Звезда

БРОЈ 7

3 В Е

3 Д А

СТР. 55

ција, учинићу и тај ггоеледњи покушај; ади се надам, да ћеш ми иосле тога бити на руци. Приблмжавао се Алоизијев рођен-дан. Алоизно је имао обичај, да на тај свечани дан приреди за пријатеље и сроднике лен ручак. ЈГукреција је с нестриљењем очекивала тај дан, јер је намеравала да на њ, по трећи пут, учини грех иротиву свог мужа. Чим су гости поседали за сто, закачи она један крај од чаршава за кључеве, који су јој висили о појасу. Кад је то учинила скочи на један пут са свог седишта и потрча као да тобож нешто узме, те повуче за собом чаршав тако, да се све, што је било на столу, сруши на земљу. Представите себи како ли је било Алоизиу у том тренутку. Тако што морало би да разгневн чак и једног Соломона! Он је био веома узбуђон. — друштво гаје молило да свој гнев утвша. Ствар се нреврну у шалу, и после неколико тренутака тај случај је тумачен нрекомерном домаћичином пажњом према мужу. Јер, кад ју је он упитао, за што је устајала, она му је одговорила: да је устала за то, што је опазила да он нема ножа, па је хтела да му га сама донесе. Сви су се гости чудили тој лепој пажњи према мужу и опште је било мишљење, дајеАлоизио најсрећнији муж у Мантови. Алоизио, који је био веома поштен човек, радовао се, кад је видео, како су гости после онакве непријатноетм ностали расноложени, те је и сам гледао, да ствар представи са шаљиве стране. Он нареди. да се сто ноново постави, а јела је било доста, те се ручак могао наставити, као да ништа није ни било. Расположење међу гостима бивало је еве веће, а и Алоизио се чинио. даје весео као идруги, Али он није могао да заборави угурс.узлук своје жене. Лаворика и Флорина беху му још у свежој успомени. Он је назирао да Лукреција иза тих својих иогрешака крије неку тајпу. Међу тим Лукреција је држала, да је добро учинила и своју намеру потпуно ностигла. Она је већ пливала у радсети, што ће иосле разних искушења моћи без бојазни да нзабере љубавника. Али кад је сутра дан хтела да устане из иостеље, заповеди јој Алоизио, да не устаје. — Ја сам имао прилике, да већ од неко време оназим, рече јој, да ти у себи имаш и сувише крви, те сам с тога решио, да дам да ти се мало пусги. Ти сваки дан чиниш пове лу дорије и уживаш у томе, да ме вређаш. Оно што си ми "јуче учинила, освежило ми је сећање на лаворику и Флорину. Та три недела дубоко су ме дирнула. Ко зна шта би ти још учинила, кад ти не би стао на нут. Снреми со дакле за нуштање крви; уверен сам, да ћеш носле те оиерације бити мирнија и скромнија. Рекавши то уведе у собу лекара, зановеди да се соба загреје, за тим рече Лукрецији, да сиђе с постеље и седне у наслоњачу. Она мирно нослуша његове речи, и на мужеву заповест лекар јој отвори једну жилу, која је морала, у Алоизијевом нрисуству бити дотле отворена, док он није дошао до убеђења, да би даље истицање крви довело у оиасноет живот. За тим нареди да се и на другој руци отвори жкла и не даде да се веже све док јадна жена није онесшеснула. У том стању је однешена у постељу, где је иоеле кратког времена опет к себи дошла. Алоизио је међу тим дозвао њену мајку, која је отнрилике могла знатн шта се десило.

— Па, драга кћери, рече она Лукрецији некако тајанствено смешећи се, јеси ли још расположена, да имаш љубавника? Ја сам готова, да своју реч одржим. — Ах, мајко! одговори Лукреција слабим, уморним гласом: ја сам нропала, мени је крај. Мој жар је утуљен, не треба ми више љубавник. с немачког

КЊИЖЕВНОСТ

0 сензациониш романима Намеран сам овде проговорити неколико речи о једној иојави у нашој књижевности, која у иоследње време узима велике сразмере, те може имати великих и штетних носледица но нашу лепу књижевност и по српски читалачки свет. Реч је о сензационим романима, који се продају у нас у евескама по пет, десет и двадесет нара динарских. Не треба много говорити колико лепа књижевност има вредности, јер она поред тога што нружа читаоцу иоуку и забаву, утнче на његове осећаје и душу те их оплемењава и ствара му неко пријатно задовољство које долази од ленога. Зато је у целом образованом свету тежња поједнних издавача да што више књига из лепе књижевности растуре но народу. Ту се издају већином одабрана дела, те читалачки свет добија прилике да се што јевтиније унозна са чувеним делима своје и светске књижевности. Познато је да у Немачкој постоје врло многе „библиотеке", које су много корисних дела дале својим читаоцима. У Француској такоће има неколико таквих библиотека, а у носледње време спремају неки париски књижари, да за врло јевтину цену пруже читалачком свету старија и модерна дела својих, а-и светских писаца. У Русији ностоје читава друштва, којима је задатак да раде на просвећнвању народном, и она то врше, на првом месту, растурањем одабраних књига. Разуме се, да међу тим издавачима има и таквих, којима је циљ да тим растурањем књига извуку за себе материјалне користи. Али то није велики грех кад се читаоцима пружају одабрана дела и кад се и маси народној даје придика да се упозна с најсавршенијим умним творевинама људским. Према томе што се дела Золина, Додетова, Гетеова, Тургењевљева растурају на хиљаде, може се извести закључак, да њихови издавачи раде савеСно, а у исто време и да је њихов читалачки свет зна шта треба читати. Дакле од издавача у многоме зависи да ли ће укус читалачког света бити чист или не. Наша је књижевнест још мала, да би у њој читаоци мохмш наћи све оно што лепа књижевност може дати. Да би ту оскудицу у орпгиналним делима, пакнадили, ми се морамо трудити да из туђих књижевности преводимо оно, што ће српском читаоцу бити од користи. и дати му могућности да ужива у лепоме. Опет, дакле, до издавача српских стоји много, којим ће се нравцем у читању унутити наш читалачки свет. Познато је, да наш први романсије Мнлован Видаковић има највише заслуга да се и у нас створн чигалачки свет. Али, у исто време, он је највише крив, што је тај свет заведен на странпутицу и што му је укус још и данас искварен. На послетку то се може и нравдати