Звезда

СТР. 60

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 8.

— Ух, како сте досадни, Иване Кондратијевнћу! То не знам! — А ти, Никола Ивановићу, и ти такође ие знаш? обрати се Коњурин сапутнику. — Кад не зна жена, од куда бих ја могао знати! Ја сам човек мало школован. У геограФији сам учио само мора и реке; до градова нисам стигао, одговори Николај Ивановић, Коњурин одмахну главом. — Лепо, бога ми, путујемо, а нико ништа не зна, рече он, и сачекавши мало опет упита: — Опрости голубице... Ја опет заборавих... како се зове тај град, куда сад идемо?... — Ах, Боже мој! Ница, Ница! раздражљиво рече ГлаФира Семјоновна. — Ница, Ница... Сад ћу, ваљда, утубити... А да јти знате, кад се стиже тамо? — Па чули сте у Марсељу на станици, да се стиже сутра у јутру. — У јутру... тако... тако... Бар да и Марсељ упамтим. Марсељ, Марсељ... Може ме и жена код куће нрипитати у којим сам градовима био, па је срамога не знати ни како им је име. Не би с горег било прпбележпти та имена за успомену. Марсељ, Ница... И тако, ми смо сутра у јутру у Ници... И још путујемо без промене воза. Тако... А кад је већ сутра у јутру то се може добро одспавати! говорио је себи Коњурин. па етаде намештати своју јастучину, и угнезди се у њу зевајући. Николај Ивановић и ГлаФира Семјоновна извадише из својега саквојана мале, путничке, свилене јастучиће, и такође се спремише да спавају. Коњурин наставља зевати. — А шта ли сад ради моја жена код куће ? потсети се он опет. — Јамачно, већ и трећи сан снева. Ади, не... шта је мени?... Ви рекосте, ГлаФиро Семјоновна, да, кад је овде, на југу, ноћ, онда је у нас дан? —- Да.... тако од прилике... оцговори она. — Два сахата по поноћи! рече Коњурин погледавши у сахат. — Овде је два сахата по поноћи, значи. у Петрограду је. . — Тамо је два еахата но подне... додаде Гла®ира Семјоновна. — Како? Па не рекосте ли.отоич, пре два сахата, да је у Петрограду било три сахата но подне. — Е. онда значи, да је сад у Петрограду пет сахати у вече. Неможо се то баш тачно одредити... — Пет сахати у вече... то је моја жена јамачно, поппла чај, па се спрема у купало. Данас је субота — дан купања. Охо—хо—хо! А ми, грешници, овде седимо! Зевну он још једном и стаде шишати кроз нос. Захркаше, такође и Николај Ивановић и ГлаФира Семјоновна. (наетавиће се.) 431&Ф9#" СТАРА ФИЈО^А — Енрико Настелнуово —

Маркизу Аристиду Орландију десило се оно, што се дешава људма, који хоће да продуже младост преко нор-

малних граница; наједанпут се осетио стар. Довољна је била једна мала слабост од две недеље, па да он изгуби сваку наду. Лекар је напрезао сву снагу, уверавајући га, да је потпуно здрав; али он је био убеђен да има у зачетку бољку срца, и да ће свршити као и његов нријатељ Рицоли, који је, пре неколико месеца, пошто је вечерао, наједанпут се срушио и издахнуо од проширења срца. Та суморна мисао подстакла га је на паметну и поштену одлуку, да пречисти неке хартије које је држао под кључем у фијоци и које ие би било умесно пустити да падну у туђе руке. Право да кажемо, њему је било нејасно, за што те хартије није уништавао одмах у почетку, као што то чине паметни и обазриви људи. Али сад како мудраго, боље и доцније него никад. Маркиз је наредио да се у његовој књижници наложи лепа ватрица у камину, рекао је слугама да га ни са каквим изговором не узнемиравају, и напослегку је отворио средњу Фијоку у свом старом орману, фијоку, у којој је чувао своју љубавничку коресподенцију. Ту Фијоку није отварао већ две године; није имао ништа ново да у в>у метне, а никад му није падало ни на крај паме.ти, да часком прегледа оно што је ту оставио. Маркиз Аристиде не беше ни романтитан ни глуп. Није имао обичај да се разнежава, кад се сети својих авантура, нити да се копечи нрегледајући те разаоврсне докумеате. Он је те документе бацао у једну Фијоку, као што би их бацао у ватру да је ватра горела сваки пут кадмујетребала. Он их је бацао у гомилу, онако како су му долазили у руке, не класиФикујући их и не уређујући их, те тако су они сами долазили у неки природни ред;новији су билн на врху, а старији оздо. И на онај начин, којам научар обрнуто чита земљину историју, испитујући слојеве који су се у току времена једни на друге наслагали, сињор Аристиде, вадећи хартије из своје старе Фијоке, читао је данас обрнуто историју свога тридесетогодишшег живота. Право да кажемо, не беше то живот, којим би се човек могао поносити, и маркиз Арпстиде није се ни поносио, али не може | се рећи да је имао ради чега и да румени. И док је довршавао свој аи*о с1а {е, лице му је имало олимпијску равнодушност. Ирва жртва бачена међу наслагане цепанице беша једна миригаа цедуљица, савијена у кокетном облику, с адресом наиисаном врло фином еиглеском калиграФијом, и са круном у печату. Беше то болна исповест, иоследње галатно дочекано писамце, и маркиз Аристиде није имао потребе да га отвара да би видео садржину. Сећао се на памет једне реченице: „Пошто се мамоилазимо у назорима, те не можемо да стуиимо у најлешцу везу, гледајмо да бар будемо пријатељи". Каквих ти све иодлости нема на свету! Да би имади своје назоре, чекали су до последњег часа, кад их је ночела морити досада... Коме се ире досадило? Маркиз би рекао њему, али, у истини, о томе не беше поуздан. Он се сећаше врло добро, да је на Аделаиди опазио симптома хладноће одмах чим је дошао у град капетан X.... који је сад мајор и који је, ако је веровати што говоре зли језици, уживао у грацијама те госпође. Једно писамце на зеленкастој хартији привуче маркижеву пажњу. На дну тог писамца беше потписана Ђулијсц датум није метнут, али је писмо писато давно. Сентиментална проза, проткана романтизмом, и са погдекојом дивном успоменом на галантног секретара. Писмо изобиловаше знацима дивљења и питања, али у тачкама беше права