Звезда

СТР. 62

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 8

зео но што је жудео за оним новршним уживањнма, која су носле постала једини предмет његових мислИ: Аристиде Орланди, будући кпцош, био ;је тада на гласу, као Ваљан, !1]1ИСтојан и васпитан младпћ. Једно љупко девојче, дивног карактера и изабраног духа, умело је да му улије чпсте и искрене осећаје; и да му она буде жена, беше његова најватренија жеља. Како га је љубила и како је он њу љубио казивало је то писмо што му је ненадно искрсло иред очи. „Одлучено је; вратићемо се у недељу. Хвала Богу! — нисаше му његова Матилда за време кратког одсуствовања. — Ова церемонијална посета рођацима, које једва да нознајем, досадна је преко сваке мере. Оно није да нису учтиви према мени; шта више чине ми све на вољу, алн шта ћеш? бити далеко од тебе, па ма и за неколико дана, бескрајно ме растужава. Најлепши тренутак дана је онај. кад примам твоја писма, и па један сахат пре доласка поште сви опазе моју узнемиреност и стану ме задиркивати. Ја се и не осврћем на њих. „Хвала ти на нежним речма. Знам да ме волиш, али видиш, осећам потребу да ми се то понови сто пута... Ја те волим тодико... И хвала ти на твојим стиховвма. Како су депв! Како се поносим кад помаслим да су посвећени мени! „Кад иомислим да ћемо за који месец бити састављени да се не раставимо никад више, све страхујем да то није сан и да се из тренугка у тренутак не пробудвм. Боже, Боже! Заиста ћемо бити срећни! Ти ћетц бити велпки уметник, велики песник; а ја твоја домаћица, жена на свом месту, која ће бити кадра да цени човека од духа, што јој га небо даровало за друга... Можда сам мало амбициозна, али сам амбициозна само за тебе. С Богом, е Богом, прими хиљаду нољубаца и до виђења у недељу..." Јадна Матилда! Верна свом обећању, она се вратила те недеље, живахна, весела, бујиа, а после две недеље отпратио ју је до њене вечне куће. Нагла бољка отргла ју је и родитељима, и заручнику. Маркиз Аристиде је плакао, чупао косу, озбиљно је мислпо да не ће моћи преживети своју драгаиу. На послетку, на наваљивање својих рођака и пријатеља, кренуо се на пут да се разоноди, Био је млад, леп, богат; бол је његовој лепоти дао нове дражи; имао је духа, био је речит : у кратко имао је све што је потребно за освајање женских срдаца. Он је запливао у море страсти. Роворио је да ће се убити једног дана, а ои се убијао тридесет година. Предао се уживању и заборавио је своју Маталду; више иије мислио да себи свпје гнездо, није више марио за науку нити за сјајна обећања славе. За њега је више вредео један женски осмејак, један ватрен загрљај него све друго на свету. А сад, држећи то писмо у руци. румен егида обливаше му лице, осећао је празниау свог Фриволног живота, тиштио га је бол његове прве младости. А новрх свега мислпо је на своју добру н верау Матилду п молио ју је да му опрости тај дуги заборав Како је она потискивала у засеиак те друге жене, којих се он данас еећао; она једина, која му није падала у део, једина на којој неаоМирљиво време не бсше оставило својих трагова! Увенуле, намазане, пуне бора, друге беху само рушевине, али Матилда је још увек имала двадесет година као и оног дана кад јој је опустио посдедњи пољубац на њено ледено чело. Ох, могу пролазити и векови а да ее додаду ни једног

сахата њеном добу, данедодаду ниједне боре њеном лицу! Мртви не старе. Маркиз Аристиде погледа у камин, чарну машицама угарке који су се гасили и гурну у ватру понеке изгорене хартије, које су прхале тамо амо. За тим прочита Матилдпно писм'0, пољуби га и затвори у стару Фијоку, као једпну реликвпју своје прошлости која је заслуживала да буде сачувана. с талиЈанског М. Д О Б Р И Б. ПОЗОРИЦ111 V ХРОНИКА

0 Угграви Краљ. Срп. Народног Позоришта — „Живот за дпнар" позоришна игра у 5 чинова с невањем од Ђ. Рајковића. „Цезарев Тестаменат" комедија у 3 чпна од Белоа и... Париски Кочијаш" позоришна игра у б чинова од Хајмане. „Породица Беноатонова* шаљива игра у 5 чинова од В. Сардуа. „Ђаволовп Записи"

У броју од нрошле недеље обећах вам говорити о Управи, т. ј. о томе: у коликојеона хрђава и због чегаје она хрђава. Јер да она није добра, да јо чак лошија од свију досадањих, то ви знате а да вам и не говорим; то ви видите тако исто добро као и ја, и управо, ја вам о томе зато и говорим што сам сигуран да ћемо бити јед ног мишљења. Али моја намера није сва само у томе: доказати вам, како је ова управа, због личности које је састављају, неподеснија и шкодљивија Позоришту више но »пређашње, и како би уирава бнла добра кад би на управниково место дошло друго лице, подесније и способније за то место; не, Управа би тада могла бити мало боља, По зориште би од тога видело некакве ва,јде, али све то у самој ствари врло мало помогло и Управа бн још увек била далеко од тога да буде добра. Лек бољци нашег Позоришта ннје у промени личности, него у основној променн система управљања. Личностн чине да један систем постане још штетнији, још несноснији, као што је данас случај, али личности су иедовољно да спасу једну инсти туцију, којој је де®ектуозан органнзам. А пошто је мени као публицн, главно да наше Позоритте буде што напредније, што савршеније и што занимљивије, то се ја нећу ни упуштати да истражујем: колико који носи одговорности за ово зло стање, и колика би коме према одређоној одговорности казна припадала, као п у каквом би се облику ока могла применити. Мени је главно изнети разлоге зашто је ово стање рђаво у принципу, зашто је оно неноправимо ако би се продужило њпме унрављати по истим начелима, у пркос свом усиљавању да се оно ноправи ■ и најзад какг- в систем ја држим да је потребан на да Позориште буде добро т. ј. да одговори постављеном задатку. Као што Видите, носиоци „управне власта" нашег Позоришта у толико су у добитку, у колико се не чине једино они одговорним за садањи положај нашег Позориришта, и гато се ја нећу упуштати у детаљно анализовање њихоћих иостуиака, но само наиравитн кратак преглед срестава којима они располажу, па затим изнетн шта ее Т0ме срествпма постигло а што би се могло учанити, Да изложим прво начела управе једним позориштем.