновском брадицом путовати, рече Ннколај Ивановић. — Јединство... Наполеоновска... Та ово није наполеоновска него козја.

СТР. 45

— Ко је патриота. коме је на срцу пријатељство с Француском, тај се неће ни на козју браду тужити. — Лако јје теби говорити: ти си овде са женом, а видиш — моја жена је у Петрограду. Како ћу изаћи пред њу у овом козијем облику, кад се тамо вратим? Она може и неверозати па рећи: „Занио се, а мамзеле, смеја ради, докопале га, онако пајана, па остригле." Шта се смејеш? Ствар је то без сведока. А њој свашта може на ум пасти. Она је жена подозрива... — Не бој се, порашће твоја брада до тога времена. По Италији ћемо ићи, иаће брзо израсти. У Италији, веле брже расте коса него брада, настави нодругљиво Николај Ивановић. У тај мах изиде железнички стражар, зазвони у звонце и објави да је воз готов и да се може седати у вагоне, Сви похиташе и сгадоше грабити ручне пртљаге. — Гарсон! Пеје! Комбјан од нас? викао је Николај Ивановпћ момку, спремајући се да плати трошак. (Шставиће ое.) 1Е> 3? -А. Т

Ноћ беше тако мрачна да ниси могао видети нрсг пред оком. Један човек држао се грчевито за ланац од ленгера. Изгледало је као да је био прикован уз галију, која је на обали Кајене служила за тамнице. Тај човек беше веома узнемирен, и, висећи над тажасима, стрепео је, да се не опааи његово бегство. На један пут осети он на старој галији неки шум. Над својом главом чуо је ужурбано трчање и гласове; по јавише се буктиње, а за тим пуче тон, знак да је с галије побегао роб. Готово у исто време спустише се у море многа чамци, Несрећник виде да је пронао. Он се решина очајан корак, спусти се низ ланацуводу. Само му је глава на води пливала, готово се није ни видела; једна обична црна тачка на широком мору. Нико га није опазио. Мало посде увери да се све утишало на галији. Зацело мислили су да је мртав, да се утопио, те су већ и у протоколу расходовали бр. 7(55. Али он је живео: нада на живот испуњавала је његову душу. С дивљом енергијом доплива он до обале, наћеједан рибарски чамац, пресече уже, којим је био нривезан, седе у њ и пусти се на вољу таласима, да га носе куд год хоће. Радост његова била је неописана кад је видео, да су га вали отиснули у пучину; да је могао да сејош даље отиене у мрачну ноћ, разапео би једра и тако побегао за увек од те ироклете земље. * Ч: * СреЗза му и даље беше наклоњена. Мало по мало па су се лаће у пристаништу губиле у мрачној ноћи, а мрнарски узвнци постајали све слабији. Пре но што је дан забелео, он је разапео једра и отиснуо се у шпроки океан. јурен ветром позади. Али није имао хране ни слатке воде и био је изложен сунчаним зрацима жарке зоне. Зар да умре од, глади и жеђи? Зар да подлегне сунчаници?

3 В Е 3 Д А