Звезда
број 13
Београд, 29 о^тобра 1898
VV VVVV V V V V V V VVV V ИЗЛАЗИ УТ0РНИК01, ЧЕТВРТКОМ И НЕДЕЉОМ Ц Е Н А ЗА 1 ЗУГЗЕСВи; 1 дин. ИСЛ.И: 1 -0ПРЕТПЛДТУ ПГИНаЈУ све поште у србији и иностранству
' V V V V / V ^
V Џ ^ V V ч' V ^ V V V V У -.л
V 1 V V 1 V Ч
V?
год. ii ■' V" » V V V Џ V V V V Џ V V -И- V I Џ V V V -
АЛААЛЛАЛА.
л * ^ -
ПОРОДИЧНИ лист . Л ^ Л л л ЛАЛЛЛЛЛЛЛЛАЛЛЛАААЛЛЛАЛ Л јјА ШАМ^--..
Претплату треба слати Стеви М. Веселиновнћу проф. богословије НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ 1УК0ПЕ0И Н2 ВРДИДЈУ СЕ УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У МАЋЕДОНСКОЈ УЛИЦИ ВР. 6
____
Б1Ч>Л 10 ПР. Д.
УРЕДНИК : Ј АНКО М. В ЕСЕ х ЛИНОВИТЕ^
БРОЈ 10 XII" 5 . Д.
ХТ _А_1Т _А_Г-А_ СГ (по неначком) Тамо негде у Нндији Где чаробни лотос двета Живео је стар папагај Вог Ке знати колка лета. Навпку је чудну им'о, И љојзи се сталпо пред'о: Имао је оба ока Ал' је само једним глед'о! Кад засузи од гледан.а, Он промену лако ствара: Отворено мирно склопи, А склопљено тад отвара. Гледају га друге птице И ретком се чуду чуде: Шта .још неке да доживе Од маторог овог луде! А папагај само ћути, Нит' се љути нит' се бреца; Највише је што промрмља: Ла шта Ј.у нм кад су деца I Ео философ он је знао Да пзрека мудро вели: „Н ек на једно око жмури Ко жи в от у д о бр а же л и !"
Р. Ј. Одавић.
ЛС.С.
„ДИГАНЧЕ' (из збирве „Сити и гладни' 1
Јанко М. Беоеллповиб
У Сава-махали, у једном дугачком а узаном дворишту, што изгледаше као меница, начичкаиом маленим становима за сиротнију класу. живео је неки Стојадин абаџија. Био је то човек прилично у годинама, наочит, чистунац, нешто мало иисмен и са те врлине иоиоеит. По његовом оделу могло се видети колико води свој занат. Не би ти тај обукао
нантадона н капута. ни за какво благо овога света, него .је лепо носио чакшире од шајка, с дуплим харчом од скадарсвог вуненог гајтана, копоран, фермен, леп сеоски, поширок појас, а празником прави турски тромболос Одело му беше вазда чисто и угледво; до душе и сам је сваки час пиркао и скидао прстима сваку трунчицу гато би је на оделу видео. Кад би недељом или празником изигаао у кафану међу људе, био је чисто обријан и лепо очешљан, Прошао би поред људи, учтиво се магаио своје шубаре, па би онда заузео једно местагаце у каквом ћошку, поручио каву и узео новине да прочита. То шго је нрочитао било би му доета за н^дељу дана, јер би о томе причао сву недељу у кући. Имао је жену и кћер. Жена му, Христина, беше прилично млада и лепа. Бцла је млађа од њега неких десет година; али та разлика у годинама није сметала њиховом лепом животу. Христина је водела свога мужа, јер јој импоновао својим достојанством. У друштву, у ком се она кретала, није било човека који би кадар био потиснути Стојадина. Он је био то^ико паметан човек да се никад није истрчавао, него је, својом озбиљношћу, обраћао свуда пажњу на себе, а понашањем заслужио потпуно назив: иаметан човек. Сем тога Стојадин беше још и приличан весељак и севдалија, а жени и то импонује. Ни на шта жена витае не виче, а опет ништа више не воли него лолу. Може бити да јаднијег створа у очима жениним нема од човека, што прекрсти руке на трбуху, па седи цело боговетно вече као стрина. Стојадин је био по мало и лола, ама је то умео некако ограничити да никад није прегонио, ту ]е тачно рачунао и никад се није преварно. И са тих врлина ужнвао је љубав и неограничено поверење сиоје Христине. А кћи им беше дивно девојче. Напослетку, томе се иије ни чудити. Пава је расла обасута љубављу и нежношћу, као цветак, што се у време залева. Озбиљност родитељска не даваше маха мажњи, а нежност је развијала лепе врлиие. Пава никад није зажелела нову хаљиницу и обућицу. јер је то вазда имала, иити слатка залогаја, јер је њихова снромашна кућица имала и мрсно и посно. Зато је и расла и одрасла лепа и поносита. Кад мимо човека прође задахне га дахом пролетњим. Не зна човек