Звезда

СТР. 54

3 Д А

БРОЈ 7

јатеља. Жена, која му је у део нала, зваше се Лукреција; била је лепа, племићског порекла и још довољпо млада да може имати деце. Алоизио, ма да већ беше у годинама, био је доста леп и наочит човек, али за Лукрецпју не беше впше млад и довољцо снажан. Она се због тога пожали својој мајци и рече јој отворено, да она више тако не може жнвети без љубавника. Мајка јој беше поштена жена, која је своме мужу целог века остала верна, ге се упрепастила, кад је чула те речи из уста своје кћери. Та ју је лудорија веома разгневида, те јој је представила опасностп, којима би се таквим ноступком изложила. Али све то беше узалуд. Лукреција ју је молила и иреклињала, да јој нађе пута и начина, да своје зло лечи, а да част не повредн. — У иротивном — рече она — би!>у нринуђена, да на коцку метнем свој жиеот п своју част, јер више не могу нодносити жар што ме сагорева. Мајка очајиваше, кад је чула одлуку своје кћерп. Хтела је јадница од туге да свпсне. Кад је на носдетку видела да њени савети ништа не помажу, покуша^ош једно и рече: — Кћери моја! ти си дакле баш решила да прекинсш свету брачну везу и да изневериш свога мужа_ Ја више немам речи, да ти кажем, колико ме то чиии несрећном. Али пошто је ту у питању твоја част и твој живот, морају се предузети мере, које ће задовољити твоју унутрашњу страст, а да не нашкоде твом добром гласу. Пре свега дакле иотребно је, да изабереш љубавника, који неће бпти какав зелен младић, већ цаметан, ћутљив човек. За тим се мораш чувати, да се не повериш више ни једном човеку. — Ја сам своје око већ бацила на једног човека, који је за наше циљеве да не може бити бољп, одговори Лукреција. Он је у својим најбољим годинама и сви га овде у кући сматрају за свеца. То је онај ђакон, о коме мој муж има тако добро мишљење, да је намеран да ми га узме за исповедника. Он ме је више пута тако погледао, да сам ја увпдела. да ми је наклоњен, и веома бих се варала, кад би мислала да ме он не воли. — Ја, кћери, немам ништа нротив тог човека, и ако је ђакон. Али нрииази да не пренаглиш; етрни се за неко време. Најпре опипај било свом мужу и добро мотри, како ће се нонашати, кад му начиниш какву лакрдију. У Алоизијевом врту расла је лепа лаворика коју је он својом руком засадио. Та лаворика се беше за неколико година дивно разгранала, те је Алоизио њене гране уплео и начинпо лен хладњак, нод којим се могло удобно седети и на највећам жегама. Тујеонсвоје пријатеље лети угошћавао, а и сам је иод њим за вре.ме великих врућина часове ироводио. Лукреција је знала, колико је то дрво њеном мужу драгоцено, па да би испитала стрпљење свог мужа, науми да то дрво иосече. Једнога дана, кад је он с неколицином пријатеља био у лову, зовну она вратара и нареди му, да лаворику одмах посече. Вратар се дуго противио; али она је наваљивала све дотле док није њену заповест извршио и дрво на ситне комадиће скресао, које му је наредила да на таван однесе. Кад се Алоизио вратио из лова, ушао је право у своју собу, да се пресвуче. Лукреција, се правила, као да се око њега брине, те одмах нареди да се донесу дрва од сасечене лаворике и подложи пећ. Њен муж зачућено погледа

у исечено лаворово грање, и не слутећи, с кога је то стабла. Кад је отишао у врт, видео је, шта је било од лепе лаворике, и то га је тако ражљутило, да у мало није из губио стрпљење. Па ипак Лукреција је била толико дрска, да у том тренутку ступи иреда њ насмешена лица. — Голубе мој, рече му она, ја сам заповедила, да се лаворика иосече, па ако хоћеш да тај чин казниш, мораћеш свој гнев на менп искалити. Ни на ум ми није нало да те врећам, већ сам то само учинила. да ти умостим. Ми нисмо имали у кући ни једне суве иверке, а како је од неколико дана захладнело номислих, да ће та требатп,кад се вратиш из лова, да се огрејеш. Лаворика, као што и сам знаш, упали се одмах, па била зелена или сува, и из тог узрока наредила сам вратару, да то дрво обори — Ти си учинила врло велику погрешку, одговори Алоизпо, и ја не могу готово ништа друго да мислим, но да је то урађено у рђавој намери. Зар није било никаквог друго'- начина, да се дође до сувих дрва, но да се обара дрво, које сам волео више но цео остали врт? Међу тим ствар се сад внше не може поправити, и тако ми сад не остаје нншта друго, но да те опоменем, да ми одселе никад више ниси учинила такву будалаштину. Тако што'тешко би ти вшне опростио. Лукрецпји то не беше довољно. Она је требала да стрпљење свог мужа иснита и на други начин. Алоизио је имао једну кучку, коју је веома волео. Мајка рече кћери, да то није довољно, да се њен муж с једним дрветом испита; више има вероватноети, да ће се жешће наљутити,* кад изгуби своју верну кучку Флорину. Лукреција обећа, да ће учпнитн све да до циља дођеЈедно после нодне, кад је Алоизио с неким својпм пријатељима бпо изашао пзван куће и Флорину одвео са со • бом, нареди Лукреција да се соба намести што лепше а постељу покри врло скуноценим чаршавом. За тим обуче своје најлепше одело, и с књигом у руци, седе да очекује свога мужаКад се Алоизио вратио, седе са својим добрим пријатељима крај ватре, јер је на пољу било кишно и хладно. Кучка, онако блатна, скочи на ностељу и умрља цео лепи чаршав, Лукрецнја се чинила невешта. као да то не види. Не прође много, а кучка скочи, и умиљавајући се, нропе се на Лукрецијину скуиоцену хаљину, коју умрља као и чаршав. Док би тренуо оком, дочепа она из руку свог мужа мач, који је он у тај мах својим пријатељима показивао, и на два три места нрободе јадно псето, да је одмах остало мртво, У Алоизију настаде борба. Кад се она за^ своје дело стаде извињавати тиме што ју је псето умрљало, заповеди јој он да ћутд, п само јој рече: да она узима и сувише велику слободу. — Ти и не мислиш ни о чем другом, рече јој он, него како ћеш ме увредити; али буди уверена, да своју намеру нећеш ностићи. ■— С тим речма сврши с том ствари и иоче с пријатељима разговор одругим предметпма. Пошто је Лукреција известила мајку о том другом неделу, рече јој матрона: — Нп то није довољно, да би се могло оцееити стрпљоње твог мужа. Ти мораш на јонт који начин да га доведеш до гнева. Ако ти и тај последњи нокушај нснадне за руком, онда ћу ја већ гледати, шта би се могло за тебе учинити. — Добро, мајко, рече Лукре-