Звезда

БРОЈ 7.

3 В Е 3 Д А

СТР. 53

ГлаФира Семјоновна нрочита натпис на колицима с јаступићима и рече: — Е, гледај ти сад: нама су у нанснону говорили да се јастук Француски назива „кусен", а овде га зову „ореље". Ено натписа „ореље." — Цивилизација је овде сасвим друкша, иа је с тога тако, одговори Николај Ивановић. — Овде су речи углађене, помодне, а код нас још влада стари начин. Па ето и у нас, у руском, има разлике. Узмимо капу. У Петрограду она се цивилизованим језиком зове ,,Фурашка," а отиди у Углич, или у Љубин — ,.картуз." И кад изрече ово, он скиде капу с главе а из џена извади меку иутничку шену, те је натуче на главу. — Никако ми не иде у главу, Иване Кондратијевићу, што ти не хтеде купити себи оваку путничку каиицу! И лепа је, и јевтина, и спретна. — То је чивутска шепа. И онда, одкуд бих могао ја, руски, православни трговац... —- Па и ја сам, ваљада, руски, православни трговац, па сам је опет кунио и носим: — Е, ти си друга ствар. Ено, у Паризу си јео срж од ракова. сркао суну од корњаче; а ја то са свим не желим. — Их, особењаче! Кад си већ пошао у инострапство онда мораш и цивилизацији заграничној подражавати. Иначе, зашто би и ишао? — /А ћ.аво би га знао зашто! Ето и сад не могу да појмим зашто сам ее управо, кренуо у иностранство. Кад *сам уз месојеђе био код тебе на блинама 1 ,) ти си ме обрлатио : „Хајдемо, на хајдемо, расмотрићемо све заграничне механе, видећемо и како сардине праве " А ја онако нијан ириетанем, пружисмо један другом руку и људи нам пресеконзе: после нисам хтео ударити од речи, јер сам трговац од речи. Просто на просто треба рећи, да сам пијан пристао и пијан ношао. — А зар се теби не донада у иностранству? Видиш, ти еи већ бпо у Берлину, видео си и Париз... Пван Кондратијевић се замисли, на рече: — То јест, како да ти кажем... да је добро — добро је, само је недако и сувише бурно и неспокојно. Журимо се као на ножару. Покоја никаква нема. У нас је, код куће, што се тога тиче, много боље. — Ах, пука нростачино! Чекај... Зашто велиш „нука" ? Овде није онај поредак. Видиш, сад је велики пост, а ми мрсно једемо. Нити имам купала, ни црнога хлеба, ни јагњетине, ни гљива, нити наших колача. Чаја, ево већ две педеље што не писмо како ваља, јер какав је то чај, кад се спрема без самовара! — Да, овде је чај рђав и не умеју да га заваре. додаде Николај Ивановић. — Или га залију ненреврелом водом, или — кад прекипи. — Е, ето видиш. Па какав је то чај ? Пијеш га а не осећаш никакве слас/ги. — Али зато је кава добра, примети Гла*ара Семјоновна. — Која вајда: ја каву нијем само на Божић. Не, брате, зажелио сам се куће, и то — јако зажелео. Па и о жени се мисли, о дечурлији, о послу. Разуме се, ја сам оставио

1) Влиме су брашаенице особите врсте; једу се уз месоје^е с ЈМСЛОМ

етаријега калфу да мотри на дућане; али, и тај старцји калФа — гретан је човек- Он је себа до сад нодигао двокатну кућу у селу. Двокатну кућу од дрвета и то тако рећи, ни из чега. А кад је он поред мене намлатио паре за дрвену кућу, без мене ће и за камену кућу намлатити. То знам, јер сам и сам јео калФенеки хлеб. — Остави се тога! Где је хлеба ту је и мрва. Оставићеш се тако свега. Не, ја сам ти се куће грдно зажелио. Верујеш ли, да и у сну сневам те жену, те кућу, те дућане. — Ама, зар би ти сад пристао да се вратиш кући, не видевши Ницу, па Италију? — Те још како! На све бпх пљунуо и поле гео нравце кући; али како ћу сам, кад речи Францускп ни немачкн не знам? Не знам кроз које бих градове ишао, не знам чак ни то, где се сад налазим. — У Марсељу, у Марсељу си сада. •— У Марсељу... Ти си ми ето сад рекао, али ја ћу то одмах заборавити. Која ми је вајда и да иамтим име, кад не знам је ли то даље од Петрограда него Иариз, или је ближе? Ех, нонели су ме с вама ђаволи! — А што се ви, Иване Кондратијевићу, грдите? То је од ваше стране, прод дамом, врло неучтиво! одазва се ГлаФИра Семјоновна.'— Нико вас није ионео, него сге сами с нама ношли. — Дабогме! Пошао сам сам. Алн нисам ношао нри чиетој свести. Пошао сам пијан. А ви сте знали, иа ми нисто казали, да је оволика даљина. Ја сам човек прост; мислио сам да је та Италија негде близу, а ви ништа не кажете... А то није деио... — Лажете ви! Мн смо вам баш казали, да је пут далек и да ћемо путовати више од месец дана, пресече га ГлаФира Семјоновна, — Е—ех! уздану Иван Кондратнјевић. — То јест, кад би ме ко, макар у балону, нренео сад из овог краја кући, у Петроград, на Клински проспект, — без речи бих му дао хиљаду рубаља! И не хиљаду, већ хиљаду и пет стотина бих дао! -- Ето, колико ми је све додијало и колико ми се прохтело да сам код куће. Сказаљка на часовнику ближила се већ поноћи. — Еп уоНигеа! (Напред) командује шеФ станице. — Еп уоНигез! прихватише кондуктери, затварајући врата на вагонима. Воз се крену на нут. (Цаставиће се.) -

ТРИ ПРОБЕ СТРПх/БЕЊА — Ви!о» Некада је живео у Мантови један племић, по пмепу Алоизио, из куће Каноса. Грађани мантовски су га веома цениди и поштовали. Његова трпеза је увек била нуна гостију, добрих пријатеља. Већ му беше шездесет година, а још је био момак. Неколицина његоввх нријатеља ночеше га наговарати да се ожени. Он се дуго и дуго размишљао док се решио, и на нослетку је исиунио жељу евојих нри-