Звезда

БРОЈ 15

3 В Е

3 Д А

СТР. 117

чито је употребио свој дар нричања на то да Јага опише, да истакне његову духовитост и моћ његовог пакосног језика. Кад је причао сцену кад Отело дави Дездемону, Пава у мало није дрекнула од страха. — Ето, то је комад, г-ђице; и кад видите таква два три комада, онда се ни вама неће донадати Бој на Косову. Него, време је да и ја идем. И диже се. — Зашто не седите, господине? — упита Милена која се исто тако беше одушевила нричом. — Имам носла. — Ви сте тако лепо нричали.... — Други нут ћу вам опет причати што друго, нарочито вама, г-ђиде — рече он Пави. Милена оде те позва мајку, јер ова беше неким нослом у другу собу отшпла. Гајић се ноздрави са свима, галанто се поклони, чак мало и стеже руку Пави, па оде. Милена занесена њим и његовом причом обрати се Пави : — Шта велиш? Је ли леп? — Јесте. — А уме ли да прича ? — Уме. — Свашта зна! Тако оно вече. 0 чему год хоћеш зна ти разговарати. Паво! Сестро! Ја лудујем за њим! Ја сам заљубљена! Ево, дај руку да видиш само како ми срде лупа! И узе Павину руку па је стави на своје груди. — Чујеш ли? — Чујем. — Е, ако се и за кога удам — удаћу се за њега, јер га волим! Пава јој шшгга ие рече. — Ако се за њега не удам, онда иећу ни да живим! Зар то није славно имати таког мужа! Свуд си светла и вићена с њим! А волела бих и да покажем Живковићевој! Шта ми се она тамо напела? Нисам за њу никад марила; мрзила сам је још и у школи!... Знаш да би цркла кад би ме видела да идем с њим под руку! Ох, да ми је да то дочекам!.. Пава је није слушала. Овај човек, који јој на први поглед беше одвратан, сад јој наједанпут поста некако близак... (Днставиће се).

7ВЕЛБ С? РУЖЕ М1ЈСКЕ,. — ВЕТИ ПАОДИ —

Увеле су руже мајске, II вихар их тужно вије. Ах, све снове, жеље, наде, Тунсном срцу гробље крпје. На круннцу сведих ружа Влаги зрачак тихо слеће, С нољубом се растављају, врачак у свет, у гроб цвеће.

Та ми слика сузу мами, И суаа ми плахо пада, Јер та слика подсећа ме На растанак препун јада. Зрачак благи ја сам био, А. ти, душо, цветак мио! Ја сам мор'о у свет поћи" А ти у гроб вечној ноки. м. м. м. ГДЕ ПОМОРАНЦЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (наетавак) X Иснивши по пет чашица руске водке и по Флашу вина, људи се зацрвеиише, развеселише и у буриом разговору спремаше се да оставе ресторан. — Пошто беше водка? питала их је Глач>ира Семјоновна. — Свака чашица — Француски четвртак (динар), одговори Коњурин. — Нисам знао да су наши отачаствени производи на такој цени у овим крајевимз. — Није вредило пити! То је четрдесет копејки на наше новце. А међу тим овде се чаша добра коњака продаје по двадесет и пет сантима. — Коњак је, госпођо, што и наша лоша ракија. Пре јела је најбоља чашица чисте водке; никаква мамурлука нема од ње. — Ама, сваки од вас је по две рубље водке попио. ТТТто вам ]'е то требало? — Па где није наше пропадало! махну руком Коњурин. — Али за то смо бар нашу матушку Русију поменули. И нашто рачунатл ? Не ваља се срачунавати. Од тога, веле, људн вену. Пролазећи кроз салу опазшпе размакнуте столове и публику, групирану око њих. — ТТТ та. ли то гледају ? Да није опет какав звер изложен? запвта Николај Ивановић „капетана" Васиљевића. — Е, ово је за вас пуно кнтереса, ако хоћете да окушате срећу. Овде се игра у коње и железнички пут. — Каква игра у коње? узвикну Коњурнн. — Врло проета. Овде се коњске трке зову „рењ"... Ево видите... Метнеш два Франка а четрнаест добијеш. — Па то је рулет! повикаше Руси. — Не, није то рулет! Прг ви је рулет у Монте-Карлу; овде је нешто само назик на оно. Заведено је и овде и тамо с тога, да од нублике новце извуку. „На коњпма" се дошљаци обично навикавају на нравв рулет; на њима и завршују игру, пошто их на рулету онљачкају. На рулет се не ставља мање од пег динара, а „на желевнички пут" примају и последњи дкнар. Мећч и буди срећан, рече „капетан" Васиљевић Коњур-шу, приводећи га, столу. На округлу, зелену столу, заграђеном унаоколо, врте се осам металних коња са џокејима, сав тај иокрет изводи се особатим механизмом. А тај механазак јв удешавао један