Звезда

БРОЈ 14

Б еоград, 1 мовембрд 1898

год, II

^ 1 -, ' к V V-

■ V V 4 , 4 -4 V \'

' Ч \ V V V

К- V 7 V ^

"Г«"

ИЗЛАЗИ УТОРНИКОМ, ЧЕТВРТК01 И НЕДЕЈБОМ Ц Е Н А ЗА. 1 МЕСВЦ 1 ДИН. -<>-1 ЗГЕТПЛ4Г1Г ПРИКАЈУ све поште у орбши и иностранству

ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

ГТТТУГГТЛ V-, к, ,ЛГ ,| Т'Т1", 1 Претплату треба слатк Стеви М. Веселинови^у проф. богосдовије НЕП/1АЂЕНА ПИС1УЈА НЕ ПРИМАЈУ СЕ РУКОПИОИ НЛ ВРДЕ.АЈУ С2 УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У МАТ.ЕДОНСКСЈ УЛИЦИ БР. 6

Л .1Л п <- \ г ■

-'"■-■■- '■'■■■' '■ л -^ л

Ч .V.". Л, ' Ч, Л Л .

јвро.ј 10 пр. д.

УРЕДНИК : Јлнко М, В ес е .л и ио в иту

1 >1 *<>.Г 10 пр. Д.

НШС СЛШ ТЕ ОПЕТ СКК2'0

Ноћас сам те оиет снив'о, 0, царице срца мога! М у сну сам ја ужив'о, Часе миља блаженога. Ти бијаше бајна, мила, К'о ан1,елче лакокрило, На ме си се наск'јешила, Кад ти л.убнух око мило. Ал' када те ја на вреле Стиекох, вес'о, грудп своје, Ја осјетих двије стр'јеле, 'Ве ранише срце моје! У варту 1898. Осиан А. Ћивк4. <$.<№&• ^ „ХЈКСЛ7АНЧЕ" (из Б 5 и р к е „С и т и и г л а д н и" — Јанко II. ВеселиноБиБ (наетавак; III Кад је први пут обукла дугачку сукњу, било јој је петнаест годива. Чудна нека мешавина наста у души њезиној. Срце је вукло свему оном што је дотле радила; њој беху миле и драге њене играчке, ! њене лутке, њена мачка „белка", и она би јој, са пуно преданости послу, п сада везивала плаву, или црвену, траку око врата. Али, то би радила само кад је сама или с Миленом. Међутим, ако би ма ко други ту био, она то не би смела чинити, не зато, што би јој то к,о год бранво, него од неког стида коме ни сама не знађаше узрока. Осећала је да то више пије за њу, да то раде само деца. Чинилојој се и да је дете и да — није. Било је нечег у души њезиној што јој је лице збиљом облачило, нечег громадног, великог, што није видела, није осећала, али је слутила И та слутња беше баш она мешавина она збиља, која је тако очито поче раздвајати од њеног детињства.

И кад би је обујмиле те мисли и ти осећаји, тад би се повукда у какав кутак, узела би рад у руке. радила са свим махинално, и не мислећи о раду. А дух би јој се тада узнео и мисао полетела далеко дадеко.... Огроман је простор по ком пролећу мисли младе шипарице! Широк је као небо, дубок, као океан а велики као васељена. И она је свуд; њена машта ствара слике и предмете које није видела. Мислиће о свему, док јој се мисао не замори, али неће знати о чему је мислила. Родитељп обично не опазе то. Они забораве своју младост кад их обујме бриге живота, па се после ни код деце на њу не обзиру. Њихова је доцнија брига да им се деца владају како треба. да буду смерна, честита и у опште онаква како то друштвени закони изискују. Тако су радили и Павини родитељи. Они се готово увек подсмеваху њеној збиљи и караху њене несташлуке. — Шта си се намрштила? Санћим, девојка! Раио си ми почела, рано! — рекао би Стојадин видећи је озбиљну. — Паво! Бог с тобом, девојко! Матора девојчура, а још би се играла! — рекла би Христика видећи је како своју „белку" мази. И у једном и у другом случају Пави би удариле сузе на очи. Њој се чинило да јој родитељи неправду чине... И још нешто. Као шипарица почела је она имати и својих тајни. Бивало је вазда по нешто што није сме.ла казати ни оцу ни мајци, не зато, што би била крива пред њима, него просто зато, што им то није могла казати, што то није за казивање.... Она се сада чудњла своме иекадашњем „безобразлуку" како је смела оцу и мајци толико пута рећи: „кад се ја удам".... „кад се будем удала".... „чим порастем, ја ћу се одмах удати".... Данас то она не би смела рећи ни за какво благо овог света. Једини живи створ, коме је она то смела рећи, била је Милена И с њом је доста пута и о том говорила; али, истину рећи, она није знала: зашто се девојке удају, и што им је то потребно, кад имају оца и мајку? Мислила је изнајпре, да се само сиротице удају; а кад је после видела да се удају и девојке које имају живе родитеље, она се чудила.