Звезда

БРОЈ 9

3 В Е

3 Д А

С1Т. 71

И »огледах га право у очи: он оорумене. За тим одговори еа живошћу и наглом жестином чо- ј века, који вода већ унапред изгубљену парницу, изгубљену у духу н срцу своме, но који ипак тежи, да пред јавним мњењем добије: — Немају право, господине, нгго кра,ј мојега вмена стављају и име госиође од Флерел. Вратнши се из рата... само без ногу, не бих никада, никада примио ту жртву да ми она буде жена. И је ли то било могућно ? Но удаје се због тога, да се учини лажио престављање великодушности; удатп се значи нроводити све дане, све часе, све минуте, све секунде уз човека; а ако је тај човек онакажен, као ја што сам, тада девојка, удајући се, осуђује с-аму себе на муке и патње, које ће до смрти трајати. Ох! ја разу■мем и дивим се жртвама и свима: пожртвовањнма кад имају граница, али не допуштам да се једна жена одрече саме ссбе, свега свога живота, у коме се надила срећи, да се одрече свих радости, свих својих сањарија, само да би могла изазвати дивљење галерије. Кад чујем по поду своје одајв лупу ових мојих маљева и штака, то воденично чекетање, толико се раздражим, да бих могао удавити езојега служитеља. Зар мислмте да човек може допуетити, да једна жена трпи и сиоси оно, што он сам не )иоже да подноси? Па онда, мислите ли да је ово лепо, ови моји иатрљци .од ногу ?.. Ту замуче. Шта да му речем? Увпђао сам да је потпуно имао ираво. Могу ли ја сад њу корети, нрезирати, па чак и не дати јој за право? Не. Међутим. свргаетаксе управљао ио правилу, по иетини, но ономе, како је заиста и требало да буде, — али није задовољио мој песнички прохтев. Ти јуаачки патрљци речито су показивали дивну, узвишену жртву, која ми, нстииа, лије жељу испунила, али бар сам искусио једну обману. Одједном га упитах: — Има ли деце господин од Флерел ? —- Да, има једну ћерчицу и два синчића. За њих и ноеим ове играчке. Њен муж и она били су нанрам мене врло добри. Воз се нео Сен-Жерменском косом, прође кроз тамнике. уђе у етаницу и стаде. Таман хтедох поиудити руку, те олакшати силазак рањеноме ОФициру, кад се пружише две руке кроз отворена врата. — Добар дан, драги мој Реваљеру! — 0, добар дан, Флереле! Иза човека осмејкивала се, пуна задовољства, још леиа жеиа, шаљући руком добар даи. Крај ње је радоспо екакутала једна девојчица, а двамалишана жудно гледаху у добош и пушку, које њихов отац скиде самреже и ноиесе. Чим рањеник еиђе, сва га деца загрлише и изљубише. За тим сви пођоше, а девојчица је пријатељски држала ручмцом држак једие штаке; чинило јој се као да ће тим, ходећи ио}»ед њега, што држе задржати и његов пбљубац на евојим руменим обрашчићима. В, Ј. ?аји4.

ЗАНВЕ СИТП1П ДА ГА ОВЕСИМОГ (кАКО ШВАБЕ 0 ИАМА ИИШУ) Било је то у Лајнцигу, 1894. годиие. Једно иодне, — мало доцније, него обично дођем на ручак. Чим сам отворио гостиоиичка врата, поздрави ме кикот од мојега стола. Један стари Рус, две младе Американке, средовечан Немац и нешта млађи Холанђанин, један ванредно добар Еврејин и обичио добар Пољак — еве се то смејаше, као у удешеном кору. Није ми било тешко увидети, да се смех тицао мене. Али, зашто се тако слатко смеју ови људи? .. — Да га обесимо, да га, обесимо! захори се, кад сам пришао столу. — Милост! велим ја. — Да га обесимо! веле они. — Молим вас, овај, извините, што... овако доцкан... — 0 чији ћемо дућан? Овде је већ било јуче... —■ Ама зашто, за Бога? И опет смејање. Ја гледам и чекам, да ми се само каже. т~ И ви сте још у стању тврдити, дн емете без револвера кроз београдске улице !... — 1! ви нам причате још о некој кудтури у земљн. у којој еу до ире неколико година вешали људе нред туђим дућанима! Ужаено, цросто, ужасно!... — Ништа не разумем, госпођице и господо, баш ништа... могао сам само толико да кажем, а још не смем, да седнем за сто. — Не разумете, дабогме; узмите данашњи број „КотавдуеК^-а па ће вам све бити јасно. Башибозуци... вешате људе... — Лепо, узећу... а еад ме иустите, барем да на миру ручам. * После ручка одем у каа>ану и нарочито иотражим тај број. И — о ужаса! — ево шта сам у њему, међу „занимљивим ситницама," прочптао од речи до речи: „Извршење смртне хгазне у Србмјвг. — У оно време, кад је Србија била још под турском влашћу, дакле још 1877 (!) године, било је тамо у обичају једно с-а свим особито извршење смртне казне. Какав башибозук („турски војник", објашњава то уредништво) дохвати беднога Србина, који треба да буде обешен, и намакне му замку на врат. Тако иде он са осуђеником кроз варош. После мале ,.променаде" застане Турчин пред дућанским вратима ма кога трговца, пекара или анотекара. — Ти знаш, обрати се он дућанџцји, дошао сам теби, да вешам, — Није могуће, нротествује овај, та још синоћ је овде било вешања! — Па лепо! каже башибозук, кад му дућанџија сиусти светао цванцик у шаку, и ,,мала променада" отпочне из нова Пред другим дућаном — иста сцена. Па кад је пајзад башибозок накупио доста цванцика, или се случајно какав ћивта не покаже издашан, подвикне му Турчин: — Брзо, пријатељу — мердевине овамо! Па, држи. и да номогнеш!