Звезда

број 12

Београд, 27 о^тобра 1898

V V V V V V V '■/ V V V V V V Ч V V V V V V / V \"у Ч-■ у V V '/■ V V V V V V V V V V ''/"у ■■/ ^уу^Лу V . V ИЗЛАЗИ УТОРН0КОМ, ЧЕТБРТКОМ И НЕДЕЉОМ

ц е н А 8А 1 МБСБЦ 1 ДИН. ИДИ 1 КРУНА -0ПРЕТПДЛТГ ПГЕИАЈУ све поште у србији и иностранству

А А А А Л Л Л А Л А Л А А Л Ч Л Л Л Л А Л Л Л Ч V .

год. xi , V V V •/ -> V V V V V V I 'V ./ V V V I-V V '■М-

ПОРОДИЧНИ лист

Ч ч Л А Л Л Л Л Ч ... Л V Л А Л А V .. Л V Л А. Л Л л Л - Ч

Претплату треба слати Стеви М. Веселиновику проф. богословије НЕПЛАТлЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ ГУКОПНОП НЕ ВГДЋ&ЈУ СЕ УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У МАТЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

број 10 III*. Д.

уредник : Ј а Н^О М, ВеСЕ«ЛИНОВИТ^

број 10 пр. Д.

ИЗ 1ЛЛЕК0БИ1 ВЕЧЕРЕИХ ПЕСШ& (с чешког) 0 иој Боасе, све у васељени, Жеље, наде — све ти дајем ја, Само песму ти остави иени Нек у души вечито ми сја! Јер кад <5и ми песму одузео, Мом животу ту би био крај ; Кад би за н>у срећу дат' ми хтео, Не бих среће — одбио бих внај !

ШЕ — Раде Доиановп& Дошло време да служим војску, а не тражи ме нико. Обузело ме неко патриотско осекање, па ми не да мира ни дању ни ноћу. Идем улицом, па само стежем песнице; а кад који странац прође поред мене, ја шкрипнем зубима, па ми чисто дође воља, да се залетнм и опалим човеку шамар. Легнем да спавам, па сву ноћ сањам, како кољем непријатеље, пролевам крв за род свој, и светим Косово. Једва чекам, да ме позову, ал' заман чеках. Гледам како многе хватају за јаку, па вуку у касарну, па им чисто завидим. Једног дана дође позив једном старцу, који се случајно зваше мојим именом. Како још строг позив, у коме се вели, да одмах предстане команди као војни бегунац!... — Какав бегунац, вели старац, кад сам три рата издржао, и био рањен, ево овде; познаје се и сада ! — Све је то лепо, али се мора ићи команданту; такав је ред. Отишао старац и командант га изјурио на поље. — Ко је тебе звао, дртино матора?! — дрекну, и у мало што не беше и батина. У осталом, да старца на такав начин не изјурише ја, у свом заносу и силној љубави према касарни, бејах готов, да помислим, како је моћ протекције далеко дотерала!...

Од силне чежње лепо падох у очајање. Залуд сам, чак и кад прођем поред официра улицом, лупао ногама о земљу тако јако, да ме табани заболе, само, као велим, не би ли пао у очи, као ваљан војник — али ништа од свега тога: — мене никако не позивају у војску. Доднја ми то, и ја једног дана седнем лепо, па напишем молбу команди, да ме изволи прнмити у војнике. Излијем у њој сав свој родољубиви жар и на завршетку кажем : „Ах, господине команданте, да знате, како ми срце бије и крв кипи у жилама очекујући давно жељени час, када ћу се назвати бранитељем круне и отаџбине своје, бранитељем слободе и олтара српског, када ћу и ја ући у редове осветника Косовских!" Накитио сам молбу, сваки би рекао да је лирска песма, и чисто бејах задовољан при помисли, да ми веће препоруке не треба. Сав блажен тако од силне наде дигнем се, па право команди. — Могу ли пред господина команданта? — упитаи војника што стоји пред вратима. — Не знам — рече војник немарно и слеже раменима. — Питај га; рецк: дошао један, хоће да служи војску! — кажем му ја мислећи, да ће се овај љубазно наемешити на мене и одјурити команданту, да јави о доласку једног новог војника, и да ће командант излетети чак на врата, иотапшити ме по рамену и узвикнути: „Тако соколе, амо ходи!' 1 Место свега тога војник ме погледа са сажаљењем као да ми погледом хтеде рећи: „е, мој лудаче, и ти још журиш! Имаћеш кад и да се покајеш!". Нисам тада тај поглед разумео, па се чудим што ме онако гледа. Чекао сам дуго пред вратима. Шеткао сам, пушио, седео, пљуцкао, гледао кроз прозор, зевао, разговарао с неким сељацима, што такође чекаху, и шта још нисам чинио од дуга времена. У свима се канцеларијама ради живо; чује се жагор, граја и псовка. Непрестано се издају наредбе и само бруји ходник од узвика: „разумем!" Чим се неколико пута понови: „разумем!" а то значи,