Звезда

СТР. 116

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 15

говорила о удаји, сад јој изгледаше да је ово много. Још јој чудноватија беше мајка њезина која је то мирно слушала. И нехотице поче правити упоређење са својом мајком. До душе, ни она сама не би смела тако шта причати. Беше скоро вече. Пава се диже да иде. — Седи, куда ћеш ? — рече Милена — Обећао тајка да ме води у Позориште, па журим кући. — Е, онда иди. Доћи ћу сутра код тебе да ми причаш. Кад је дошла кући отац је очекиваше. — А ја рекох —- рече јој он — оста тамо. Па шта ти прича Милена ? — Нрича како се провела. — Сигрно добро? — Добро. — Е, шта ћеш? — рече Христина — газдинска кћи, па јој се може ! Пава беше потпуно равнодушна. Некако се чудно осећала после приче Миленине. — Вала, мама, рече она, колико је Милена уживала на балу — ја ћу двапут више у Позоришту. Ја вшпе волим Позориште него бал. — И ја, дете моје! — рече весело Стојаднн радујућн се што види да Пави није баш никако жао што на балу није била. И он стаде журити Христвну да раније вечерају како не би задоцнили. - . ; Кад се из Нозоришта вратише Пава је била опијена и зааесена оним што је тамо видела. Цело вече говораше о Обилићу, Бранковнћу, Мурату, Бајазиту, Вукосави. Пави се чинило да не би никад излазила из позоришне зграде, само кад би то могло бити. И сутра дан, кад јој је Милена дошла, беху јој пуна уста Косовскога боја. Па још с каквим заносом, с каквом ватром нричаше она све то. Отац и мати би тек застали у иослу па се загледали у њу. — Е де, де! — рекао би Стојадин. — Ама право правцето као у позоритту! узвикнула би Христина. И онда би јој се смејали. Чим се они почеше смејати, она прекиде причу. А у души љутила се и на оца и на мајку зашто се смеју тим стварима. И зар су те ствари за смејање? И кад је то смешно, гато је отац снноћ с њом заједно плакао ?... VI Она је почела завидети Милени, завидети на њеном богатству. Кад би она тако богата била, и кад би јој отац и мати тако свашта по вољи чинили, она би их натерала да једнако иду у Позориште. Јер од оног дана, Позориште за њу беше све и сва. Кад би отац што год причао, она би увек замишљала како би то у Позоришту изгледало; ако би сама што год читала, она би све на позорници примењивала. Кад би се ос-амила — јер и ту је тајну иочела од свију крити —- она би нолако декламовала као она глумица што је Вукосаву играла.

Једнога дана по обичају диже се те оде до Милене. Код ње затече једног господина, лепо и кицошки одевена и намирисана. — Е, Паво, да ти предетавим г Гајића — рече Милена — Г. Гајићу, моја другарица Пава.... Пава летом баци поглед на г. Гајића и — ие допаде јо.ј се. У његовим лепим очима — у које она тренутно загледа — беше нечега што је згрози. — Ннсам г ђицу виђао. рече Гајић. -— Она никуд не иде; тако до мене.... — Зато.... То је пттета! Требали сте и ви, г-ђице бити на балу — рСче он и стаде је мерити. Могло му је бити око тридесет година. Веома углађен и вичан друштву; изгледао је и доета лен, ама тек не онако леп како га Милена у своме заносу описиваше. — Није ми било могућно. Моји су родитељи саромашни... рече Пава. — То је заиста невоља. А да сте били, ви би се лепо провели. Било је дивно друштво. Ја, који сам тодике балове и игранке иоходио, ја не намтим да сам се лепше провео! — реч&к он и погледа Милену која је чисто поигравада, од ; -дости. — А опа је равнодушт | ^аам а њој свеједно! Замислите, она више иаде! — Госнођица волн Позораште: : . ; '>.еаго? — Волим, али сам ишла свега једкниут. — Позориште је лепа забава. А који комар гледали? — уиита Гајић. — Бој на Косову — рече Мизена. Гајић нанрћи усне. — То није никакав комад! Нагае, српске, комаде ја не могу да гледам! Они су проето празни : декламација и више ништа. Пава га није разумела. Али јој беше криво што он рече да Бој на Косову није никакав комад. — Ја не заам зашто ви тако кажете, али мени се донало. —- Допало вам се зато што нисте ништа боље видели. Ви сте свега једаниут били у Позоришту и гледали сте само тај комад. Кад би сте видели још коју нредставу онда би и ви друкше мислили. Па онда окрете причати како је и сам тако мислио. Још као дечко он се налазио око Позоришта и био би срећан кад би редовно гледао представе па макар и са треће галерије. Обожавао је комаде у којиљ^а се износе наши јунаци, и био би несрећан кад би му се измакла прилика да види такав комад. Али, гледајући редовно позориште, он је сем наших видео и туђе комаде и тек онда увидео разлику... — Па што се вама не допада Бој на Кесову? — То ћу ја вама тешко објаснити, г-ђице, јер ви нисте друге комаде гледали. Да сте ви гледали на пример Отела или Краља Лира и ви би друкше миелили. И ту он ноче иричати нричу о црнцу Отелу, о његовој и Дездемониној љубави, о страшној љубомори.... Пава је нетренимице слушала. А он је причао тако лепо, тако слатко као да њезин отац прича. Описивао је тачно, на длаку, све личности. Наро«