Звезда

3 В Е

БРОЈ 8

— Право кажете. Дакле велите да се зовете Тако Итако? 0 Боже, да смешна имена! А чиме се занимате ? — Декорадијама. — А дакле ви сте из Позоришта? Е сад ме не чуди. Видим ја да сте ви неки комендијаш; рече а чисто се обрадова што као нађе одгонетку. — Нс Ви сте у заблуди. Ја нисам комендијаш, шта више нисам никад ни био. Ја сам врло знаменит човек, па ме зато и одликују декоришу. Разумете-ли сад? Ја нпр. ето дођем у Србију и преставим се као странад; затим испричам своје заслуге — и вама Еу мало час испричати — затим им објасним колико сам ја важан човек. Мене зато Ерло лепо приме, а при поласку ме и одликују Ја тако декорисан одем у другу земљу и кажем се опет као странад — јер сам ја у свакој земљи странац сем у својој — и поновим опет моје заслуге, па додам: како ме је заго та и та држава и декорисала. „Бога ми право вели", помисли та држава, јер да вије заслужан зар би га декорисали?" И сад ми и она даде декорацију. Па тако редом у свима земљама, и да видите то је врло пријатно. — Боме; то није ружно, учини г. комесар заинтересован, и чисто видех како му једна мисао сену кроз главу. „А да ли то може сваки тако? — Хе Бога ми, не баш сваки. Треба зато и талента, али с много добре воље... Можда не би могао сва... — Па молим вас колико ви имате свега ? — Тридесет и седам. Зар нисге видели моју фотографију? А она је међутим била у излогу. — За Бога! Па то је, болан, славно! А како сте добили окај тријест седми? — Па ето тако. Дошао сам и рекао: „Господо, ја имам тридесет и шест а немам тридесет седмог". Ј/1 они се запреиастише на толику омашку па одмах тО и исиравише. — Добро, али како сте добили оне раније ? — Е па опет тако. — Ама, па зашто и како сте добили онај први? — Зато што дотде нисам имао ни један орден, па онда људи кад то приметише они гракнуше: Како? Је ли могуће? Зар ви немате још ни један ордеи?! „Немам", одговорих ја скромно и трпељиво; а они онда тап! Ево вам на, да имате бар један. Комесару је то страшно импоновало. Он одмах одтелефониса управнику, управник министру и направи се читава узбуна у Београду. Тек мене врло лепо дочекаше! Влада је одредила одмах два чиновника да ме нроводе кроз варош, ионудили су ми и диван стан али сам ја впше волео да одседнем код своје ку!зе, комотнији сам Нриредили су ми и банкет и најзад су ми дали једног чиновниаа да ме проведе кроз Србију те да видим све њене .,чаробне предјеле", да видим „другу ПГвајцарску*', као шго ми рекоше Али ту саи век страшно насео. Тај чиновник је био неки секретар министарства, те сам му морао целим путем објашњаватп пределе и знаменитости поред којих смо пролазили. А он онет неки до зла Бога љубопитљив младиК! Већ сам био

промукао. Лепо пропадох! Други иут ћу изоставити ту тачк\- из ирограма. Казаћу да јако, страшно сажаљевам, али да ми послови не доџуштају учинити тај нут. Немам, брате, кад! А и шта ћу, видео сам то веК толико пута. Седећи јутрос код „Њујорка" (он прима све стране новине) читам у свима домаћим листовима ово у „Дневиим новостима". „Наиш гости ". Господин Тако Итако, славни јапански науч&р, и један од најзнатнијих персоналитета те чудновате али веома напредне земљице, долазећи са сасвим другог краја света и путујући по Европи инкогнито, ради научних истраживања, задржао се је и у нашој малој Отаџбини. Полазећн из наше средине с тешким срцем, г. Итако је изјавио своје живо допадање и велико задовољство, на пријему, који су му Срби стручњаци приредили. Нарочито се зачудио нашој издржљивости, коју досад није нигде нашао, а не ма.го је чуђење његово изазвао и прогрес, који је Србија за овако кратко време постигла, тако да с правом може стати у ред цивилизованих држава. Овако драгоцено и заиста ретко сведочанство може нашој Отаџбинн само на част служити, да зато смо ми г. Итако-у врло благодарни, те, молећи га да нас задржи дуго у пријатној успомени, кличемо му: „Срећан ти пут, врли странче". Баш морам кроз месец дана опет допутовати, није вајде ! "Ахер.

О Л. Б — Нккола Ленау —

Гледај ме, гледај, ти око тавно, II кушај своју иотиуну моћ, И цуну снова, озбиљну, тиху, Вескрајно слатку и милу ноћ. Чаробним велом блажене тамс Васколик свет ми однеси, скјш, И лебди само над мојим бићем Вечито, трајно — ах, само ти. 1898. Божа 0. Николајези!,

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНД

(насгавак) ш Воз је летео. У купеу, осим супруга Иванових и Коњурииа, не беше више никога. — Дедер Никола Икановићу, да место чаја сркнемо из ове боце руменике „на сон грјадушчи," јер што да стоји бадава ту... рече Коњурин, машајући се за стакло и