Звезда

СТР. 98

3 Б Е 3 Д А

БРОЈ 18

чему пре да се надиви да ли оном лепом лицу да ли оним црним очима у којима си, као у дубини морској, могао читати чисту душу девојачку. С тога што беше онако црнпураста отац је, још док мала беше, прозва циганчетом. — Где је моје циганче? Шта ради моје циганче? Је ли циганче татино научило лекцију ? Па и кад би с ким од познатих о н>ој говорио, он би је назнвао тим именом. Христина му то није кратила јер је знала да је то прво: од мидоште, а друго: то је добро и од урока. И тако Пава оста „Циганче". Живот у кући био је како се само пожелети може. Стојадин се бринуо да свега набави а Христина да то све среди. Пава јој у том беше десна рука. И ако су занатк почели пропадати, опет је Отојадин налазио посла те радио и дан и ноћ. Лепо је видети како они у вече заседну, па Христина и Пава узму плетење у руке, а Стојадин своју иглу. Из маленог стана тек се извије лепа српска севдалинка, пуна душе и срца, пуна весеља и небриге као да пева онај што му девети витао псима меље... Па како ли тек беше лепа та малена избица! Зидови бели као снег, а под исут као ћилибар. Два кревета пуна и један миндерлук; у ћошку према истоку иконица светог Димитрија, крсног имена, и пред њом кандиоце, које би у очи недеље и празника горело по сву ноћ; испод иконе кита босиљка везана црвеном траком што шири неки нобожни, мирисави дах по избици. И кад умукне песма, Стојадин почне нричати приче што је некад у младости сам, или што му их је ко други, читао. А умео је причати тако лепо и тако слатко да би га гладан слушао. И тако он њима прича „Љубомира у Јелисијуму", „Велимира и Босиљку" или чак и „Грофа Монте Христа". А оне га сдушају недахнимице гутајући сваку реч његову. Са суседима у дворишту живели су лено. Ретко су коме одлазили, а никад ни од кога ништа затражили нису. Би.ш је прилично зависти томе лепом животу, али је над својим домом лебдео Стојадин као анђео са пламеним мачем, те је вазда кадар био предупредити све, што би мргло нарушити мир и спокојство дома његова. — Паметан човек ! — Будала ! — Шта ми се ту гради светац ! — Шуша једна! И оне ми дигле нос ! — Да ми је само знати чиме га је она опајдара опчинила те јури за њом као луд ! ? — Чудим се у шта се загледала! Мени је он просто смешан. — А девојченце ? — Ох! Ох! Ох!... — Ово ми је најбољи кирајџија! — вели газда од куће. II Стојадин није имао никакве родбине. Давно, давно, још као дечко, дошао је он са неким кири-

џијама из свога села, из ужичког округа, у Београд. Оца и мајке није запамтио; живео је код стрица који га није волео, и зато је и наиустио свој кров. Дошав у Београд погоди се код газда Јање абаџије за шегрта, па је ту после и осгао сведок се није оЖенио. Кад се оженио он је радио као ишчија „на парче", па је тако живео. Имао је још троје деце, али су му помрла. Најмлађе му беше Пава и зато је он сву наду свог живота положио на то дете. Христина је имала једну сестру, али она беше удата у Крагујевац, те тако у Београду не имадоше никога болећег. Нити имадоше кога свога да му оду нити да им дође. Они би се још с тим и помирили, али за дете беше незгодно. Детету је требало друштва, требао је неко с ким ће дете детињски да разговара. А то је било баш оно што најтеже беше наћи; бар се Стојадину тако чинило. Али се Бог брине и за маленог црвића. Кад је Пава пошла у школу, она је нашла и другарицу. Чим је за скамију села, доведе јој учитељица једну девојчицу и посади до ње. — Е, Паво, ето ти Милене. Бас две ћете бити добре другарице. И ако беше разлике међу том децом, јер је Милена била кћи трговца Пантића, опет њих две збиља посташе добре другарице. Четири године, што их у основној школи проведоше, нису се раздвајале. Училе су заједно, радиле заједно, играле се заједно и делиле један залогај. Једанпут се Пава разболи. Нико није могао одвојити Милену од њене постеље. Сиромах Стојадин, нашао се у небраном грожђу, кад је видео богатог Пантића и његову госпођу у своме сиромашном дому, како брижно погледају на поетељу у крјој је лежало његово јсдинче. Заборавио беше, сиромах, да Пантић и Пантићка то чине за љубав свога јединчета, које се приљубило уз Павину постељу. Његова се душа од тога дана привеза за те људе. Могли су му они комад по комад меса сећи. он не би казао да га боли ни да му је тешко. А кад свршише основну школу, Милена оде даље да се школује, а Пава, као и свака сиротица, оста код мајке да од ње научи радити и кућу кућити. Тек, опет су се виђале сваког боговетног дана. Било је нечега што је сродило те две душе које тако раздвајаше положај друштвени. Пава је врло често одлазила код Милене. Паитић и Стојадин, и ако се нису дружили, одобравали су дружбу дечју. један зато, што не имаде куражи да своме јединчету ма шта ускрати; а други, што му је годило да му се кћи дружи с девојчицом из тако отмене куће. И тако су пролазили дани, ведри, лепи дани. Стојадин и Христина нису више ништа од Бога тражили него да им да здравља, све остало што имадоше беше им златно. У свом рођеном задовољству нађоше они и своју срећу. Деца су расла. Милена беше плавуша са злаћеном косом па су просто допуњавале једна другу. Пава беше озбиљнија, али се на лицу детињем ви-